Intervju - Stojan Stamenković, ekonomski analitičar
Prodor privatnog sektora
Tražeći stručnu ocenu ekonomskog razvoja Srbije "posle Miloševića" odlučili smo se za razgovor sa ekonomskim analitičarem iz Beograda Stojanom Stamenkovićem. On je našoj javnosti poznat već duže od tri decenije, i kao jedan od aktera svih dosadašnjih privrednih reformi i pregovora sa MMF-om (još od savezne vlade Mitje Ribičiča, zaključno sa učešćem u najužem timu poslednjeg jugoslovenskog premijera Ante Markovića) i kao njihov posmatrač i kritičar (sada uređuje publikaciju "Makroekonomske analize i trendovi" Ekonomskog instituta u Beogradu i redovno piše za "Ekonomist magazin"). Stojan Stamenković je, inače, početkom ove godine od Evropskog pokreta Srbije proglašen za "Najevropljanina 2004" u ekonomskoj oblasti.
"VREME": Na kraju smo "demokratske petoljetke" posle 5. oktobra 2000. godine. Kako ocenjujete njene ekonomske učinke, to jest koliko je Srbija odmakla u tranzicionom procesu?
STOJAN STAMENKOVIĆ: Ja bih najveći značaj dao ne toliko ostvarenom privrednom rastu, koji je inače manji od onoga kome smo se nadali nakon promene vlasti 2000. godine, nego prodoru privatnog sektora u našu ekonomiju. To ne znači da potcenjujem relativno dinamičan ukupni privredni rast, sa realnim porastom bruto domaćeg proizvoda po prosečnoj godišnjoj stopi od oko pet odsto. No, od toga je važnije ne samo to što je privatizacija društvenih preduzeća prilično odmakla nego i to da smo u tom razdoblju svedoci osnivanja desetine hiljada novih privatnih preduzeća, a najvažnije je što se pokazalo i dokazalo da je to sada najefikasniji deo naše privrede.
Pri tom, odmah i to da dodam, ne zaboravljam ni to da su mnogi ljudi u tih pet godina izgubili radno mesto (namerno govorim o gubitku radnih mesta, a ne o gubitku posla – jer posla na tim radnim mestima odavno nije ni bilo). Mada nije bilo potpune doslednosti u tranzicionoj politici, to je u krajnjoj instanci posledica afirmacije načela "tvrdog budžetskog ograničenja" – što je takođe jedna od najvažnijih stvari za postizanje ekonomske efikasnosti.
Koračalo se ka privatnoj ekonomiji i efikasnosti, ali nije bilo dovoljno investicija, da bi ljudi došli do realnog posla. Kako to komentarišete?
To je važna priča sa nešto dubljom istorijom. Srbija je već odavno bez potrebnih privrednih investicija. Problemi su počeli još 1979. godine kada nam je zatvoren pristup svetskom tržištu kapitala, zbog "pucanja" mehanizma za servisiranje spoljnog duga. Činjenica je da smo u deceniji između 1979. i 1989. godine imali prosečan godišnji pad investicija od 6,5 odsto, plus negativnu efikasnost investicija (uložite 100 dinara, a vrati vam se kroz dodatni društveni proizvod manje od 100 dinara). Uzgred, na negativnoj efikasnosti investicija kroz nekoliko decenija pao je čak i Sovjetski Savez.
Zatim je došla Miloševićeva decenija, devedesetih godina, kada se kroz investicije u privredu vraćalo manje od polovine amortizacije, a u industrijsku opremu samo 14 odsto – i to po opadajućoj progresiji.
Drugim rečima, pre pet godina naša industrija je bila potpuno izraubovana, sa strukturom proizvodnje prilagođenom tržištu od pre četvrt veka, tehnološki zastarela, bez obrtnog kapitala – koji im je socijalizam poklanjao s vremena na vreme (famozna konverzija kredita iz primarne emisije u trajna obrtna sredstva). Kad su se ti sistemi našli u nekom kapitalizmu sa "tvrdim budžetskim ograničenjem", oni više nisu mogli da funkcionišu bez velikog dolivanja kapitala. Zbog toga smatram da je, na primer, Zastava tada odmah trebalo da ode u stečaj, a ne da se sredstva za njen opstanak cede iz budžeta da bismo sada bili srećni što će ona da preproda 16.000 vozila godišnje, i opet da preživljava uz pomoć budžeta.
Da li je uopšte kreirana neka nova industrijska politika posle 5. oktobra 2000. godine?
Nije. Ona se više spontano stvarala preko privatizacije – pa sada vidimo da je ono što cene investitori uglavnom u prehrambenoj industriji, hemijskoj i nekim drugim granama. Ne možemo da kažemo da je svaka privatizacija ovde bila uspešna, ali proces nam osim novca daje i obilje drugih usmeravajućih informacija. Empirijski podaci inače kažu da je privatni sektor u celini do sada bio propulzivniji i odbacuje veću dodatu vrednost od one koju postižu privatizovana društvena preduzeća – naravno, uz neke izuzetke – ali apsolutno najveću dodatu vrednost po radniku stvaraju preduzeća privatizovana 2002. godine; ona postaju najproduktivnija po isteku perioda transformacije ili restrukturiranja, ako taj izraz više volite.
Očigledno je privatizacija ključni tranzicioni proces i u Srbiji, ali kako je ona finansirana?
Prvo da kažem da je naš problem to što u investicionom bilansu i dalje imamo negativan predznak domaće štednje, kod nas se i dalje više troši nego što se štedi. Rast investicija, koji je, ističem, nedovoljan, u proteklih pet godina bio je zasnovan prvo na donacijama (kojih više gotovo i nema), zatim na kreditima i ulaganjima naših radnika koji rade u inostranstvu. Zato je ključno, na dugi rok, da se aktivira domaća štednja i ekspandira razvoj malih i srednjih preduzeća – da bi počelo novo zapošljavanje.
Smatram da je redosled poteza, da bi se stvorio sistem kontinuiranog finansiranja investicija, bio uglavnom dobar i ističem da se moralo početi gašenjem onih velikih, trulih državnih banaka. Sada imamo neke druge rizike, kada strane banke ovde šire kreditnu aktivnost transferišući jefitinije angažovani strani kapital, pa Narodna banka mora stalno da donosi mere opreza. Sada imamo brzo narastanje privatnih dugova, jer od dve milijarde dolara kredita uzetih prošle godine u inostranstvu, 1,5 milijardi su privatni krediti (to jest krediti za koje ne garantuje država). .
Nezaposlenost se očigledno ne smanjuje, a mnogi se plaše da će i dalje rasti?
Gledao sam podatke iz finansijskih izveštaja preduzeća od 2001. do 2004. godine. U tom periodu je manje zaposlenih oko 165.000, ali je u tom razdoblju broj zaposlenih u privatnom sektoru povećan za oko 173.000, plus je državni sektor primio na posao oko 52.000 ljudi. Znači, ukupno je ugašeno oko 390.000 radnih mesta, ali znatno više od polovine otišlo je tamo gde ima posla.
Da se vratimo ipak na upotrebu privatizacionih prihoda, jer je glavno obrazloženje za privatizaciju bilo – da se kapital preseli u profitabilnije sektore i preduzeća. Prvi problem bio je što se ispostavilo da ono što smo počeli da prodajemo ne vredi onoliko koliko je bilo procenjeno. Sećam se da je knjigovodstvena vrednost društvene svojine u Srbiji bila procenjena na 70 milijardi maraka, a da je posle "svojinske transformacije" koju je taj zakon odobrio novoj vlasti ostalo oko 40 milijardi maraka za prodaju. No, evo za pet godina su ukupni privatizacioni prihodi tek oko dve milijarde evra. Šta o tome mislite?
Ta knjigovodstvena vrednost malo šta znači u tržišnoj privredi, to je luk i voda kada stvari izađu na pijacu. Mislim da tu još vladaju zablude o poželjnom redosledu poteza. Ciljam na onu tezu da velika preduzeća treba prvo modernizovati i tako im uvećati vrednost, pa ih onda prodavati. Pokazalo se da im je u međuvremenu samo pala tržišna vrednost. Zato sam negde i rekao: kad moraš nešto da prodaš, nađi kupca pa neka on "kreči" kako voli. Mi smo u stvari mislili da ćemo dobro udati, odnosno prodati dobro našminkane babe. Ali to ne ide, toliko naivnih kupaca nema.
Evo primera Mađarske s početka devedesetih, kada se pričalo da su rasprodali privredu strancima, koji ništa ne ulažu, već samo zatvaraju firme da bi na tom tržištu prodavali robu koju, ne znam gde, već proizvode. Međutim, Mađarska je tada doživela ogromne investicije i obnovljene firme su počele da izvoze, pa je učešće izvoza u BDP-u skočilo na 63 odsto, a mi se još koprcamo da preskočimo 20 odsto.
No, ako se vratim na ono što me konkretno pitate, rekao bih da je kod nas veći problem što smo 2001. godine izabrali model privatizacije koji prihode usmerava u potrošnju. Znači, najveći deo od naših privatizacionih prihoda odlio se u potrošnju. Po mojim proračunima, udeo investicija u GDP-u Srbije je između 15,5 i 16 odsto (zvanični podaci doskora nisu uračunavali privatne investicije, pa je postotak udela investicija u GDP-u za 2003. godinu zvanično 14,1), a, ponavljam, istovremeno smo imali rast tekuće potrošnje po prosečnoj stopi od osam odsto. I to je problem. Istina, po privatizacionim ugovorima sada treba da usledi investicioni talas u prodatim preduzećima.
Pojednostavljeno, u platnom bilansu knjižili smo prodaju preduzeća strancima kao strane direktne investicije, ali to je uglavnom išlo u budžetsku potrošnju – i to je naš problem. Dok su Mađari, kad sam ih već spomenuo, prve četiri godine imali negativnu stopu potrošnje od jedan odsto godišnje, a kada su investicije počele da daju rezultat – oni sada imaju stabilan rast potrošnje između četiri i pet odsto godišnje.
Zato nam sada nema druge nego da rast potrošnje držimo dugo ispod rasta potrošnje bruto društvenog proizvoda.
Koji nam je privredni rast potreban u narednim godinama da bismo lakše to izdržali?
Većina projekcija, uključujući i onu Svetske banke, ukazuje na stopu rasta od pet odsto godišnje. Mislim da to nije optimum nego minimum da bi se rast održao i da bismo bili sposobni da servisiramo spoljni dug. No, istovremeno, zbog kiritične veličine platnog deficita prošle godine od 15,5 odsto, moramo da sužavamo trgovinski deficit. A ekonomisti to znaju, deficit razmene robe i usluga uvećava ponudu na domaćem tržištu i on se zbraja sa bruto domaćim proizvodom. Znači, ako taj proizvod raste po stopi od pet odsto, domaća tražnja može da raste najviše četiri odsto. Pri tom moramo da podignemo udeo investicija na najmanje 25 odsto BDP-a. Jednostavno, moramo stvarati pet odsto više, a trošiti oko jedan do dva odsto više u nekoliko narednih godina. Da bi se ta nužna politika održala, tranziciona vlada mora da ima pred sobom četiri godine stabilnog rada – a to još nijedna od četiri vlade dosad nije imala. I ova sadašnja vlada je nesigurna, ali moram da kažem da je ona ostvarila impresivan rezultat u fiskalizaciji, prihodi od opšteg poreza na dobra i usluge ove godine su realno uvećani za 35 odsto. To ima i negativne posledice, povećana je javna potrošnja, ali je važno da je znatan deo privređivanja preveden iz "sive" zone u legalno poslovanje.
Kad je reč o budućnosti, sada se govori o potrebi nacionalne strategije razvoja. Šta bi valjalo da stoji u toj strategiji, a šta ne bi valjalo?
Prvo da kažem šta ne bi valjalo. Po meni ne bi valjalo da to bude neki državni plan koji bi rekao gde bi trebalo i koliko investirati, a to bi sprovodila javna preduzeća i neki državni fondovi. Država je loš alokator kapitala i to treba prepustiti tržištu. Strategija razvoja je zapravo strategija stvaranja dobrog i efikasnog privrednog sistema, znači onog s kojim možemo ući u Svetsku trgovinsku organizaciju, u Evropsku uniju. Znači, nacionalna strategija je strategija stvaranja konkurentne privrede.
Pristalice nacionalne strategije razvoja ciljaju na strategiju razvoja privredne infrastrukture…
Sve sem elektroprivrede, po mom mišljenju, treba privatizovati pa ćemo imati pretpostavke za brz razvoj. Mene ne zanima da li investitor ima ime na -ić ili je neki mister Smit, mene zanima da li kod njega vidim motiv da reinvestira najveći deo profita u Srbiju, pa neka bude vlasnik NIS-a ili gradskog groblja. Državni monopoli stvoreni iz navodno nacionalih interesa ne stvaraju kapital za nova radna mesta – to je činjenica.
Na kraju, moram da postavim i jedno naizgled detinjasto pitanje – da li bi i Miloševićev režim, da nije srušen 5. oktobra 2000. godine, ako je tada doista srušen, ostvario ekonomske rezultate o kojima smo govorili?
Ne, on je bio definitivno pred kolapsom. Još 1998. godine, ja sam im, gledajući ekonomske pokazatelje, davao još najviše dve-tri godine do potpunog sloma. Taj režim je bio izolovan od sveta, i bukvalno i po svojoj unutrašnjoj logici, a Srbija je mala zemlja pa jednostavno ne može da živi mimo sveta, u ekonomskoj i bilo kakvoj drugoj izolaciji.