Na opasno nuklearno "zveckanje" oružjem Severne Koreje nedavno je stavljena tačka. Pjongjang je objavio da u zamenu za značajnu američku i međunarodnu pomoć odustaje od ambicije da proizvodnjom atomskih bojevih glava drži u neizvesnosti najbliže susede, dalekoistočni region, Ameriku i ceo svet. Glavnu ulogu u slamanju otpora tvrdoglavog Pjongjanga nije, međutim, odigrala Amerika, koja se oko toga i te kako trudila, nego – Kina.

Priznanje koje je tim povodom stiglo Pekingu od ostalih zemalja učesnica tog dugotrajnog i mučnog ubeđivanja Severne Koreje, a među kojima su uz Ameriku još i Rusija, Japan i Južna Koreja, medijski je nekako bilo skrajnuto. Analitičari i geostratezi se, međutim, nisu dali zavarati: polazeći od pretpostavke da Amerika više nije ono što je u poslednjih petnaestak godina bila, a što se iskazivalo u već pomalo izlizanoj frazi o "jedinoj preostaloj supersili", njihova centralna preokupacija sada je postavljanje nove globalne geopolitičke jednačine, sa potencijalno drugačijim odnosom snaga i raspodelom moći i uticaja. Taj se pazl, svakako, ne može sastaviti bez Kine.

"Činjenica da se sporazum šest država povodom Severne Koreje može isključivo postići zahvaljujući Kini znak je budućnosti u tom regionu", zapisao je ovih dana bivši američki ambasador u Jugoslaviji Vilijem Montgomeri, koji je još dodao da su time otvorena vrata Kini kao azijskoj sili u nastajanju da poveća svoj uticaj.

STABILNOST I EKONOMIJA: Takvom, za mnoge iznenađujuće brzom usponu na globalnu scenu, "crvena stena na Istoku" (omiljena metafora kineskih komunističkih lidera kada govore o svojoj zemlji) duguje svakako jednim delom samoj Americi. Od početka sa mnogo strana osporavana vojna intervencija u Iraku, koja se sve više pretvara u košmar dugog trajanja i neizvesnog ishoda, oslabilo je međunarodno superiornu američku poziciju. Haos koji su munjevito i bez ostatka na američkom tlu proizveli uragani Katrina i Rita umnogome su poljuljali i tradicionalnu samouverenost njenih građana, što zajedno sa drugim elementima (ogroman porast vojnih troškova, skok cena benzina, nedostatak ljudstva za popunu armijskih redova) stavlja na ozbiljna iskušenja i njenu unutrašnju stabilnost i buduću spoljnopolitičku orijentaciju.

To je prilika koju Kina nikako ne bi propustila. Pogotovo što se ona za taj "pohod na svet" strpljivo i sistematski priprema već više od dve decenije. Nakon krvavog gušenja studentskih demonstracija u Pekingu pre 16 godina (tim traumatičnim, još neprevaziđenim iskustvom i smenom tadašnjih lidera okončana je prva faza politike unutrašnjih reformi i otvaranja prema svetu proklamovane deceniju pre), Kina ima stabilnije političko rukovodstvo i uspešniji privredni uspon nego što je ikada imala u poslednjih 150 godina. Ekonomski bum, koji je preporodio zemlju i doneo bolji život milionima njenih stanovnika, svrstao je Kinu među vodeće svetske ekonomske sile. Potencijali njenog ogromnog tržišta, kao i njene rastuće potrebe za različitim robama, privlače poslovne ljude u širokom rasponu od, na primer, latinoameričkih rančera-stočara do francuskih vinogradara. Kroz direktne investicije prošle godine u zemlju je ušlo 60 milijardi dolara, što je u odnosu na 1999. godinu povećanje od čak tri puta. Istovremeno, Kina je i svetski izvoznik broj jedan: samo su Amerikanci 2004. godine kupili tekstilne proizvode "made in China" u vrednosti od 11 milijardi dolara i drugih roba za još 185 milijardi. U kineske pantalone, majice, vindjakne i džempere oblače se i Evropljani, pa je samo sopstvenom dobrom voljom, kao članica Svetske trgovinske organizacije što je postala pre četiri godine, Kina pristala na kvote koje joj ograničavaju izvoz u zemlje Evropske unije, kako bi od propasti spasla tamošnje tekstilne fabrike.

Razgranate trgovinske veze – godišnji kineski izvoz na sve strane globusa vredi 500 milijardi dolara – praćene su stabilizovanjem međudržavnih i političkih odnosa. Kina na planeti nema nijednog neprijatelja; ima mnogo prijatelja, strateških partnera ili, u najmanju ruku, odnose uzajamnog uvažavanja. Rivalitete i sporove koje ima i u najbližem okruženju i šire – u prvom redu reč je o Japanu i Sjedinjenim Američkim Državama – vešto usmerava i kanališe u pravcu traženja dodirnih tačaka tamo gde postoji zajednički interes.

AMBICIJE: Sa takvim referencama Kina ulazi u aktuelno globalno nadmetanje. Oprezno i promišljeno, ali ne bez ambicija da u svetu, takvom kakav jeste ili kakav će tek biti, ima mesto za koje smatra da joj pripada. I to u svetu za koji se pokazalo da je mnogo složeniji od pojednostavljene percepcije koja je postojala pre samo petnaestak godina kada je pao Berlinski zid, okončao se hladni rat, a Sovjetski Savez se urušio. Kakav god bio budući globalni geostrateški pazl koji se upravo slaže, više nikada (ili bar ne zadugo) neće nalikovati onome čemu smo svedočili u poslednjoj deceniji prošlog veka, kada je svetskom scenom suvereno dominirala Amerika. Dinamika zbivanja na svim kontinentima, prvenstveno onih u Aziji, gde se uz Kinu, kao sve relevantniji faktor pomalja i Indija, ili Iran sa golemim naftnim bogatstvom, ali i u Evropi koja se preko Evropske unije integriše i "ukrupnjava", sve više gura u pravcu multipolarnosti, odnosno postojanja više od jedne prestonice moći. To će međunarodne odnose nužno voditi u pravcu utvrđivanja novih prioriteta i shodno tome rađanju novih rivalstava, ili stvaranju novih savezništava i interesnih grupa.

REGION: Iako je već sada, kao članica Saveta bezbednosti, pri tom ekonomski, politički i vojno ojačana, Kina izuzetno važan činilac svetske politike, kao nosilac razvoja dalekoistočno-pacifičkog regiona, njeni spoljnopolitički prioriteti polaze od tog "dvorišta". Sa sirovinama bogatim sibirskim prostranstvima i 7000 kilometara dugom (najdužom na svetu) međusobnom granicom u tom domenu je svakako Rusija. Osim što su rešili pogranične sporove, Peking i Moskva sarađuju na ekonomskom i sve više na vojnom planu, uključujući i nedavnu zajedničku vojnu vežbu koju su organizovale u okviru Šangajske organizacije. Šangajska grupa zemalja, relativno nova asocijacija koju osim Kine i Rusije čine još četiri zemlje – bivše republike Sovjetskog Saveza, Kazahstan, Kirgistan, Tadžikistan i Uzbekistan, verovatno je svojevrstan kinesko-ruski odgovor na moguću američku ekspanziju ka Centralnoj Aziji čiji je strateški značaj u porastu (nafta, rudna bogatstva, transportne veze). I Rusija i Kina, u svakom slučaju, bolje poznaju ovaj "teren" od Amerikanaca, koji su u ovom pravcu krenuli posredstvom "obojenih" revolucija, do sada uspešno obavljenih u Ukrajini, Kirgistanu i Gruziji. Tu negde, domino-efekat revolucija bez krvi je zasad zaustavljen. Za svaki slučaj, posredstvom Šangajske organizacije Kina i Rusija traže od Amerike da odredi datum povlačenja svojih trupa iz Centralne Azije, što je ona već bila prinuđena da učini u Uzbekistanu na zahtev predsednika Islama Karimova.

Dok međusobno teritorijalno sporenje miruje, uz obostranu saglasnost, Kina i Indija šire poslovne veze: obe države sudeluju u finansiranju razvoja naftnih nalazišta u Iranu (Jaharan), kao i u Sudanu (region Velikog Nila), a strateški sarađuju i njihove vodeće energetske kompanije koje se bave plasmanom prirodnog gasa. S obzirom na to da se i Kina i Indija u razvoju vojnog kompleksa i u pokrivanju rastućih potreba za naftom i gasom, oslanjaju na Rusiju, nekima se čini da je u budućnosti moguće očekivati i stvaranje "lokalnog" ali veoma moćnog trougla Kina–Indija–Rusija.

Iako prošlošću opterećeni odnosi između Kine i Japana (povremeno se i sada podižu tenzije na relaciji Peking–Tokio), po nekim analitičarima, trojno približavanje Kine, Japana i Indije ne treba isključiti. Naime, malo je zemalja čije su ekonomske veze toliko međusobno isprepletene kao što je to slučaj sa njima. Kina je i Japanu i Indiji drugi najveći trgovinski partner na svetu, s tim što su privredne veze u stalnom usponu, a to povećava i njihovu međuzavisnost.

Istovremeno, sve spomenute azijske regionalne sile rivalskom odnosu sa Amerikom ne suprotstavljaju svoje, prvenstveno ekonomske interese. Tradicionalno, najače američko azijsko-pacifičko uporište jeste Japan i, pod pretpostavkom da se Rusija i Kina u budućnosti još više približe jedna drugoj, to će poput spojenih sudova jačati vezu između Tokija i Vašingtona. S druge strane, i Rusija i Kina imaju kvantitativno bolje ekonomske odnose sa Amerikom nego jedna sa drugom. Konačno, u poslednje vreme SAD su učinile veliki napor u poboljšanju odnosa sa Indijom, što im je iz Delhija na odgovarajući način i uzvraćeno.

STRATEŠKE TAČKE: Uvažavajući složenu realnost bližeg i šireg okruženja, Kina će spretnim manevrisanjem zasigurno nastaviti da gradi svoju prestižnu poziciju. Izazovi s kojima će se na tom putu suočavati najupečatljivije će se prelamati preko "bitke" za rasurse sirovina, u prvom redu nafte koja će, po mnogima, u vremenu koje dolazi presudno uticati na geostrateške igre najmoćnijih svetskih igrača. (videti okvir) To, naravno, kada je reč o međunarodnim odnosima. Nepoznanica na koju njeni globalni rivali računaju važi za kineska potencijalna "unutrašnja ograničenja": koliko dugo Kina može da (iz)drži sadašnji neverovatni tempo ekonomskog razvoja, bez lomova i potresa na socijalnom ili političkom planu. Drugim rečima, u kojoj meri i može li uopšte ubrzano smanjivanje jaza između nje i industrijski razvijenih zemalja amortizovati razlike koje već prilično duboko dele kinesko društvo po vrlo osetljivim socijalnim šavovima. Drugi ograničavajući faktor unutrašnjeg dinamizma sadržan je u činjenici da je Kina centralizovana zemlja sa neprikosnovenim autoritetom i vlašću jedne partije. Ta kineska čarobna formula funkcioniše gotovo savršeno već više od četvrt stoleća. Ipak, na pitanje koliko dugo može da traje "srećni brak" između kapitalističkog tržišta i komunističkog političkog monopola – za sada se niko ne usuđuje da odgovori.

Nafta i geopolitika

Sve do 1993. godine Kina nije uvezla ni barel nafte. Sada je, međutim, drugi najveći uvoznik nafte na svetu, nakon Sjedinjenih Američkih Država. Istovremeno, nafta postaje i glavni kineski energetski problem. Naime, zahvaljujući ogromnom bogatstvu u uglju, čiji je najveći proizvođač i potrošač na svetu, velikim ulaganjima u hidro i nuklearne elektrane i u ostale alternativne izvore Kina sama podmiruje 94 odsto svojih energetskih potreba. Ali, potražnja za naftom raste iz dana u dan, i u kineskom uvozu čini sve izrazitiju stavku; prema predviđanjima, u ovoj godini dnevna potrošnja nafte iznosiće 7,5 miliona barela i već sada više od trećine potiče iz uvoza. Računice dalje kažu da će 2025. godne Kini biti potrebno 14,2 miliona barela crnog zlata na dan. Kako je domaća proizvodnja sada na vrhuncu i ubuduće može biti samo manja, počela je dramatična potraga za stabilnim izvorima. Osim pokušaja utvrđivanja eventualnih rasursa u Južnom kineskom moru, što će možda rezultirati i nekim teritorijalnim sporovima oko pojedinih ostrva sa Malezijom i Filipinima, nedavno su počela bušenja na nalazištima gasa u takođe spornom, u ovom slučaju sa Japanom, području oko ostrva Dijaou, koje se i nalazi otprilike na pola (morskog) puta između Kine i Japana.

Sigurni izvor dotoka nafte Kina traži u aranžmanima sa Rusijom. Osim manjih isporuka koje već redovno stižu, Kina je po svemu sudeći ubedila Rusiju da od naftovoda koji se gradi prema pacifičkoj luci Nahotka (odakle bi se transportovala u Japan) najpre završi krak, kapaciteta milion barela dnevno, koji će stići do severoistočnog kineskog grada Daićinga. Takođe, spominje se i učešće jedne od najznačajnjih državnih naftnih kompanija China national petroleum company, u ruskoj firmi Rosneft, koja je prisvojila najprofitabilniji deo Jukosa nakon hapšenja Mihaila Hodorkovskog.

Centralna Azija i Bliski istok takođe su deo kineske naftne strategije; u prvom kvartalu ove godine 17 odsto uvezenih količina dobavljeno je iz Saudijske Arabije, dok manji deo stiže iz Iraka. Važnije od toga su svakako investicije koje se realizuju na naftnim poljima u Iranu (Jaravadan, jedno od najvećih poznatih neeksploatisanih naftnih nalazišta) i Kazahstanu, i kroz izgradnju dva gasovoda i jednog naftovoda, iz Turkmenistana, odnosno Kazahstana do Šinđjanga u zapadnoj Kini.

I obe Amerike učestvuju u snabdevanju Kine naftom. Venecuela, Brazil, Argentina, Ekvador, Meksiko i Kanada, ili u Kinu izvoze naftu direktno ili su dozvolile kineskim kompanijama da sudeluju u finansiranju i korišćenju naftnih i gasnih resursa u svojim zemljama.