Nešto više od olimpijskog razmaka tj. četiri godine posle ne baš blistave predstave na prekrcanom stadionu FK Oni što imaju manje problema od Partizana, Večiti mladoženja jugoslovenske estrade preduzeo je novi statusni live-napor. Više muzička defloracija novog prostora nego koncertna promocija (ili deo turneje) ne tako novog albuma Čarolija (2003. RTV BK Telekom), taj događaj pripreman je i odgovarajućom kampanjom, uključujući tovljenje tabloida nakrunjenom ne-bračnom pričom Zdravkovog života. Jagma za ulaznicama (cenovno 600 – 1200 din.) toliko se ubrzala da je zakazan – i prodat – i drugi koncert, a neposredno pred prvi tapkaroši su nudili ispod cene.

Beogradska arena, nekima poznata i kao hala Limes, nedavno je otrpela i našu reprezentativnu košarkašku bruku, zatim je puna propratila Dejvida Koperfilda a da je Čudo ostalo Neviđeno: ni po’ jada, naime, što nije vratio Slobu – nego nije stvorio Karadžića ni Mladića. Sad se Zdravko s lakoćom prvi upisao na listu raspevanih strelaca, visoko udarivši recku koju će eto uskoro i Fil Kolins pokušati da nadmaši. Okrutna Hala 1 Beogradskog sajma ovim slobodno može zauvek da ode iz koncertne upotrebe: Čolini nastupi dokazali su da je Arena akustična, pregledna, komotna, protočna/bezbedna tj. normalna za snalaženje i brza za pražnjenje, laka za pristup i parking, a o opremi da i ne govorimo (bar u nadi da će sve biti propisno održavano). Čak se i provetravanje osetilo. Ukratko, lepše & bolje, ali ne starije! Otud i statusno pitanje, izazov za nekoga ko je savladao praktično sve druge velike prostore u ovom gradu. Na 20.000 sedećih posetilaca (zvanični kapacitet Arene) za ovakve događaje dodajte još navodnih 5000 stajaćih u parteru; OK, kvalitetna organizacija uključila je i stotine predstavnika medija iz ovih prostora. Pa dve večeri zaredom, malo li je na ovako kilavu scenu?! Jednom da je i Čola ispao pametniji od Brege… ako izuzmemo onaj volšebni reklam-trik Dugmeta kad se vraćalo među mrtve: platiš pa uđe kola, plate pa izađe pivo. Ko razume, još mu nije pun kufer marketinga.

Elem, demografski govoreći mladih je (bar prve večeri, kad smo mi mladi došli) bilo znatno više nego ostalih, a ženskih više nego svih ostalih zajedno… u svežem, pomodnom delu Novog Beograda. Dok brinete oko ove računice, podsećam da ni uz brojne ptice u pesmama izgleda niko nije mario za rastući rizik takvog okupljanja pred nadiranjem nove polne boleštine – pičijeg gripa. Koreografski, viđeno je sve u rasponu od nesvesnog i pritajenog cupkanja preko kvazišote do – kod žena u najboljim godinama – fitnes-đuske, pa bi i lokalne ustanove za aerobičenje trebalo da razmisle o muzičkoj podlozi koju koriste; Poncije Pilates ili Zdravko Čolić? Srećom nakratko, na pozornici su figurirale i dve kič-balerinice i Unuke Lokica. Sve vreme, međutim, tradicionalno agresivni domaći kamermani bazali su binom povremeno brojniji i od svirača. Ipak, u arsenalu nije bilo odvratnog sintisajzera-o-rame pa se razaznalo ko muzicira a ko slika. Šalu na stranu, uzvitlani kranovi i pripadajuća snimajuća skalamerija u namenskoj scenografiji verovatno služe i predstojećem DVD izdanju jer je i Z. Č. uveliko postao svojina Kios(a)ka Srbije, što je i sam program ove večeri uslovilo na više od jednog načina.

Prateći orkestar bio je više revijski nego decenijama iza Zdravka: rutinska nekad-rokerska postava, gudači, prateći glasovi. Ta struktura najviše se iskazala u prvom delu kad su gotovo arhivskim redosledom izvedeni hitovi sa njegovih ranih singlova, uglavnom festivalski uspesi. Valja podsetiti da je iz tog diskografskog puberteta (1972/75) Čolića u pravi long play pop/rok Kornelije Kovač izveo baš tvrđim i modernijim aranžmanima za Zelena si rijeka bila, (Zvao sam je) Emili i sl. Pevač se iskazao u svojoj poslovičnoj formi, s manje trčanja i plesanja ali s par silazaka u publiku, a glas mu je počeo da gubi nijanse tek u drugom satu, no dotad se već đuture prešlo na Bregovićeve kukavne eeeee-refrene koje prisutni rado nose. U poređenju s falševima na BG-Marakani (2001, ne 1978!), mila majka.

Pratnja slepljenog zvuka isticala je poneki solo kad bi npr. došlo vreme da se vokalni solista prometne u belo odelo, a od reprodukcije starih studijskih aranžmana odskočila je tek Pusti, pusti modu, uvek živahna no sad s tehno-pozadinom. U međuvremenu, uglavnom materijal kojim se Čolić iz malog biznisa svojevremeno vratio u veliki/balkanski estradni (albumi Da ti kažem šta mi je, 1990. Diskoton i Kad bi moja biiiiiii, 1997. Komuna) da bi potom unosno tavorio kao maneken raznih nemuzičkih brendova. Lično, nije mi lako da objasnim zašto kvalitetan interpretator te sposobna javna ličnost kao svog prijatelja drži čoveka koji mu rusko/turske poskočice & doskočice skupo preprodaje, filovane gromadama besmislica kojima bi se izblamirao i prosečan novokomponovani držač mikrofona, ali… postižu da to dovoljno naplate, pa šljaka nekako. Ispraznost recikliranja kao Okano (2000. BK Sound), čajevi od Jasmine i bleda kešanja na Radičevićeve rime tipa pjevam danju/noću ipak su tragedija u poređenju sa Zdravkovim zrelim razdobljem 1975–1983. (albumi od Ti i ja do Šta mi radiš, Jugoton). Ta pop-muzika i tiražno je odolevala u šljokičavu krljušt premundirenom Šabanu Šauliću, da bi njen glavni glas desetak godina kasnije ipak došao da ostari zajedno s turbo-folkom.

Kakogod, opet je bilo lepo čuti Pisaću joj pisma duga i Stanicu Podlugovi, makar toponimi prethodne Jugoslavije a posebno rahmetli Bosne slabo kome još nešto znače. I, poređenja radi, Ljubav je samo riječ zvuči beskonačno bolje kad je ne peva Viktorija; angažujući Bebekov derutni glas samo za treske, Bijelo je dugme sve drugo moglo efektnije obaviti da su najzad uzeli Zdravka. Ali protivtežu sarajevskoj školi turbo-popa ponudili su gosti-autori: oporavljeni i dalje omiljeni Kemal Monteno duetom u Sinoć nisi bila tu, i Bajaga pripevavanjem Tvoje oči. Dva i po sata koncerta ka konačnom vrhuncu povela je harmonika (doduše, više Tex/Mex) kroz Mađaricu i Ružicu/Rušku, da bi ipak dokusurio jedan od odurnih hitova ovdašnjih 90-ih, Čaj(e) šukarije. Ne znam kako vi to podnosite; kad Čolić tarzanoliko zapomaže, mene nekako uvek sramota mada izvesno tu ništa nisam kriv.

Dramaturgija i dinamika čak ni pri događajima ovog kalibra kod nas nisu s predumišljajem, pa je dodatnih pola sata za dva bisa ispalo antiklimaks. Na sreću, u ponoć se pojavio Bata Kovač, nabrojao sve kompozitore koji su radili za Zdravka i neizbežno poveo u April u Beogradu te smo se pristojno oprostili. Po merilima koja danas u Srbiji važe, nije bilo previše ušeparajućih orijentalizama niti skandiranja idolima haških postera pa ukupno može da odjekne kao evropsko i kulturno. Da, ali samo u sredini odakle je onolika municija izvezena, a od tamo popularni umetnici prihvaćeni da nas kao predstavljaju po svetu.

OK, nije se ponovila kafana Marakana, no nešto je drugo postalo očito, najpre na pregršti ekrana oko i iznad pozornice. Tu nije prikazivana ni zvezda večeri niti bilo šta s bine što bi publika prirodno želela. Osim pretežno apstraktnih ilustracija, doslovno neprekidno ponavljale su se reklame sponzora, uglavnom neprilagođene prisutnoj većini (banke, osiguranja, auti…); i sve je naokolo bilo trgovinski žigosano, brendirano bre, poslovno svrhovito, pokazujući da makar u ponekom slučaju pop muzika i ovde može rmbati kao krava-muzara, zlatna koka ili keš-mašina ako ćete modernije. Da li se to na Zdravka tim lakše primilo jer dugo operiše ispraznim pesmama?

Novog Čolu možda nikad nismo dobili jer je stari predugo izbegavao da se pomeri, a u ovom milenijumu taman kad je Ž. Joksimović kroz zadnje dvorište u’vatio zalet – Zdravko (r. 1951, Sarajevo) vratio se na glavni ulaz. Gori vatra, gori još i sad… ali je putujući zemljotres bez zemlje.