Izgleda da ovog trenutka u Srbiji svi putevi vode preko Kosova. Predsednik Srbije Boris Tadić je u trodnevnoj poseti Rusiji gde je sa predsednikom Vladimirom Putinom razgovarao i o nastupajućim kosovskim pregovorima. Posle je pokazao da je tim razgovorima zadovoljan.

Srpska vlada je u utorak 15. novembra usvojila prethodno usaglašen Nacrt rezolucije o započinjanju razgovora o političkom rešenju za određivanje budućeg statusa Kosova i Metohije.

U rezoluciji se polazi od toga da suverenost pripada svim građanima Republike Srbije i da je njena teritorija jedinstvena i neotuđiva (čl. 5. Ustavne povelje državne zajednice Srbija i Crna Gora i članovi 2. i 4. Ustava Republike Srbije), kao i od osnovnih načela i normi Ujedinjenih nacija i drugih međunarodnih organizacija u kojima se državni suverenitet i teritorijalni integritet određuju kao temelji savremenog međunarodnog poretka.

Podseća se na to da su suštinska autonomija i značajna samouprava Kosova i Metohije predviđene kao oblik političkog rešenja krize još u rezolucijama Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 1160 iz 1998. godine i 1244 od 10. juna 1999. godine. Naglašava se da je isto rečeno i u Zaključcima sastanka ministara G-8 od 6. maja 1999. godine (ratno stanje), odnosno u tekstu Sporazuma o prestanku neprijateljstva SRJ sa NATO-om, poznatijem kao Sporazum Černomirdin–Ahtisari. Konstatuje se da je u tim dokumentima izričito potvrđen suverenitet i teritorijalni integritet Srbije i Crne Gore (tadašnje SR Jugoslavije).

Za razliku od 1999, kada je sa srpske strane međunarodno posredovanje odbacivano, sada se izražava poverenje u Savet bezbednosti UN-a, odnosno vera da će Savet snagom svog autoriteta obezbediti da se ne menjaju međunarodno priznate granice demokratskih država. Kaže se da će Narodna skupština Republike Srbije svako nametnuto rešenje budućeg statusa Kosova i Metohije proglasiti nelegitimnim, protivpravnim i nevažećim.

Ispoljava se zatim bezrezervno opredeljenje za kompromisno rešenje i izražava se puna spremnost da se Kosovu i Metohiji obezbedi budući status po ugledu na evropska rešenja. Oblik i sadržaj tog rešenja treba da zadovolje kako državne interese Republike Srbije i državne zajednice tako i interese albanske zajednice na Kosovu i Metohiji, Srba u Pokrajini i svih ostalih stanovnika Kosova i Metohije.

Podseća se na to da je u poslednjih šest godina srpsko stanovništvo, ali i ostalo nealbansko stanovništvo u Pokrajini, bilo lišeno osnovnih ljudskih prava i izloženo masovnom teroru albanskih ekstremista s ciljem da se izmeni etnička slika Pokrajine.

Traži se da budući status Kosova i Metohije omogući poštovanje ljudskih prava pripadnika svih nacionalnih zajednica, bez obzira na to da li one čine većinu ili manjinu stanovništva u Pokrajini, a posebno prava na siguran život i ličnu i imovinsku bezbednost, pošteno i efikasno sudstvo, neometano uživanje svojinskih i drugih imovinskih prava, slobodu kretanja i nastanjivanja, slobodno izražavanje političkih, verskih, kulturnih i drugih ličnih uverenja, pravo na povratak i integraciju privremeno raseljenih lica, pravo na jednak tretman pri zapošljavanju i obavljanju javnih funkcija, kao i sva druga prava sadržana u poveljama Saveta Evrope koje je potpisala i ratifikovala Srbija i Crna Gora.

Pledira se da međunarodni posrednici obezbede neposredne razgovore između predstavnika Srbije i Crne Gore i kosmetskih Albanaca.

Vlada dobija mandat da u tim okvirima, a u saradnji sa nadležnim državnim institucijama, razgovara o budućem statusu Kosova i Metohije.

Zahteva se da Skupština bude redovno izveštavana o toku razgovora, a o rezultatima razgovora i o političkom rešenju Skupština će se izjasniti imajući u vidu i ustavnu mogućnost da se i građani Republike Srbije referendumom izjasne o važnim državnim pitanjima.

DVA ENTITETA: Skupštinska rezolucija se očito podudara sa onim što je pred Savetom bezbednosti izložio srpski premijer Vojislav Koštunica.

Predsednik Srbije Tadić je inače ruskom predsedniku Putinu izložio nešto od srpskog plana – očuvanje državnog suvereniteta, decentralizacija Pokrajine, što bi na kraju pregovora dovelo do formiranja dva entiteta – srpskog i albanskog – uz specijalne odnose srpskog entiteta sa centralnim institucijama u Srbiji i posebno uredjene odnose dva entiteta u okviru kosovskih institucija. Zatim zaštita manjina, povratak 200.000 prognanih…

Ono što je Tadić izložio Putinu sadržano je u Planu vlade iz 2004. i očito korespondira sa skupštinskom rezolucijom.

Nacrt te rezolucije podržale su članice vladajuće koalicije, zatim socijalisti i radikali, dok se Demokratska stranka o tome još nije izjasnila. U tom kontekstu biće zanimljivo videti da li će demokrate izostati iz skupštine i da li će to značiti da se distanciraju od pregovora koje će kao kopredsedavajući, ali i kao predsednik Republike, voditi i Boris Tadić, predsednik Demokratske stranke. Više o tome znaće se nakon pisanja ovog teksta, pošto predsednik Skupštine Predrag Marković u sredu održi sastanak sa predsednicima poslaničkih grupa u Skupštini Srbije.

Pripreme za kosovske pregovore inače se odvijaju u atmosferi prebrojavanja pred glasanje o srpskom bužetu i paketu zakona vezanih za aranžman sa MMF-om, što će odlučivati o sudbini vlade. Predstavnici parlamentarne većine tvrde da će i taj test proći uspešno.

Jedna manja politička grupacija na domaćoj sceni (LDP, GSS) polazi od stava da je Slobodan Milošević 1999. izgubio Kosovo i da to narodu treba otvoreno reći. Većina parlamentarnih stranaka u Srbiji očito ne deli taj stav.

SKUPŠTINA NATO–a: U tom kontekstu u Beogradu se prilično velik značaj pridaje i tome što je Parlamentarna skupština NATO-a u Kopenhagenu usvojila rezoluciju o Kosovu u kojoj se ne prejudicira status, mada se u predlogu te rezolucije, koji su potpisali Ber Huandes (Holandija) i Mark Miniti (Italija), govorilo o uslovnoj nezavisnosti Kosova. U tom dokumentu pominje se i Rezolucija 1244 o Kosovu koja govori o suverenitetu Srbije na Kosovu. Parlamentarna delegacija SCG na toj skupštini nije imala pravo glasa, ali članovi te delegacije se hvale da su uspešno lobirali. Parlamentarci iz 20 zemalja podneli su 27 amandmana, kojima su izmenjeni sporni delovi Rezolucije. Taj događaj je psihološki zanimljiv, jer srpsku stranu ohrabruje da uđe u pregovore: da znamo rezultat, ne bismo gledali ni TV prenos, a kamoli učestvovali u izgubljenoj utakmici. Da je srpskoj strani poručeno da rezultat pregovora treba da bude uslovna nezavisnost, to bi bilo doživljeno kao poziv na kapitulaciju, a taj poziv, formalno barem, nije upućen ni Slobodanu Miloševiću ratne 1999.

Pre odlaska u Rusiju, Tadić je uputio javnu molbu predsedniku Slovenije Drnovšeku da se uzdrži od jednostranih ocena o budućem statusu Kosova i Metohije. Drnovšek je drugi put u protekle dve nedelje izazvao neraspoloženje srpske javnosti, tako što je, sada u Prištini, izložio svoj plan o nezavisnom Kosovu. Savetnik premijera Srbije Vladeta Janković ocenio je kao vrlo neprijatan presedan u međunarodnim odnosima to što šef jedne države dozvoljava sebi da dolazi na teritoriju koja je pod pregovorima i daje izjave koje prejudiciraju ishod.

Sudeći po jednom komentaru slovenačkog lista "Dnevnik", Drnovšekovo prejudiciranje nezavisnosti Kosova liči na neki od planova koji kolaju u diplomatskim krugovima, i u raznim think–tank grupama, pa ispada da je Drnovšek o njemu prvi javno govorio, verovatno ne bez prećutnog pristanka koautora takvog plana.

PARALELE: Da li srpsko pouzdanje u međunarodno pravo menja to što je Kosovo pod protektoratom UN-a? Takozvani mandati, starateljstva ili protektorati, pa i okupacione zone pod kontrolom pobedničkih sila, u različita vremena bili su ispunjeni različitim sadržajima i imali su različite ishode, zavisno od interpretacija prava naroda na samoopredeljenje, prava manjina na autonomiju i zaštitu i moć velikih da uspostave stratešku kontrolu tamo gde hoće. Mandat Austrije nad Trstom iz 1832. trajao je dugo. Kad smo već kod Trsta ("Trst je naš" i "Zona A, Zona B, biće naše obadve"), međunarodno kontrolisana SST (Slobodna Teritorija Trsta) podeljena je ugovorom o razgraničenju Italije i Jugoslavije. Tako je i Slovenija izašla na more od Pirana do Ankarana.

Posle Prvog svetskog rata bivši delovi Otomanskog carstva Irak i Palestina bili su pod britanskim, a Sirija i Liban pod francuskim protektoratom, kao neki oblik izgradnje država – Irak je dobio nezavisnost 1932, ali je Palestina podeljena 1948, na Izrael i Transjordaniju (kasnije Jordan). Taj konflikt još traje. Sirija je dobila nezavisnost 1936, a Liban 1941, ali je sedamdesetih tamo besneo rat. Mandati u bivšim nemačkim kolonijama u Africi, u Tanzaniji Ruandi, Burundiju, Togu, Kamerunu, Gani, Namibiji, Papui Novoj Gvineji, Samoi, nisu brzo rezultirali nezavisnošću, a ni uspostavljenom stabilnošću.

Dr Radmila Nakarada s Fakulteta političkih nauka u Beogradu u tekstu u "Politici" uočava da se više slučajeva sličnih kosovskom nije završilo nezavisnošću pobunjene provincije. Višegodišnji sukob u Indoneziji zbog provincije Aće nije završio otcepljenjem, što su žitelji Aćea zahtevali, već autonomijom, i to uz posredovanje samog Martija Ahtisarija. Sukob arapskog severa i afričkog juga Sudana, uz posredovanje SAD i Švajcarske, takođe se nije završio secesijom juga, već njegovom autonomijom. Takvih primera ima još. Rešenje dugotrajnog sukoba na Sri Lanki između manjine Tamilaca i većine Singaleza, uz posredovanje Norveške, takođe ide u pravcu autonomije, a ne secesije Tamilaca. Kipar ulazi u EU podeljen na grčki i turski deo. Kurdi u Iraku nisu dobili samostalnost ni posle okupacije Iraka, već političku autonomiju. Irsko pitanje je zaleđeno saglasnošću o podeljenom suverenitetu. Olanski (AAland) slučaj je pre osam i po decenija zaleđen veoma specifičnom autonomijom. Tirolski slučaj je ugovorom Italije i Austrije okončan jakom decentralizacijom posle 40 godina pregovaranja.

Ni međunarodni aranžmani nisu baš tako često rezultirali trajnim mirom i međunarodnom saradnjom. Zbog nemačkog upada u Gdanjsk (tada Dancing), koji je bio proglašen za slobodni grad pod zaštitom Društva naroda, izbio je Drugi svetski rat, zbog austrijske aneksije Bosne i Hercegovine Prvi svetski rat.

Ne treba nikako preterivati sa istorijskim paralelama. Režim Slobodana Miloševića u Srbiji 1999. godine je propagandno poručivao da se to može desiti i sa Kosovom, ali, prvo, u to očito nije ozbiljno verovao, a nije se ni desilo. Procene rizika su sada pre svega regionalne – predsednik Tadić je, na primer, preneo Putinu upozorenje da ukoliko Albanci budu koristili pravo na samoopredeljenje formiranjem svoje nezavisne države na Kosovu i Metohiji, onda to pravo mogu tražiti i druge nacije u regionu, što bi dovelo do dezintegracije zemalja kao što su Bosna i Hercegovina, Makedonija i Srbija i Crna Gora.

Na početku kosovskih pregovora u zvaničnim istupima različitih međunarodnih političara ipak dominira poruka da nema unapred datog rešenja. To može biti injekcija za umirenje, ali ne treba zaboraviti da se ovaj čin balkanske drame odvija i u periodu kada se traži rešenje da se ceo region nekako upakuje u evropski paket. Najbezbolniji ishod bio bi ako bi se pregovori koncentrisali na pitanje oko koga se zubima drži rezolucija srpske skupštine i ako se problematizuje pitanje da li je i suverenitet samo nešto što se osvaja ili gubi, da li je i suverenitet deljiv, ili su deljivi samo ljudi i teritorije – po ceni koju smo videli kad su se delili Indija i Pakistan 1947. i SFRJ 90-ih. Državni suverenitet se u procesu evropskih integracija delimično prenosi i na nadnacionalne strukture, a u procesu različitih decentralizacija se različitim rešenjima delegira i ograničava u korist regiona, pokrajina, kantona i autonomija. Evropske integracije pominju se i u Nacrtu upravo predložene skupštinske rezolucije, koja je doduše pre svega bazirana na međunarodnom pravu o nepovredivosti granica.