Ukoliko se potvrde nezvanične informacije da će specijalni savetnik srpskog tima u pregovorima o Kosovu biti nekadašnji američki državni sekretar Henri Kisindžer, propagandisti vladajućih stranaka biće na mukama da odluče kojim redosledom da navode reference "međunarodnog" pojačanja: em je reč o dobitniku Nobelove nagrade za mir, em se o njemu često govori kao o "velikom majstoru pregovora o pitanjima rata i mira", em je reč o čoveku koji se usprotivio NATO bombardovanju Jugoslavije i koji smatra da je velika greška međunarodne zajednice prerano priznavanje nezavisnih država na prostoru bivše SFRJ.

Biće, međutim, daleko zanimljivije ukoliko – u slučaju da Kisindžer zaista postane savetnik za politička pitanja u pregovorima o Kosovu – neko sa zvaničnog mesta odgovori i na pitanje kolika korist se može očekivati od angažovanja čoveka povezivanog sa ratnim zločinima širom sveta i svrstavanog u red sa najvećim tiranima i diktatorima novije istorije. Još zanimljiviji, u slučaju ostvarivanja "pouzdanih informacija" o angažovanju Kisindžera, mogao bi biti odgovor na pitanje kakav bi u tome interes mogao imati čovek poznat po enormnom bogatstvu i odgovarajućoj gramzivosti. Izvori "Vremena" potvrđuju da je kontakata oko angažovanja Kisindžera bilo ali da još ništa nije definitivno dogovoreno.

HIČENSOVA OPTUŽNICA: "Milošević sa Menhetna" – baš tim naslovom je autor teksta objavljenog u njujorškom listu "Vilidž vojs" u avgustu 2001. pokušao da sažme tezu da "Kisindžer mora biti priveden pravdi zbog počinjenih zločina protiv čovečnosti". Tekst upečatljivog naslova (i zgodnog za dalju upotrebu – "Milošević sa Menhetna pregovara o Kosovu"?!) bio je, zapravo, prikaz knjige Suđenje Henriju Kisindžeru, u kojoj je Kristofer Hičens, kolumnista listova "Harpers", "Nejšn" i "Veniti fer", skupio sve optužbe protiv nekadašnje desne ruke Ričarda Niksona i Džeralda Forda. Knjiga objavljena 2001. doživela je, potom, više izdanja i odlične kritike u mnogim uglednim listovima, a njeni delovi objavljeni su i u domaćoj štampi. Po knjizi u kojoj je izložen niz dokumenata i dokaza koji svedoče o umešanosti i/ili povezanosti Kisindžera sa ratom u Indokini, masovnim ubistvima u Bangladešu, naručenim i isplaćenim ubistvima u Santjagu, Nikoziji i Vašingtonu, pitanju Kipra, genocidu u istočnom Timoru… snimljen je i istoimeni dokumentarni film.

Kritike protiv decenijskog miljenika američkog establišmenta, koje su na američkom tlu godinama stizale samo od novinara malih, liberalnih medija i slobodoumnih analitičara, pretvorile su se u pravu buru tek 2002, u vreme njegovog dvonedeljnog predsedavanja Komisijom za istragu odgovornosti Vlade SAD za terorističke napade u Njujorku u septembru 2001. (imenovanje Kisindžera na tu funkciju izazvalo je ocene da je Bela kuća na taj način zapravo želela da zataška istragu). Lavina teških optužbi, međutim, nije oduvala Kisindžera sa mesta predsednika Komisije, ali su to učinili proceduralni razlozi: po slovu zakona, članovi Komisije bili su dužni da podnesu na javni uvid, ako imaju svoj biznis, listu klijenata i izveštaj o finansijskom poslovanju, kao garanciju da se njihovi poslovni interesi ne sudaraju sa interesima nezavisne istrage. Bela kuća je nameravala da od tog pravila izuzme Kisindžera, uz izgovor da je njegova pozicija predsedavajućeg Komisijom neplaćena i počasna. On je sam nudio da podnese izveštaj samo Beloj kući, ili nekom nezavisnom telu – uporno negirajući postojanje bilo kakvih spornih interesa. Komitet za etiku Senata odbacio je takvo izuzeće, nakon čega se Kisindžer ipak zahvalio predsedniku Bušu na ponuđenoj funkciji – otkrivši tim gestom svoju listu prioriteta na kojoj su privatni poslovi daleko iznad svega.

HAJNC NA HARVARDU: Henri Kisinžer rođen je pod imenom Hajnc, 1923. godine u jevrejskoj porodici koja je živela u gradu Fort u Nemačkoj. Bežeći od nacističke tiranije njegova porodica emigrirala je 1938. najpre u London, a potom u SAD. Činjenica da po dolasku u Njujork nije znao ni reči engleskog jezika, nije mu predstavljala naročit problem: inteligentan i vredan, stigao je čak do prestižnog Harvarda, gde je diplomirao, doktorirao a potom i predavao (predvodio je, od 1959. do 1969, Program studija nacionalne odbrane). Predsednik Ričard Nikson imenovao ga je 1968. za pomoćnika za poslove nacionalne bezbednosti, da bi od 1969. do 1975. bio na mestu predsedavajućeg Saveta za nacionalnu bezbednost, a od 1973. do 1977. na funkciji državnog sekretara. Nakon zvaničnog povlačenja iz politike, 1982. osnovao je konsalting firmu "Kissinger Assosiates Inc.", sa sedištem u Njujorku. Nije se, međutim, povukao u anonimnost: od tada nastupa kao televizijski komentator, gost-analitičar, predavač na univerzitetima (prema nekim tvrdnjama, sa honorarom od 30.000 dolara po nastupu).

Kisindžer je, prema enciklopediji Britanika, "razvio politiku popuštanja zategnutosti (detant) u odnosima sa Sovjetskim Savezom što je dovelo do Sporazuma o strateškom ograničenju naoružanja".

"Takođe je inicirao prvi zvanični kontakt SAD sa komunističkom Kinom. Pošto je pomogao plan američkog bombardovanja Kambodže 1969–1970, pregovarao je o sporazumu prekida vatre kojim se završio vijetnamski rat, za šta je podelio Nobelovu nagradu za mir sa Lijem Dukom Toom (koji je nagradu odbio)", navodi se u toj enciklopediji.

Predstavnik druge strane u mirovnim pregovorima Li Duk To, nije bio jedini nezadovoljan odlukom Nobelovog komiteta: "Jadni Nobel. Jadan mir", napisala je italijanska novinarka Orijana Falači u uvodu svog intervjua sa Kisindžerom, jednom od retkih koje je tadašnji američki državni sekretar ikad dao.

PRODUŽETAK RATA: Po verziji Hičensa, objavljenoj u Suđenju Henriju Kisindžeru, uloga dobitnika Nobelove nagrade za mir u vijetnamskom ratu, monstruozna je. Kisindžeru se stavlja na teret da je tokom 1968. svesno minirao napore demokratske administracije u Vašingtonu da pregovorima okonča rat u Vijetnamu, uspostavljajući tajne veze sa Vijetnamcima, kojima je predložio da ne zaključuju mir sa demokratama, jer će im republikanci, kad pobede na izborima, ponuditi mnogo bolje uslove. Tako je, tvrdi Hičins, rat saboterski produžen za četiri godine, da bi, potom, Nikson, kada je došao na vlast, ponudio iste uslove Vijetnamcima kao i demokrate na pariskim mirovnim pregovorima 1968. U tom periodu, bačeno je dva puta više eksploziva nego tokom čitavog Drugog svetskog rata, neselektivno su korišćeni napalm i drugi bojni otrovi.

Kisindžeru se stavlja na teret da je, vodeći tzv. Komitet 40 za nacionalnu sigurnost, nadležan za odobravanje tajnih operacija CIA u cilju smenjivanja legalno izabrane socijalističke vlade Salvadora Aljendea u Čileu, organizovao ubistvo vrhovnog vojnog komandanta, legaliste i zaštitnika ustavnog poretka generala Renea Šnajdera, jedne od najvećih prepreka za organizovanje vojnog puča. Ubrzo je pao i Aljende, a Pinoče je došao na vlast sprovodeći teror protiv neistomišljenika da bi sprečio širenje "komunizma" u američkom dvorištu. Sasvim u skladu sa tom optužbom, Kisindžer je jednom rekao da ne vidi razlog zašto bi nekoj zemlji bilo dozvoljeno da postane komunistička i to samo zbog "izborne neodgovornosti sopstvenog naroda". Čileanske sudske vlasti, po završetku Pinočeove diktature, uzaludno su pokušavale da od Kisindžera dobiju odgovore na pitanja u vezi sa ubistvom američkog novinara Čarlsa Hormana u Čileu 1973. godine.

PAKISTAN, ISTOČNI TIMOR: Na jezivom spisku optužbi protiv Kisindžera nalazi se i ona da je doprineo da Amerika "progleda kroz prste" pakistanskoj vojnoj hunti. Iz tog perioda, s početka sedamdesetih, potiče i najsnažniji demarš osoblja jedne američke ambasade Stejt departmentu ikad zabeležen – tzv. krvavi telegram, potpisan od strane diplomatskog osoblja konzulata u Daki, koje je optužilo svoju vladu da je zarad ulagivanja vojnom režimu iz Islamabada dozvolila svojevrsno moralno bankrotstvo, podržala genocid i rušenje demokratije i dovela u opasnost čak i živote svojih građana u Daki. Generalni konzul u Daki Arčer Blod je posle demarša opozvan sa funkcije, a Kisindžer je poslao poruku generalima hunte u Pakistanu zahvaljujući im se na njihovoj "delikatnosti i taktu" (iako je u prva tri dana nakon državnog udara oko 10.000 ljudi masakrirano, dok je deset miliona Indusa, pod pretnjom šovinističke vojne hunte, pobeglo u Indiju). Razlog za blagonaklon odnos SAD prema tim događajima, tvrde istoričari, bio je u činjenici da je Pakistan tada bio posrednik u, od očiju javnosti skrivenim, pregovorima Kine i Amerike, a Kisindžer je snažno želeo da očuva tajnost njegovih kontakata sa komunističkom Kinom.

Ni to nije sve: Kisindžeru se na teret stavlja da je, sa predsednikom Fordom, dao zeleno svetlo predsedniku Indonezije Suhartu da okupira Istočni Timor, gde su izvršeni masovni zločini. Pa onda: podrška Frankovoj Španiji, prećutna saglasnost za tursku invaziju severnog dela Kipra…

Hičins, najuporniji sakupljač dokaza protiv Kisindžera, priznaje da jedan čovek nikako ne bi mogao biti sam odgovoran za sva nedela koja mu se pripisuju. On, međutim, primećuje da je iz četvorke koja je orkestrirala Niksonovu politiku, jedino Kisindžer prošao potpuno nekažnjen: Džon Mičel bio je prvi Vrhovni tužilac SAD koji je završio u zatvoru, Nikson je morao da se povuče da bi izbegao optužbu i impičment, a potpredsednik Spiro Egnju se takođe javno povukao. A na svetskoj sceni, svi sa kojima je Kisindžer "obavljao poslove" – Suharto, Pinoče, Papandopulos i drugi – izvedeni su pred sudove u svojim zemljama.

I ZASTAVA KLIJENT: Na sudu, ali međunarodnom, završio je i Milošević, prema čijem režimu je Kisindžer imao blagonaklon stav. I to, prema nekim tvrdnjama, ne zbog političkih ubeđenja, nego zbog sopstvenog interesa: prema finansijskom izveštaju podnetom prilikom stupanja na dužnost državnog sekretara u administraciji Džordža Buša starijeg, Lorens Iglberger je naveo da je od Kisindžera dobijao milion dolara za poslovanje sa jugoslovenskim firmama (ubrzo pošto je napustio državnu administraciju 1984, Iglberger je postao partner "Kissinger Assosiates Inc.", direktor LBS banke, ogranka Ljubljanske banke, i američki predstavnik Global motorsa, američkog ogranka Zastave; ta Zastavina podružnica, kao i Energoprojekt, postali su klijenti Kisindžerove konsultantske kuće – za koju je, da priča bude interesantnija, radio još jedan međunarodni posrednik zadužen za ove prostore, lord Karington).

Priča o licu i naličju Henrija Kisindžera ne bi bila potpuna bez tvrdnji njegovih nekadašnjih saradnika koje se odnose na njegovu silno hvaljenu pregovaračku umešnost: tako je na forumu u Nacionalnom pres klubu u Vašingtonu, na kome je nekoliko eksperata govorilo o razlozima za prozivanje bivšeg državnog sekretara za ratnog zločinca, Rodžer Moris, Kisindžerov saradnik na tajnim pregovorima u Parizu o okončanju Vijetnamskog rata, svedočio o naknadnom dorađivanju transkripata sa tih pregovora. Sa ciljem da Kisindžerov diplomatski imidž i veština izgledaju što bolje i pitkije za vodeće urednike Amerike, prema njegovim rečima, dopisivano je ono što nikad nije rečeno za stolom.

Štampa je poslednjih godina o Kisindžeru pisala kao o zagovorniku ideje o podeli Kosova. U autorskom članku objavljenom u novembru 2000. u "Los Anđeles tajmsu", u sklopu kritike spoljne politike američkog predsednika Bila Klintona, Kisindžer je tvrdio da "kosovska intervencija nije rešila problem", te da je "nezavisno Kosovo ono što sve zemlje članice NATO-a upravo žele da izbegnu". Ocenivši da "moralne pridike ne mogu da budu zamena istorijskoj evoluciji, niti spoljna politika može da bude definisana konačnim rešenjima", Kisindžer je tekst završio upečatljivim upozorenjem: "Najgore od svega je ukoliko se politika formuliše na osnovu mita, trenutnog javnog mnjenja ili samoiluzije."