Valjda neko od vas zna zašto se o naših šezdeset godina piše iz suprotnog ugla? Iako sam tekst Petra Popovića pročitao vrlo pažljivo, ja nisam pronašao poentu. Ko god da mu je "prodao" temu, samo mu je podvalio nezahvalnu ulogu zlutrade komšinice što kompleks stvaran kroz 15 godina sopstvenih životnih neuspeha, leči svađom koja je iznenada planula u stanu preko puta. Prijatno joj je što par, koji joj sve to vreme ni dobar dan nije rekao u prolazu, angažuje advokate koji će srediti administraciju oko razvoda, ali ni na pamet joj, naravno, ne pada da je viriti kroz tuđu špijunku prosto stvar lošeg ukusa. Motivacija koja pokreće komšiluk da viri u tuđu spavaću sobu, prava je misterija. Dokonost? Možda. Ali pre će biti okrepljujući ukus zadovoljstva tuđom nesrećom, taj iskonski eliksir koji leči svaku ranu na srcu. Neverovatno, ali ni eksplozija sladostrašća pri saznanju da je kod komšija pukla tikva, ne zadovoljava. Treba ih još i pljunuti, jer su zapravo oduvek bili loši ljudi. I to razumem. Nije li pljuvanje taktička varijanta stratega sa klupe crveno-belih koja je donela evropsku titulu (Darko Pančev), neodvojivi deo kulturnog nasleđa tima iz Ljutice Bogdana (Siniša Mihajlović)? Nemajući "dovoljno ukusa" da navija za Partizan, jer ne zna "šta tu ima da se voli", gospodin Popović u maniru svojstvenom prosečnom navijaču C. zvezde otkriva bolnu tačku: nedokučivost emotivnosti navijača Partizana prema voljenom klubu. E, to već ne mogu da objašnjvam, to bi bilo traćenje jagodica na prstima. Uz sve dužno poštovanje, brinite svoju brigu, mi ćemo našu. Kerber je bio glavni, ali samo dok nije naišao Herkul. Otpor do pobede!