… Sve manje nas je.

Nije što se retko okupljamo, jednom godišnje, makar, ali osipa se ekipa: nas, sedam jedinih muških u jednom odeljenju 7. beogradske; nas sedam famoznih fanova i tadašnje politike; nas sedam bardova koji raspolažu godinama sticanim kafanskim umećem slušanja, ali i talentom za stilsko unakrsno polemisanje o raznim temama.

Kojim ako ne političkim?!

I mada je te politike, poput pravih kafana, iliti prave politike, uostalom, sve manje, tu i tamo, bolje reći gotovo redovno, avgusta meseca, negde pre dvadesetog, mom starom društvu zgodi se prilika.

Ove godine bilo nas je – troje. Prvi put smo, uspešno, eskivirali odgovarajuću publiku, zalutale stažiste, zapravo, koji pomno beleže svaku reč i treniraju "uskakanje u temu"! I prvi put nismo pričali o nama, lično: jednog čeka neka sitna robija; drugi, baš, udaje ćerku; treći se "vika" detetom koje nema ni godinu dana.

Ne! Ali tema je, ipak – FAMILIJA! I njen povratak na velika vrata!

Niko od nas, da pređem na stvar, nije bio deo postave one crvene filharmonije koja je diljem stare Juge, ali i Srbije, što uže, što šire, sviranjem ONIH oda, sejala mentalnu pustoš. Ali, reč je o opsednutosti. ONI su opet tu. Skup je najavljen za NjEGOV rođendan.

Maleno zadovoljstvo predstavlja nam tipovanje onih koji će mu, posle svega, čestitati 64. rođendan.

I koji su mu, svih ovih haških godina, beše, čestitali.

"Jedna srpska duša, danas, na svoj rođendan, trune u Hagu", priseća se Gane da je izgovorio Milorad Vučelić. Onomad beše.

Mihail Kuznjecov, pravnik, čak i član Međunarodnog suda za ratne zločine, smelo je izustio:

"On je simbol, on je drevni ruski bogatir, junak koji je na sebe preuzeo teret svojih i drugih briga i bez straha i mane nosi ih na svojim ramenima."

Priču o teretu na Slobinim ramenima citira Srle!

Taj teret sa Slobinih ramena definitivno je skinuo Aleksij Drugi, ruski patrijarh, koji je, kako je to inače uobičajeno u svetu, uputio, a sve povodom rođendana, "Njegovom Prevashodstvu" sledeće čestitarske reči:

"Od sveg srca Vam želim dobro zdravlje, snage, hrabrosti i blagoslovenog uspeha u Vašim naporima za dobrobit države koju predvodite i mnogo napaćenog naroda Jugoslavije!"

Ja se prisećam Aleksija! Imam to, negde, u malom mozgu i taj fajl ništa ne može da pojede. Kao ni činjenicu da Aleksijevi ovdašnji sledbenici nisu hteli da ispoštuju obrede i Kepu, koji se roknuo, sahrane kako dolikuje.

Kažem to, o Kepi.

I onda zamre razgovor. Prospemo po kap pića i ćutimo, nas trojica.

Naš drug Kepa, iz 7. beogradske, odavno više ne stanuje ovde. Beogradsku, zatim londonsku, onda amsterdamsku i na kraju kruševačku adresu, zamenio je nekim od rajskih bulevara. Ako toga, uopšte, ima.

"Gleda on mene, gledam ja njega, jebeš mi mater, ko u filmovima. Iste uniforme, isto oružje, čini se i da ličimo. Koji si, pita. Ćutim. Bog, kaže. Ja ništa. I ne bi, časna reč, ne bi da nije prvi krenuo: trznuo je automat, bacio sam se, u padu opalio, i… pade čovek. Sačekam malo na zemlji, onda ustanem, priđem… Leži. Mrtav! A oči – čini mi se da lepše oči u životu nisam video. To plavo, jeb’o te, plavo ko nebo, a sunce bije i ne znaš gde gledaš – u oči ili nebo. I smeje se onako mrtav. Tad sam zaplakao: prvi put u životu video sam mrtvog čoveka", poverio mi se Kepa po povratku sa ratišta.

Kepa možda nije bio najbolji tip u našoj klapi, ali je, bez pogovora, bio najduhovitiji. Vrcavošću je, još u srednjoškolskim danima, nasrtao na mitove i kultove, borio se kasnije protiv dnevnopolitičkih fariseja, bio je nemilosrdan i bez kočnica… A onda ga, je li, mobilisalo!

"Nikad nisam bio nacionalista… Ono, znaš, možda sam bio malo nacionalan: u smislu, ‘ajde da ne zaboravimo pretke; ‘ajde da očuvamo nivo narodnosnog bića; ‘ajde da afirmišemo nove crte, razumeš?! Sad sam nacionalno totalno prazan… A te oči me tako jebu, čoveče…!"

Mali deo Kepine "ratne ispovesti" objavio sam u prazničnoj "Nedeljnoj Borbi", 28. novembra 1992. godine. Pomenuo je, posle toga, psa i moju mater. Ljut, inače, na sve i svakog, prekinuo je sve kontakte sa mnom. I drugima. Otišao je u London. Vratio se posle šest meseci i gušeći se od tuge i svesti o uzaludnosti bilo kakvog bega od plavog pogleda koji je večito troptao za njim, povukao se u osamu, među zidove garsonjere na Karaburmi. Odbio je posao sa benzinom. I biznis sa cigaretama. Bavio se nameštajem: na kraju je u njegovoj garsonjeri ostao TV, jedna fotelja i ćebe!

Jednom je, nakratko, skoknuo do babe, jedinog roda koji je imao, u okolini Kruševca, i nikad joj nije oprostio brigu.

"Oči moje", rekla mu je gledajući ga kako kopni, "oči bakine, što si brigom natovaren?"

"Jebale te oči", vrisnuo je i pobegao.

Sad u Amsterdam.

U svakom koktelu koji je pravio, pričao je kasnije, video je plavi odsjaj. I ma koliko se zdrav razum odupirao sumnji i strahu da ga te oči i tamo prate, pukao je i vratio se u Beograd.

Svi pokušaji nas, njegovih (bivših?) drugara, da ga otrgnemo iz zone pogleda plavih očiju sudarali su se sa njegovom neopevanom željom da se iskupi. Gubili smo sve bitke. U retkim treznim trenucima smejao nam se u brk:

"Mora da ste čitali U potpalublju?! Kako to dismr, čoveče. Šta taj mali jede?"

Avetinjski pogled plavih očiju slučajno ubijenog hrvatskog vojnika od njegovog života je napravio ono što su njegovi ratni drugovi učinili od Vukovara: Kepa je postao ruševina!

"Teši me jedan moron ovih dana, kao, jebi se, Kepo, nije to ništa, ja sam pucao iz tenka, prepolovio sam čoveka, bukvalno, do kukova, i noge su stajale nekoliko sekundi dok leva nije zakoračila ka meni, a onda su pale na zemlju, i šta sad, je l’ treba da se ubijem zbog toga, čoveče, pucali smo ko i oni, jebi ga, zajebi više, što su oni neviniji od nas… A, dobro, majmune, jesi li tom tvom video oči, pitao sam ga, i on je samo ustao…!", pričao je.

"Idemo, matori! Živeli, jebeš oči", baš tako je rekao dok je nalivao duplu lozu.

Kako je, taj, pio! I uvek mi je "mrsio" kako smo, on i ja, hedonisti – boemi, a svi ostali oko nas – "pjano amateri" ili potencijalni alkosi.

Mentalna čistota je ustukla pred paranojom. Nepun mesec kasnije, u skoro bezljudnom selu blizu Kruševca, Kepa je, pun maligana i barbiturata, zatvorio oči suludo iščekujući fizički sudar sa pogledom očiju boje neba. Nije ih više otvorio!

"I mrtvi Hrvati ubijaju Srbe", plakao je Jare javljajući mi da je Kepa već sahranjen.

"Ubile su ga oči, jebale ga oči", klimao je glavom Gane.

A meni se samo činilo da je Kepa otišao da istini pogleda u oči.

"Pazi, majstore, viđao sam ja i pre i posle toga puno mirnih i tužnih, zelenih i braon, crnih i plavih, i raznih boja očiju, ali nikad nisam takav izraz, takvu boju, takav pogled… I kako da se oslobodim tog pogleda i te jebene plave opne… To nemilosrdno plavo mi nemilosrdno sjebava znanje", pričao mi je prilikom poslednjeg viđenja.

Kepa je na dan smrti imao 36 godina.

I dva para očiju u glavi.

Nestao je na svoj i rođendan predsednika Miloševića.

Danas bi imao 46 godina.

Nas trojica prosipamo nešto kapljica pića za Kepu.

"Šta misliš, kako bi, on, danas čestitao rođendan Cobetu?", pita Gane.

"Srećan ti rođendan, drkadžijo. I nemoj se više rađati", nasmejao se Srđan.

"Daaaa…", rekao sam, sam sebi, i namignuo.

Gore, put Kepe.

Ka nebu. I njegovim očima.

I ukapirao da se više uopšte i ne sećam boje njegovih očiju.

Možda su bile – boje neba.

One boje koja je njega sjebala.

Miloševićeve, opet, vidim na naslovnim.

"Idemo, matori! Živeli, jebeš oči!"

Sve manje nas je…