Ne verujem da postoji osoba koja nikad nije osetila koščati stisak ljubomore (ili zavisti). Iščeprkate li takvog srećnika, javite, a ja ću mu vrlo rado ustupiti sve svoje (nemale) novinarske honorare. Ljubomora je nacionalni sport, kreativni predah u sivilu dana, omiljeni desert napetih vijuga i česta kućna društvena igra.

Hajde da prvo razmrsimo terminološko klupko. Ljubomora i zavist nisu isto, mada su vrlo bliske rođake i luče sličnu vrstu otrova. Ljubomora vrši diverzije "po sistemu trojki", a za zavist je, još uvek, potrebno samo dvoje.

Sirova je uteha da ljubomore nema bez ljubavi. Ljubomora korozira svaku vezu, vešto se maskira i jeza preterane posesivnosti brzo prerasta u napeti horor. Konzilijum psihologa (kum Gaga, kuma Nataša, Goran Lidijin) angažovan da ovom tekstu dâ intelektualnu notu (za kojom, inače, vapije) tvrdi da su nesigurne osobe posebno ljubomorne i da se strah pred gubitkom partnera može pretvoriti u ljutit napad, osvetu istom merom, povlačenje u sebe i pokajničko ugađanje. Ljubomoran čovek je, po Birsu, nepotrebno zabrinut za očuvanje onoga što se može izgubiti samo ako nije vredno čuvanja.

Ako vas, dakle, iz ogledala iskolačeno posmatra spodoba bledozelenog lica koja pri tom drhti i znoji se – nema greške, i vi ste Taj. Ljubomora se komotno smešta i u misao Dušana Radovića: to je jedna vrsta češanja protiv jedne vrste svraba. Uz opsenarski plašt ljubomore prosečan čovek pretvara se u manijaka sa štopericom u ruci, koji uhodi svoju dragu preobučen u odžačara ili prosjaka, izoluje DNK, crta grafikone kretanja, postavlja bubice,… Kožnih mantila i čvorovića u Srbiji nikad dosta. Sećate li se onog starog vica u kome žena svake večeri lovi vlasi kose na reverima muževljevog odela. Jedne večeri ne nalazi nikakav dokaz svojim sumnjama, pa zavrišta: "Šta je, švaleru, sad si našao neku ćelavu?" Zbilja, žene umeju ljubomoru podići na tron savršenstva. Katkad ih spopadne osobeni kastracioni bes, pa dohvate neku sataru i… Uh, ne bih dalje o tome.

Ljubomoran čovek niže đerdan grešaka, a one mrze usamljenost. Postoji kod ljubomornog trenutak paradoksalne spoznaje kad se bizarni delići priče naizgled sklope u logičan sklad i ono od čega se traganjem bežalo tada slavodobitno pokuca na baštenska vrata. I u literaturi – silesija ljubomornih. Jedan Servantesov junak, kinjen staračkom sumnjom, ne dozvoljava krojaču da uzme meru nevesti, zida pregrade i otvara prozore sa pogledom u nebo, angažuje evnuha čuvara, drži samo životinje ženskog roda da ne bi došlo do provokativnog zaskakanja u dvorištu,… I opet – ništa ne vredi!

Zavist je, takođe, svuda oko nas – gotovo pretvorena u silu koja pokreće svet, doduše u pogrešnom smeru.

Emil Sioran uočava da zavidljivac ništa ne oprašta i u stanju je čak da vam zavidi i na porazima i na sramotama. Primera – puna vreća! Ne znam da li ste primetili da bubnjari uvek imaju neki ludački preliv u pogledu. Slutite li zbog čega je tako? Naravno, zavide pevaču na ekskluzivnom krevetskom društvu dok njima ostaju samo očuvane polovnjače – seksualni trećepozivci. Po sličnom principu u fudbalu je golgeter omražen. Krše ga sa obe noge na treningu, krišom mu bibere supu, dodaju mu loptu samo kad je u ofsajdu,… Pa i jedan grčki pesnik ugušio se na bini, dok je uz citru izvodio neku svoju pesmu, pošto mu je vešti zavidljivac ubacio smokvu ravno u usta, razjapljena u umetničkom transu. Da zagazimo i dublje u blato istorije – šta je nateralo Kaina da ucmeka milog Avelja ako nisu ljubomora i zavist. Ljubomora nas fatalno okrzne čim dobijemo mlađeg brata ili sestru. Mekana, bebasta pridošlica vrlo brzo se pretvara u šejtanskog uljeza koji je uspeo da nam pokvari naoko bezbrižno detinjstvo.

Ne teši što se slične stvari dešavaju i u životinjskom svetu. Recimo, golubovi gaćani vatreno zavide golubovima prevrtačima (nomen est omen, zar ne), kuse kratkorepe svrake ne podnose nadmene dugorepe,… U psećem univerzumu mnogo se zavidilo Titovom Reksu na gospodskom životu sve dok nesrećnik nije jednom neopreznom golmanskom paradom na Sutjesci zaradio šrapnel, a nehotice zaštitio samozvanog maršala.

A veseli ringišpil zavisti i mržnje vrti se danonoćno. Nama Srbima zavide na našoj sabornosti, elegantnoj korumpiranosti, zapostavljenom bogatstvu u rudama, ljudstvu i vodi. Zavide nam što imamo heroje kao što su Karadžić i Mladić koji uspešno overavaju svaku pećinu i lisičji brlog diljem domaje, a mrski tragači ne mogu im ni pera odbiti. Zavide nam na našim bajkovitim prinosima i na tome što prasad hranimo malinama, Čelikovim proteinima i pečenim ševama, a ne kao neki pomijama. Kod nas se preterano i bezrazložno zavidi političarima. Devizne dnevnice, sekretarice vlasne da ugode i slične hiperbole. Ali, primera radi, zamislite paklenu noć našeg premijera uoči susreta sa Maradonom. Argentinac se skida sa kokaina i šok-terapija mu dobro dođe, Emiru eto prilike da malo seiri režirajući taj nadrealni susret, ali sirotom Voji ostade noćna mora… Vredno zavisti?

Ili primeri iz ove naše puzeće kaste. Zavidiš prijateljici na lepoti, pa se srdačno obraduješ bubuljici na njenom nosu. Tek razvedeni mufljuz iz potkrovlja, već viđen da skonča od gladi i čamotinje, posle mesec dana privede dugonogu plavušu, a ti gledaš i grizeš prozorsko okno. Komšija kupio nova kola – samo da napakosti Tebi koji nemaš ni za unutrašnju gumu bicikla. Ali, pada noć i ko će da te spreči da prošetaš do parkinga sa šilom u ruci. Rintaš u fabrici veštačkog đubriva, impotenciju ti hrane pesticidima, a pašenog radi u pivari i dnevno mufte posrče medonosnu gajbicu,…

Mogao bih vam uzbrati još par stručaka cveća zavisti, ali čemu?

I umalo da zaboravim, pogodba sa početka teksta još važi. Znači, sveću u ruke i srećno!