Za "Vreme" iz Pekinga

Dan kada je Baidu.com, kineski Gugl, stigao na Vol strit bio je dan za pamćenje: Baidu je na dan svog debija skočio 354 odsto, što je bio najbolji rezultat neke nove akcije na najčuvenijoj svetskoj berzi za poslednjih pet godina. Berzanski debi Baidua bio je podsećanje na najslavnije dane Vol strit buma kada su kompanije povazane sa internet biznisom gotovo rutinski utrostručavale svoju vrednost.

Baidu se našao na raskrsnici dva najpropulzivnija tržišta: Kine i interneta. Baidu je vodeći kineski internet pretraživač i eksperti ga upoređuju su Guglom, koji je vrlo brzo postao i kulturni i biznis fenomen. Kao što smo u prošlom broju pomenuli, procenjuje se da u Kini internet ima oko 115 miliona korisnika, prognoze su da će ih za dve godine biti 187 miliona. Kad se ima u vidu da najmnogoljudnija zemlja na svetu ima oko milijardu i 300 miliona stanovnika, onda je svima jasno da je kinesko tržište – ogromno.

ZLATNA ŽICA: Amerikanci su na vreme procenili da zlatnu žicu i u kompjuterskom biznisu treba tražiti u Kini: trenutno su među vodećim investitorima u Kini i njihova ulaganja su 13 puta veća nego kineska ulaganja u Americi. Prošle godine Gugl je kupio 2,6 odsto akcija kompanije Baidu. Ali i kineski kompjuter Lenovo postaje ozbiljan brend u Americi, posebno od kada je kupio IBM odeljenje personalnih računara.

Jahu, vodeća globalna internet kompanija, i Alibaba, najveća kineska komercijalna internet kompanija, sklopile su početkom avgusta dugoročni sporazum o strateškom partnerstvu, javlja na prvoj strani "Beijing Today".

Nedavno su u pekinškom Hajatu kineski internet-moguli Vilijam Ding (34), Ho Ben (28), Ma Huateng (34) i Džek Ma (30), povodom velikih poslova koje su sklopili, priredili gala prijem: zvezda večeri bio je bivši američki predsednik Bil Klinton.

Kada je pre pet godina "Forbs" u svom kineskom izdanju uveo tradicionalnu i vrlo tiražnu listu najbogatijih, "ulaznica" za "Forbsovo" visoko društvo kineskih milionera iznosila je oko šest miliona američkih dolara, a danas "košta" čak 150 miliona dolara. Više od polovine kineskih milionera svoje bogatstvo je steklo u kompjuterskoj industriji ili na internet tehnologijama.

Osnivač Baidua, 36-godišnji Robin Li, danas pripada generaciji superbogatih Kineza i na Berzi vredi više od milijardu dolara. U tom društvu je i Ma Jun, predsednik Alibabe.

Svi kineski milioneri kažu da svoj uspon duguju dobrom obrazovanju, velikom radu i snovima o kineskoj Silikonskoj dolini. Njihov idol je Bil Gejts: dive se i njegovoj radnoj etici, samodisciplini i načinu života. Malo "guglovanja" i listanja kineske štampe na engleskom jeziku otkriva da i mlađani kineski milioneri rade 14 sati dnevno, da su spremni na velika odricanja da bi ostvarili svoj "kineski san", da je među njima mnogo članova Komunističke partije Kine…

ULOGA PARTIJE: Prvoj generaciji postkomunističkih milionera zajedničko je i da imaju problem sa imidžom. Naime, ova deca postkomunizma, koja su krupnim koracima zakoračila u kinesku varijantu kapitalizma, pokazuju izvesnu socijalnu osteljivost zbog ogromnog jaza do kojeg dolazi u kineskom društvu, pa uveravaju ljubopitljive novinare da su im najvažniji rad, inovacije, otrkiće, uspeh, a ne zarada. Tako mladi multimilioner Timoti Čan, predsednik kompanije Šanda enterteinment, koja se bavi prvenstveno kompjuterskim igricama "ali ne pozajmljenim, već našim, koje se baziraju na kineskoj kulturi", "koje mogu da pomognu ljudima da nešto nauče", naglašava da početak nije bio lak: "U tradicionalnoj kineskoj kulturi ljudi uvek traže od svoje dece da vredno uče, da budu obrazovana, a ne da se zabavljaju. Izgleda da smo pronašli dobru formulu." Što se tiče uloge partije u ekonomskom bumu ove grane, Čan kratko odgovara: "Partija i ja kao njen član trudimo se da Kinezi što srećnije žive."

Čenovi roditelji, stari komunisti, ne ponose se što im sin zarađuje milijardu dolara godišnje. Čovek koji zarađuje više od milijardu dolara godišnje i koga po bogatstvu smatraju drugim čovekom u Kini kaže da bi njegovi roditelji bili srećniji i ponosniji da je on neki činovnik u vladi. On je lično zadovoljan, kaže da daje svoj doprinos društvu, zapošljava ljude, plaća poreze. Smatra da je njegova dužnost da kroz vrata svoje imperije kompjuterskih igrica pomogne da što više stranaca ulaže u Kinu: "Kina je ogromno tržište. Želim da se svi proizvođači kompjuterskih igrica oprobaju na ovom tržištu. Naći će dobre partnere. Šanda je naravno najbolja!"

DENGOV PRINCIP: Svi naši sagovornici u Pekingu govore o ogromnim promenama, oni čak govore o revolucionarnim promenama za poslednjih deset-petnaest godina. Kina se otvorila za ekonomske promene još 1978, kada je Deng Sjaoping govorio o "socijalizmu sa kineskim karakterom". Auto, stan, pa čak i sat nekada su bili daleki san. Sada i mladi bračni parovi kupuju stanove, čak i u onim luksuznim staklenim oblakoderima, kod nas po pravilu rezervisanim za banke, poslovne centre, strana predstavništva. U tim staklenim megakulama oni na terasi gaje peršun ili suše svoj veš. Na talasu velikog ekonomskog buma stigli su milioneri i nova kineska srednja klasa, ali je taj talas otkrio i gubitnike: u samom centru Pekinga, pored zdanja koja podsećaju na Menhetn, paralelno živi stari Peking: hutong naselja, prizemljuše, veš se pere u koritu na ulici, igraju se karte i xianqi, kineski šah. Za njih kao da je stalo vreme. Ali i u ovim skromnim naseljima otvorena su obdaništa i domovi zdravlja. Stariji ljudi uveče na ulici igraju tango i rumbu, ujutro vežbaju taj-či. Izgledaju zadovoljni, radoznale poglede stranaca dočekuju osmesi…

I po listi EuromoneyChina sto najbogatijih ljudi u Kini, lako se može zaključiti da je svaki četvrti milioner – član Komunističke partije Kine. Komunistički lideri su se vrlo dobro snašli u novim okolnostima: ispleli su dobro povezanu mrežu oligarha, biznismena i vladinih zvaničnika. Danas u Kini ima oko 60 miliona članova Komunističke partije. Međutim, oko 62 miliona Kineza ima akcije na berzi. Očigledno, partija više ne šalje parole o jednakosti, već poručuje stotinama miliona siromašnih i na selu i u gradu: verujte nam, bogati će i vas izvući. U Kini, zemlji koja ima ogromna prostranstava, ali i ogroman broj stanovnika, uravnotežen, ravnomeran razvoj izgleda gotovo nemoguć i čini se da je većini Kineza uverljiv "Dengov princip", koji nekima dozvoljava da se prvi obogate što će, kako poručuju partijski lideri, omogućiti opšti razvoj i opšte blagostanje.

Mnogi zapadni analitičari u svojim tekstovima ne kriju da su fascinirani ekonomskim bumom Kine, sjajem Šangaja, izgradnjom Pekinga, pre svega energijom i uzbuđenjem koje se može videti golim okom na ulicama ovih gradova. Treba čuti i glasove skeptika: Džo Stadvel, autor vrlo zapažene knjige Kineski san (The China Dream), ocenjuje da je kineski ekonomski bum zapravo baziran na preduzetništvu Hong Konga i Tajvana i na upotrebi jeftine radne snage koja sastavlja zapadne, japanske i kineske proizvode koji onda idu u svet pod znakom Made in China. Stadvel piše da je "kinesko tržište arhaično, nadrealno, korumpirano, bazirano na principu ja-tebi-ti-meni, zatvoreno za strance…".

Preovlađuje ipak mišljenje da se Kina nalazi na istorijskoj prekretnici: jednom rečju, budi se uspavani div i postaje svetska velesila.

Naravno, na tom vrtoglavom putu u petoj brzini biće još dramatičnih deonica: kineski sociolozi upozoravaju da političke reforme kasne dvadeset godina, ali ne kriju ubeđenje da će sustići ekonomske. Partija još drži medije pod kontrolom i pod strogom cenzurom, nema ni prave političke opozicije, ali sasvim je izvesno da zemlja ne može biti ekonomski modernizovana, ako ostane politički "sovjetizovana".

KORNJAČE SE VRAĆAJU: Kina je i kapitalistička i komunistička zemlja, svet se pita da li će se održati ova čudna ravnoteža. Kinezi su izgleda optimisti: svaki moj sagovornik, član KPK-a, kao da ponavlja istu, sasvim nemarksističku, partijsku mantru: ako se manjina obogati, od toga će na kraju koristi imati i većina. Na sve strane su znaci da se zemlja otvorila: Filips, Ikea, Kentaki frajd čiken, L’Oreal, Folksvagen… Londonski "Ekonomist" piše da inostrane firme investiraju u Kini milijardu dolara nedeljno. Prema istom izvoru, u Kini je proletos poslovalo oko 1600 multinacionalnih kompanija (pogledati okvir "Ljudi, vi ne znate šta se ovde dešava!"). Milioni Kineza uče engleski, profesori engleskog ovde mogu da zarade vrlo lepe pare. Desetine hiljada kineskih studenata studira u inostranstvu, u Engleskoj čak 34.000, u Americi još više, prema zvaničnim američkim podacima 28 odsto preduzetnika u Silikonskoj dolini su Kinezi. Na univerzitetima, u laboratorijama i bibliotekama ovi kineski studenti su najprilježniji. Najvažnije je da se većina vraća: Kinezi ih poetično zovu hai–gui, "kornjače koje se vraćaju". Kineze trese groznica: osećaju da žive na istorijskoj prekretnici, koja se javlja jednom u nekoliko vekova – dinastije padaju, pojedinci mogu da zgrnu bogatstvo ili propuste tu šansu. "Kornjače koje se vraćaju" ne žele da propuste tu priliku.

Sledeće godine Kina zauzima treće mesto u svetu po snazi svoje ekonomije (znači, prevazilazi Englesku), a prognoze stručnjaka su da će za manje od jedne generacije prevazići i najmoćniju zemlju na svetu, SAD. Ostatku sveta je izgleda nedovoljno poznato da Kina i Japan pozajmljuju Americi milijarde dolara da bi se održalo najmoćnije potrošačko društvo. U većini medija nije mnogo uzbuđenja izazvala vest da juan, kineska valuta, nije više vezana za dolar, kao ni ona da se ostvarila noćna mora američkih "patriota": državna kineska firma CNOOC ponudila je da kupi Unokal, jednu od deset najvećih američkih firmi za proizvodnju nafte. Kinezi su ponudili vrtoglavu cenu od 18,5 milijardi dolara. Tim povodom američki Kongres je sa 398:15 glasova podržao rezoluciju kojom se odbija kineska ponuda "jer bi kinesko vlasništvo Unokala ugrozilo bezbednost SAD". Odluka još nije konačna. Odlučiće bord Unokala, a ponudu će detaljno razmotriti i predsednik Buš. Londonski "Ekonomist" upozorava da odluke iz Pekinga, a ne iz Vašingtona, sve više utiču na budućnost miliona radnih mesta, kompanija, finansijskog tržišta i svetske ekonomije. Što reče jedan naš sagovornik: "Na Zapadu su Kinu opisivali kao uspavanog lava koji se nikada neće probuditi. Mislim da će ljudi biti šokirani kada se lav probudi."

(U sledećem broju: Olimpijada u Pekingu)