Pogled sa Ajfelovog tornja je u svim najavama procenjen kao crnogorski film. Šta mu to dođe, teško je reći. U jednoj kinematografiji koja je kvantitativno toliko minorna da se ne može reći ni da odumire jer da bi nešto odumrlo mora prvo da postoji, crnogorstvo ovog ostvarenja je kao ezoterični putokaz ka retkom cvetu koji raste u neverovatnim uslovima. Na sreću, sâm film je mnogo zanimljiviji od svoje geografske egzotike, tako da mu se nabeđena crnogoričnost niti može zameriti niti uzeti kao vrlina po sebi.

Prvi susret sa filmom je krajnje pozitivan. Od produkcijskog dizajna, veb sajta, zatim ekipe mladih umetnika sa obe strane kamere, ovaj projekat prosto zrači entuzijazmom i za naše prilike neočekivanom profesionalnošću. Cela stvar izgleda bolje nego većina evropskih ili azijskih filmova koje gledamo po različitim festivalima. Ali, s obzirom na to da ima nameru i u mnogim aspektima prevazilazi uzuse sredine iz koje potiče, u startu čini da se prema njemu mora odnositi sa najstrožim kriterijumima, bez ograda i pijeteta koje, hteli to da priznamo ili ne, čuvamo za domaću produkciju. Te, dakle, stvari stoje ovako: glavni adut filma trebalo je da bude ljubavna priča koja potiče od dramatizacije romana Zagrepčanka Branislava Glumca uz, naravno, neka prilagođavanja na Podgoricu s početka tekućeg milenijuma. Ako nešto na ovom svetu neće nikada izgubiti privlačnost, to su svakako radnje iz momak sreće devojku registra. Naracija se grana na dva glavna plana – na aktuelna dešavanja između dvoje glavnih protagonista i na devojčine lirske digresije o svemu i svačemu, a najviše o svom detinjstvu, pod izgovorom psihoterapeutskih sesija. Sa usklađenošću ova dva plana pripovedanja nešto ne štima. Glavni tok priče nikako nema mesta da se razmaše i isporuči jaku melodramsku radnju sa burnim strastima i mnogo izlučenih hormona. Umesto toga, prečesto se i na pogrešnim mestima smenjuju ova dva aspekta filma što vodi gledaoca do iritantne nemogućnosti da se prepusti uživanju u strasnoj naraciji. To dovodi i do druge karakteristike Ajfelovog tornja koja je presudna za ukupan utisak – a to su rediteljski postupci. Mladi reditelj je, verovatno teškom mukom, došavši do realizacije svog projekta odlučio da u njemu pokaže sve što zna. Većina od tih vizuelnih vragolija, kao što je naglo zumiranje u neki sporedni aspekt kadra ili apstraktni pasaži nevezani ni za kakvu radnju ili neobična osvetljenja, koliko god da bili privlačni u nekom likovnom smislu, često nemaju ama baš nikakvu razumljivu funkciju u celokupnom estetskom konceptu i čine se kao vežbe iz primenjene filmske tehnike. Karakterizacija likova, sa izuzetkom dvoje glavnih, klišeizirana je i svedena na ponavljanje nekoliko oveštalih gestova. Na primer, matori perverznjak se znoji, puši, teško diše u slušalicu i priča isprekidano. A ako je to još i Irfan Mensur, koji potpuno isto glumi i u domaćoj telenoveli Jelena, stvar poprima blagu dozu sapuničastog afektiranja kao najočiglednijeg primera površnosti. Još nešto, literarna vrednost poetskih prosedea koje izgovara glavna junakinja, a koji mogu biti krajnje efektni kao, recimo, oni koje je Handke pisao za filmove Vima Vendersa, ono je što se kaže something left to be desired, pa se čini da je trebalo da zauzmu nešto manji deo filmske trake. Kroz nekoliko metafora, a posebno one naslovne sa Ajfelovim tornjem, autor čini i neku vrstu osvrta na ratne devedesete na Balkanu. O tome se možda i najviše govori u recepciji Tornja po festivalima u inostranstvu a reditelj se i sam opširno izjašnjava o značaju te vrste komentara u svom filmu. Ajde da kažemo ovako: tih nekoliko setnih rečenica na temu nedavne istorije niti su posebno pretenciozne da bi bile neukusne niti su dovoljno duboke da bi nešto zaista razjasnile.

Ukratko: solidno, sveže, ali je moglo i bolje. Da je dramatizacija urađena nešto bolje, za šta je u romanu bilo potencijala, Ajfelov toranj bi mogao da bude jedno od najboljih ostvarenja iz regiona ove godine. I pored toga, film je dovoljno dobar da bude najava jedne nove sveže krvi koja nam stiže iz susedne nam, drage i bratske republike.