U kulturi, dečja umetnost ima ravnopravan status sa umetnošću odraslih. U Norveškoj, Kaliforniji i Japanu odavno su osnovani muzeji dečje umetnosti, u Londonu se nalazi poznata Internacionalna galerija dečje umetnosti, a u Beogradu, od pre 40 godina – Dečji oktobarski salon. Održava se u Muzeju primenjenih umetnosti uvek između 20. oktobra i 20. novembra.

Dečji oktobarski salon osnovao je profesor Sreto Bošnjak. Tadašnja namera je i sada aktuelna: da decu zainteresuje za predmet Likovno vaspitanje, da odraslima pokaže bogatstvo dečjeg stvaralaštva, a naročito da u domaćem kulturnom životu i praktično izjednači dečje autore s odraslim. Prvih godina ocenjivali su se samo crteži i slike dece starijih razreda osnovne škole. Kasnije su dozvoljene sve grane i tehnike umetnosti, a donja starosna granica proširena i na vrtić. Do sada je bilo 7186 učesnika Dečjeg salona. Među autorima prvog salona je i Branimir Karanović, sada profesor i jedan od dekana Fakulteta primenjene umetnosti. U Muzeju primenjenih umetnosti očekuju da će istraživanjem koje će uskoro sprovesti, među učesnicima otkriti mnoge sada slavne umetnike. Nagrađeni i otkupljeni radovi svih salona su u Zbirci dečje umetnosti Muzeja, u kutijama i fasciklama. Očekuje se da će povodom godišnjice Salona Muzej dobiti vitrine, kako bi eksponati ove zbirke bili adekvatno čuvani.

Ovogodišnji Dečji oktobarski salon je prvi međunarodni jer su na njemu izloženi i radovi dece iz Italije. Zahvaljujući saradnji sa Italijanskim institutom za kulturu, stigli su radovi sa Sicilije, mesto Macarino, i sa severa Italije, provincija Pordenone. Inače, konkurisalo je 2500 radova, a selekciona komisija je odabrala da izloži 250. Svake godine Salon ima zadatu temu – prošle godine, na primer, tema je bila "Vizuelna komunikacija i vizuelno sporazumevanje". Ovogodišnja tema glasi "Lutke i lutkarsko pozorište".

Svako ko prošeta izložbom Salona sigurno će već ispred prvog eksponata koji ugleda uočiti da umetnost dečjih i odraslih autora, iako koriste iste materijale i tehnike i iako ih je moguće vrednovati istim kriterijumima, imaju jednu jasnu i nesumnjivu razliku: niko od velikih, baš niko, ne bi umeo da napravi ni jednu jedinu od ovih lutki! Sve bi bilo tu: i glavica od čarape punjene sunđerom i kosica od vunice i lice nacrtano flomasterom, i haljinica od krpica, ili sve to isto od papir-mašea, slame, krep-papira ili već bilo čega, i ta lutka bi svakako bila i lepa i zanimljiva i posebna, ali ne bi imala priču iz koje je rođena i u kojoj živi. "Vrlo, vrlo često, deca su mi sama predavala svoj rad, svoju lutku. I gotovo uvek bi ispričala priču o njoj", kaže Angelina Folgić-Korjak, kustos izložbe. "Ukazivali su mi na način kako su šta pravili, pokazivali spojeve, otkrivali odakle su im materijali. Za decu ovo nije bila igra, iako to naravno jeste. Za decu je ta lutka odraz njihove emocije kojoj su oni dali lice i telo."

Od malo žice, najlona i bele prozirne papirne salvete, Aleksandra Popov iz Vršca napravila je Nevestu, čini se, lepšu od svih nevesti-lutki na svetu. Glavica joj je od praznog kotura za selotejp, krinolina od tankih žica spojenih trakama najlona ukrašena je bogatim volanom od bele salvete, a od temena do zemlje spušta se vazdušasti veo od istog materijala. Sva je prozirna, krhka i zaljubljena. Mama Maje Čukić iz Vršca je jednog dana donela plastičnu ambalažu iz Hemofarma, Maja joj je napravila bujnu i rastresitu kosu od žica, ukrasila krunicom od ambalaže s natpisom "Čokolend" i, nastala je princeza kao od oblaka. Titanija je kraljica svih vila na svetu. Napravila ju je trinaestogodišnja Sofija Mišović iz Novog Beograda po liku iz filma, odnosno po Mišel Fajfer, Titaniji iz Sna letnje noći. Sofijina Titanija je neodoljiva, i čarobna, i ženski moćna. I ima čudesnu haljinu od tila jarkoplavih i tirkiznih tonova. Za sve ove i sve ostale vile na svetu, 17 mališana osnovne škole "Nadežda Petrović" (učiteljica Vesna Ostojić) napravili su kolekciju prekrasnih cipelica. "U stvari, namenjene su svim lutkama – Beograđankama, ne samo vilama, koje vole lepe cipele. Cipelice su od papira, sa šljokicama, perlicama, trakicama, od raznih lepih stvari pričvršćenih lepkom i heftalicom. Svako bi ih rado imao. Kolekcija je spoj likovne umetnosti i dizajna, vidi se rad na obliku, boji i ukrasu, vidi se manipulacija rukom, i pokazuje kako izmaštano biva ostvareno", kaže Angelina Folgić-Korjak.

Dečica iz beogradskog obdaništa Palilula autori su Lilihip lutki. Njihova vaspitačica Mirjana Dimitrijević pokazala im je kako da crtež dopune sa malo vate i naprave glavicu, dodaju joj štapić od lilihipa, i dobiju lutkicu. Veliki crnac devetogodišnje Maše Đorđević, koja je, kaže Angelina Folgić-Korjak, redovan učesnik Salona, bucmast je dobroćudan snažni čovek. Deca škole za decu oštećenog sluha "Stefan Dečanski" autori su maštovitih jastučića bojenih batikom, i jedne šestočlane porodice: lutki dede, babe, mame, tate, ćerke i sina. Svi se drže za ruke i svi su postojani. Angelina Folgić-Korjak kaže da su oni i prošle godine učestvovali, bili su i nagrađeni (profesor Vesna Ćirić), i da im je tema "Vizuelna komunikacija" izuzetno pomogla.

Možda je najatraktivniji eksponat lutkarsko pozorište "Ognjeni zmaj", učenika beogradske škole "Siniša Nikolajević". Oni su, uz pomoć nastavnica Vesne Svobode, Slavice Obradović, Branke Milivojević i Ljubice Popović ("Navedite njihova imena, one su to radile van nastave, a to je retkost", napominje Angelina Folgić-Korjak), napravili lutke i kulise, naučili kako da vode lutke i da glume, smislili i režirali tri predstave. U njihovoj adaptaciji Zmajeva Nesrećna Kafina ima srećan kraj: Kralj nije umro nego je ranjen a rana mu je zarasla, Kafina je našla svog princa, udala se i imali su lepu decu, a Kozadera koji je ubio Kralja poslali su na psiho-terapiju.

U monografiji koja će biti objavljena ovog novembra povodom 55. godišnjice Muzeja primenjenih umetnosti, biće i četiri rada iz kolekcije Zbirke dečje umetnosti. Ukratko, deca dolaze!