Sećate li se onih tetki s hladnim trajnama iz Beobanke (i srodnih joj Požarevljaninovih parabankarskih ustanova) koje otoič zacilikaše do neba kako nepravedno i ničim (osim ekonomskom računicom i Višom Pravdom) izazvano zatvaranje tih bizarnih kafkijanskih kešogutača predstavlja ni manje ni više nego podmukli Udar Na Nacionalnu Ekonomiju? Četiri godine kasnije, svi polako zaboravljamo ta užasna mesta na kojima su baš te spomenute Tetke – kao onaj najmanje važan, ali običnom smrtniku jedino vidljiv deo nakaznog kleptokratskog Sistema – godinama uredno siktale na pošteno čeljade kao na nekakvog somnambula, ili ga pak nemo posmatrale preko cvikera kao žaljenja dostojnog imbecila, samo zato što je ovo došlo po svoje rođene pare. Jerbo para, jakako, "nema". Iako su uplaćene, ima iha-haj. Pa dobro bre, tetka, šta radiš ti onda za tim šalterom povazdan?! Drndaš vunu i čekićaš pemziju?! I šta je uopšte to u čemu "radiš", to što se vickasto zove bankom, a nikada nema keša?! I sekira li te bar malo taj deficit ukorenjenosti u stvarnost mesta gde primaš platu? Elem, te smo horore već samoterapeutski potisnuli u zaborav, a srpsko bankarstvo ne da nije propalo zbog ekološke lustracije tih štetočina, nego se baš (i) zbog toga koliko-toliko uljudilo. Eto, makar toliko da više nije normalno da obijaš pragove kojekakvih pompezno nazivanih Lopovnica u ponižavajućoj potrazi za svojom pošteno stečenom crkavicom sa žiro ili tekućeg računa.

Aktuelna fertutma oko privatizacije izvesnih, nekada davno uglednih i velikih beogradskih izdavačkih kuća – kako vreme odmiče i situacija se intenzivira – sve više podseća na modifikovanu reprizu beobankarskog sindroma. Sa mogućim drugačijim ishodom, doduše, pošto sada Srbijom vlada narodna vlast, kukala nam majka. Vlast kojoj su se javno obradovale sve najdičnije "štediše" iz devedesetih, od g. Šarenog Ceme Legije pa do jedne Mirjane i jednog Marka.

BILO PA PROŠLO: Evo kako stoje stvari na izdavačkom frontu: Srpska književna zadruga kalirala totalno, i ne zna se šta će s njom biti, osim što je jasno da dobro biti neće; odavno u-ništa-pretvoreni BIGZ ovih dana kupila "Školska knjiga" iz Zagreba, što je izazvalo pavlovljevski predvidljivu i suptilnu reakciju Boraca Za Nacionalnu Kulturu zbog "prodaje Hrvatima"; u "Prosveti", odavno i propaloj i obrukanoj, a tek što je počela da se bar malo oporavlja i vraća makar i mikronske fronclice davnog renomea, Samoupravljači oterali one koji su protalasali žabokrečinu, te brže-bolje doveli proverene slobističke svaštojede, koji sada njonjavo iskaju od Mame Države da ne samo podoji nego i trajno usvoji "Prosvetu", kao da se bodro vraćamo u 1947; takođe odavno (samo)marginalizovani Nolit, nekada šampionski a sada, realno, tek trećeligaški izdavač na ovdašnjem tržištu (ostali navedeni su još grđi!), po sili zakona ide u privatizaciju, tj. u klasičnu prodaju najboljem kupcu, ne bi li se time nekako možda izvukao iz čabra. Koji, uzgred, nije samo finansijske prirode. Više je to ontološka stvar, problem temeljitog gubitka identiteta. Ovaj se, doduše, u tranzicijskom Novogovoru zove brand name; to je ono za šta zbunjeni insajderi "nacionalnih izdavačkih kuća" nadobudno misle da im je em najbolji, em neotuđivi kapital. Koješta. Davno su prošla vremena kada su Prosveta, Nolit ili BIGZ bili "pojam", i kada je objaviti knjigu tamo značilo biti Neko i Nešto: kroz cele devedesete taj je ugled i status – pa i kapital, bukvalni i simbolički! – krčmljen na najstravičnije načine, sve dok od njega nije ostalo ničevo. Danas su to samo oronule manufakture sumnjivog nivoa kvaliteta i kvantiteta robe & usluga, pa još i prenapučene "radnom snagom" za čiji znatan deo ni najsavremenija nauka ne može da utvrdi šta ti ljudi, zaboga, rade i na koji konkretan način doprinose svojoj firmi. Osim što kvarcuju ćele i hladne trajne po užeglim kancelarijama, polupraznim magacinima i knjižarama iz kojih su rafiniraniji kupci odavno utekli, bežeći od zadaha sveprisutne najavljene smrti. I još jedino ubuđali i što vinjakom što prirodnom neobdarenošću bornirani kultur-novinari iz "bermudskog trougla" BG čaršije po inerciji svog gigantskog neznanja i neizlečive odsečenosti od stvarnog života javno (p)održavaju iluziju da su to i dalje "veliki izdavači" koji, eto, imaju stanovitih prolaznih teškoća, dočim su istinski asovi savremenog izdavaštva, poput recimo Geopoetike, Clia, Stubova kulture, Paide(j)e, Narodne knjige, B92, Platoa, Lagune, Fabrike knjiga, Derete etc., osuđeni na doživotnu titulu "malih", takoreći nekakvih miševa koji koriste gužvu dok su mačori malko indisponirani. Pa ono, jeste, mali su, nemaju dvesta-trista mastiljara na platnom spisku… Te onda, pošto nemaju pametnija posla, stalno, brate, izdaju nekakve knjige. Mnogo knjiga. Od kojih mnoge nešto i vrede. A mogli bi umesto toga da se lepo Sindikalno Organizuju, pa da ih Bog vidi…

NEPRISTOJNE PONUDE: Slučaj najavljene privatizacije Nolita ovde je tek paradigmatičan povod jednoj široj priči, ali je toliko zanimljiv da ga nikako ne bi trebalo zaobići. Ispostavilo se da zainteresovanih za kupovinu nekadašnjeg "Novog pokolenja" ima, i da su u pitanju Privredni Subjekti raznih fela, čak i poznata Mesna industrija Matijević iz Novog Sada ili pak Veterinarski zavod iz Zemuna (i jedni i drugi, samo da se zna, demantuju mogućnost promene postojeće – dakle: izdavačke – delatnosti Nolita ako ovaj postane njihov). Na dan nastanka ovog teksta (utorak) objavljeno je da je Veterinarski zavod – koji je, nota bene, odnedavno u vlasništvu tekstilne industrije Zekstra! – dao najbolju ponudu, i po svoj prilici će postati većinski vlasnik Nolita. No, o tom potom, kad se "ozvaniči". Hajde da se vratimo izvoru problema. Elem, objavljivanje ovih mesarsko-veterinarskih "nepristojnih ponuda" izazvalo je talas naprasnih performansa i drugih "konceptualističkih" artističkih akcija po pojedinim Nolitovim knjižarama, u kojima se vickasto osoblje pokušalo poigrati svoje tobožnje buduće sudbine, implicirajući kako bi eventualni kupci mogli (iju! iju!) na ovim atraktivnim lokacijama otvoriti mesare ili prodavnice stočne hrane. Ovo je, pak, posledičilo – uh, tako predvidljivo i tako minusinteligentno! – horskim ridanjem i ronzanjem naših poslovičnih muških i ženskih Tetaka i Strina po sterilnim kulturnim rubrikama prestoničkih novina, sve zarozanih od neutešnog plača nad sudbinom kobajagi Simbola Naše Kulture, koji bi mogli doći u dlakave i krvave ručerde tamo nekog mesara, što veselo satarom zamahuje i demonski se ceri u noći punog meseca… Ma, hajte proć’ ljudi.

Sav je ovaj patetični cirkus odveć nedostojan, iritantan i licemeran da bi mogao i smeo proći bez utuka. Ko voli da učestvuje u maskaradi neka mu bude, ali ne moramo zato i mi ostali da se vazda pravimo blesavi, jerbo ćemo onda posle nekog vremena uistinu poblesaviti – hoće to da bude prelazno. Dakle, hoće se kas’ti ovo: sve su te kadgodašnje perjanice beogradske/srpske izdavačke produkcije – najjače u SFRJ – odavno ruinirane, obesmišljene i svedene na minorne autokarikature, i to se urušavanje, u najmanju ruku, proteglo kroz cele devedesete. Sve što je od njih ostalo jesu famozne atraktivne lokacije njihovih prodajnih i kancelarijskih objekata, jer je to jedino što nije moglo da dobije noge ili da se obezvredi. I nije se nešto dalo primetiti da su se tokom svih tih pustih i sramnih godina zaposleni bavili protestnim performansima dok se to umiranje na rate odigravalo, i dok su im pisci i prevodioci od ugleda bežali kud koji, i dok su im nekada nezaobilazne knjižare propadale i pretvarale se u Svratište Zalutalih, i dok im se izdavačka produkcija i količinski i kvalitetom tanjila do granice nepostojanja, i dok su kojekakve jurodive, ali otadžbinoljubive suklate i zamlate baš kod njih pronalazile utočište za svoje Nesabrane Misli, i dok su Dnevnici Vitolda Gombroviča ležerno zamenjeni Dnevnicima Mirjane M… E pa, dragi moji, đavo sada dolazi po svoje. Taj krčag ionako ne može da ide na vodu do kraja sveta i veka, osim ako se ne nađe budala koja će to da finansira. A takvog više bogami nema, bar među onima koji pare treba da daju iz ličnog džepa. Otuda žal jalovine za državnim vimenom…

PROMANGUPIRALI SE: Razume se, tamo gde se ne zna ni šta je čije vlasništvo, a bogami ni šta je čiji posao, dužnost i sasvim konkretna i veoma personalna odgovornost – a sve je to naprosto imanentno firmama u "društvenoj svojini", gotovo bez izuzetka – ljudi se povazdan džapaju oko gluposti, a da se nikada ne može nedvosmisleno utvrditi šta je uradio Pera a šta Laza, gde je zabrljao Marko, a šta je uneredio Janko. Ali, sve je to, na kraju krajeva, samo njima važno: od javnog interesa još je samo ishod, a on se stručno, na latinskom, zove: mrka kapa. I tu nisu krivi ni "zli mesari" ni "zli Hrvati" ni druge anđame iz jedne falš-imažinerije, nego samo oni koji su pasivno i krotko gledali kako lupeži teraju sve u tandariju – moralnu, kulturnu i materijalnu – pa su se tek sad, viđi đavla, osmelili da se protiv nečega bune, da glede nečega protestuju. Promangupiralo se to! Naravno, prekasno, neuko i prema pogrešnim metama, kako to već rade fundamentalno odocneli buntovnici.

Znači li to da treba biti ravnodušan prema onoj staroj, dobroj pitalici: Šekspir ili kobasice? Ne, svakako bi bilo bolje da i Šekspir i kobaje ostanu gde su i do sada bili. Ali, samo sa jednom začkoljicom: ovaj što proizvodi kobasice, čini to i obilno i dobro. Takođe i onaj što se bavi stočnom hranom. A kako vi, zombiji "velikih izdavača", proizvodite Šekspira? To jest, "hranu za dušu"? U kojim količinama i kvalitetu? E, ako to nećete ili ne umete da radite kako treba, onda je logično da to prepustite nekom drugom. Taj se makar na kobasicama dokazao! Uostalom, da su ovi "šekspirovci" dobro i odgovorno gledali svoja posla, ni kobasičaru ne bi palo na pamet da se udaljava iz familijarne mu zone Mesnih Prerađevina! Ili stočne hrane, cipela ili kuglagera, sasvim svejedno.