"Inflacija u ovoj godini ni slučajno ne sme da se približi psihološkoj granici od 20 odsto, jer bi to izazvalo ogromne probleme i vratilo nas u Miloševićeve godine." Radovanu Jelašiću, guverneru Narodna banke Srbije, koji se odvažio da izrekne ovu ocenu, ovo nije prvi put da narušava samozadovoljstvo vladajućih krugova uspesima postignutim u oblasti ekonomske politike. Već izvesno vreme on podriva mit o apsolutnoj uspešnosti koji su o sebi stvorili ljudi u vlasti zaduženi za tekuća privredna kretanja i ekonomske reforme. Od proletos se pamti njegova već proročanska rečenica "da smo doterali cara do duvara" kad je hteo da upozori političku elitu, stručnu javnost ali i obične građane na usporeno sprovođenje strukturnih reformi, što se tokom poslednje runde pregovora sa Međunarodnim monetarnim fondom i potvrdilo kroz njihova podsećanja na preuzete obaveze u pogledu NIS-a. A prošle nedelje, usred pregovora sa Piritom Sorsom, nemilosrdnom šeficom Misije MMF-a, Jelašić je kao ovlašćeni čuvar dinara obelodanio da će inflacija za sedam meseci najverovatnije dostići deset odsto i da je najveći rizik za inflaciju do kraja godine to što će velik broj proizvođača povećati cene pod izgovorom da su poskupeli struja i gorivo. A zatim je izrekao poruku koju će mu teško oprostiti prijatelji iz Vlade: cena smanjenja postojećeg nivoa inflacije, kaže guverner Jelašić, jeste ili dalji rast realne kamatne stope ili apresijacija dinara, što nas dovodi do nižeg privrednog rasta. Iz Vlade je poslednjih dana stizala neka vrsta lažnog junačenja da inflacija neće preći deset odsto, kako kamate treba da padnu, a već duže vreme sa istog mesta stižu uveravanja da će Srbija imati privredni rast kao Kina.

Za guvernera Jelašića ne može se reći da je politička opozicija srpskoj vladajućoj koaliciji i da tako oštro javno upozorava Vladu i njene ministre zarad nekih ličnih političkih ciljeva i ambicija. Njegova upozorenja, bar tako se do sada pokazalo, imala su u stručnim krugovima visoku specifičnu težinu i tumačena su kao zabrinutost odgovornog državnog činovnika kome je na čuvanje poverena nacionalna valuta. A pošto mu to i piše u opisu radnog mesta, Jelašić je svoj posao shvatio i kao obavezu da kad god je ugrožena stabilnost cena i valute, javno progovori o merama i učincima onih koji su do toga doveli.

Razgovor za "Vreme" guverner Jelašić počinje jednom jetkom primedbom na opšte uslove poslovanja u Srbiji. Danas, kaže guverner, dok je on obavezan Zakonom o NBS-u u pogledu osnovnog cilja centralne banke, održavanja stabilnosti cena, istovremeno drugi akteri iz državnih struktura sebi mogu da dozvole luksuz da dnevno, po potrebi i u zavisnosti od toga gde su i s kim pričaju, menjaju ciljeve.

"VREME": Kad u Americi ili Evropi "podvikne" centralna banka, tresu se vlade, ministri finansija i ceo ekonomski sistem zemlje. Nije valjda uloga Narodne banke Srbije da se samo žali i kuka kako drugi loše rade. Može li ona svojim merama da uvede red u ekonomskoj politici i da traži da izvršna vlast nešto uradi?

RADOVAN JELAŠIĆ: Narodna banka je već i do sada povukla mnogo poteza kojima je sačuvala monetarnu stabilnost i ukupnu ekonomsku situaciju u zemlji. Povukla je, na primer, blizu jedne četvrtine primarnog novca, dakle dogovor je bio da povećamo sterilizaciju sa dve na šest milijardi dinara, a mi smo je podigli na oko 16 milijardi dinara pošto smo smatrali da je to potrebno prvenstveno sada zbog isplate stare devizne štednje. Dalje, dogovor je bio da povećamo deviznu obaveznu rezervu banaka na 24, a mi smo je povećali na 26 odsto. Pokušavamo da preko mehanizma supervizije više usmeravamo kredite prema privredi, a manje prema građanima kako bi manje novca išlo u potrošnju. Razmatramo mogućnost da uvedemo striktniju kontrolu povećanja zaduživanja… Dakle, Narodna banka "vuče konce", a da se to mnogo ne vidi.

A šta rade ostali? Da li neko uzima za ozbiljno to što vi kažete i da li ispravlja greške na koje ukazuje Narodna banka?

Čuo sam da neki ljudi kažu da Narodna banka ne može da promeni odluku Gradske skupštine ili Vlade. Da, ne može. Ali i te kako ima obavezu da ukaže na neki njihov potez ili odluku. Tek je pravi apsurd da, kad neki drugi državni organ ne uradi svoj posao, Narodna banka svojim dodatnim merama pokušava to da "pegla". A svako takvo "peglanje" ima svoju cenu. Na primer, ako ostane ovaj nivo repo operacija koje Narodna banka sada sprovodi, cena je 2,5 milijardi dinara. Toliko ćemo potrošiti zato što neko drugi nije izvršio određenu sterilizaciju kad je napravljena ekspanzija. To, nadalje, znači 2,5 milijardi dinara manje u budžetu, a to je kao da je neko uzeo te pare od poreskih obveznika.

Da ne govorim o tome da Narodna banka iznuđenim povećanjem obavezne rezerve ponovo utiče na podizanje kamatnih stopa. I tu smo opet na onome o čemu sam govorio. Mi ukažemo na neki problem, ali se posle toga ništa ne dogodi i onda je Narodna banka primorana da interveniše. A onda se neki dušebrižnici sa strane pitaju zašto su toliko visoke kamate. Štaviše, ponekad imamo i apsurd da neki nama sugerišu da dižemo obaveznu rezervu, a onda ti isti idu i javno pitaju zašto je tako visoka kamatna stopa. Pa zato što taj koji javno galami nije preduzeo ono što je morao i onda je Narodna banka morala da reaguje da bi se nastavio program sa Međunarodnim monetarnim fondom.

Sve ste to preduzeli od početka godine a i pored toga ekonomska kretanja nisu dobra. Vi ste ukazali na inflaciju kao veliki problem srpske ekonomije, a slično misli i MMF?

Želim da ukažem na jednu stvar. U Srbiji, ako neko ne želi nešto da uradi, onda kao izgovor kaže da pravi strategiju. To se, nažalost, već koristi u nekim slučajevima. Kao, sad ćemo mi prvo da raspišemo konkurs, pa se onda traži konsultant koji nešto napiše, onda mi diskutujemo i pravimo o tome konsenzus, a u međuvremenu… Ko prolazi najbolje? Evo, javno pitam šta se desilo sa našom preuzetom obavezom iz programa koji smo potpisali sa Međunarodnim monetarnim fondom u oblasti telekomunikacija: da prodamo Mobtel, ili da prodamo Telekom ili da prodamo treću licencu. I umesto da nešto od toga uradimo, mi smo posle nekoliko meseci odlučili da ćemo radije da pišemo strategiju razvoja telekomunikacija, a ni dan-danas nemamo izabranog strateškog savetnika koji će napisati tu strategiju. I posle šest meseci stigli smo tamo gde smo bili pre četiri godine, posle 5. oktobra 2000, kada se tačno znalo da kod Mobtela nemamo rešeno imovinsko stanje i da tu ne možemo ništa da uradimo, kod Telekoma ne želimo ništa da radimo, a treću licencu nećemo da prodamo jer bismo time narušili vrednost, odnosno cenu Mobtela i Telekoma kad ih budemo prodavali. To znači da se vrtimo ukrug, a u međuvremenu neko od toga ima vajde. A ja javno pitam – kome je najbolje u takvom stanju? Pa onima u Mobtelu i Telekomu, ali ne i svim poreskim obveznicima u Srbiji.

Umesto da idemo konkretno, mi stalno kažemo kako ćemo sada da donesemo strategiju. Zato je ponekad frustrirajuće da se svi akteri "vade" na to da nam treba strategija. A o strategiji treba da odlučuje Vlada i njen tim, ona treba da postavi osnovna načela, šta i kada treba prodati. To je ono na osnovu čega će se neko sećati ove vlade posle 10-15, godina jer sada se postavljaju temelji one Srbije koja treba da funkcioniše 2020. ili 2030. godine. Odlučnost Vlade sada se meri na privatizaciji NIS-a, EPS-a, JAT-a…, ta preduzeća zapošljavaju više od 100.000 radnika i preko tog strateškog posla država šalje jasne signale šta radi i dokle želi da bude akter u tom biznisu.

Još je važnije pitanje najavljene besplatne podele akcija radnicima u javnim preduzećima. Pre nego što se krene u neke populističko euforične priče o tome kakvi će biti efekti, mislim da bi bilo veoma važno da ljudi koji se zalažu za taj koncept bar pročitaju revizorsko mišljenje o tim javnim preduzećima. A sami revizori su se ogradili od svega mogućeg, što bukvalno znači da ako se ne napravi neka računovodstvena akrobatika, onda će se radnicima besplatno podeliti samo dugovi, odnosno udeo u dugovima a ne udeo u kapitalu. Naravno, država uvek ima mogućnost da napravi akrobatiku kojom će se prevesti određena količina vrednosti (kapitala) iz državne kase u kasu tih preduzeća. Takvi primeri postoje: kad recimo država Srbija "prebija" svoje potraživanje od Rusije po osnovu klirinškog duga SSSR prema SFRJ sa obavezom NIS-a prema Gaspromu za isporučeni gas. To je bukvalno poklon države jednoj firmi. I onda neko kaže da je to rađeno u državnom interesu. Po istom principu sutra neko može da kaže da će biti abolirane obaveze EPS-a prema srpskom Penzionom fondu koje nisu uplaćivane od 1991. do 2003. godine. To znači kao da ste stavili u bilansnu sumu EPS-a nekoliko milijardi dinara i automatski toj kompaniji podigli cenu, ali je pitanje – na čiju štetu. To znači da država isisava vlasništvo svih građana iz javnih preduzeća samo zato da bi se u NIS-u ili EPS-u stvorila veća vrednost i da zaposleni u tim firmama besplatno dobiju 15, 20 ili 30 odsto vlasništva.

Da li postoji državni interes mimo interesa poreskih obveznika?

A da li postoji konsenzus javnosti da u ovom procesu treba najbolje da prođu oni koji rade u javnim preduzećima? I to samo oni radnici kojih ima mnogo, pošto oni potencijalno mogu da stvaraju ulične probleme.

Takođe, postavlja se pitanje generacijske cene, odnosno na čiji će se trošak sprovesti tranzicija.

Ove godine Vlada je suočila građane sa neprijatnim pitanjem inflacije i kao i obično svu krivicu za rast inflacije prebacila na spoljne faktore, na rast cena nafte. Ako je to ključni razlog, zašto onda nije porasla inflacija u Evropskoj uniji? Da li Vlada Srbije prikriva sopstvenu odgovornost za inflaciju? Zar nije bilo jasno kolika će biti inflacija kada je Vlada na početku godine predložila Skupštini budžet koji je 20 odsto veći od lanjskog, dakle kad je planirala da država za svoje potrebe sakupi i potroši sto milijardi dinara više u odnosu na 2004. godinu?

Procenite samo da li možete da očekujete planirano povećanje cena za samo devet i po odsto ako znate da se i državni prihodi i državni rashodi znatno povećavaju. Tu se postavlja i pitanje odakle dolazi tih sto milijardi dinara dodatnih poreskih prihoda koje svi akteri treba da uplate u budžet. Dobro, ima tu prevođenja u normalne tokove dela sive ekonomije, ima pozitivnih efekata poreza na dodatu vrednost, ali ima još nečeg. Dakle, onaj ko treba da obezbedi te dodatne pare za državnu kasu mora da ih zaradi, to je za njega dodatni trošak koji će zaraditi tako što će povećati cene svojih roba ili usluga, ili će se dodatno zadužiti.

Zato je za sve centralne banke, pa i za Narodnu banku Srbije, najvažnija struktura budžeta. I ako nešto treba da se smanji u potrošnji, kao što je to slučaj u Srbiji, onda Vlada ne sme ići po principu "mi nećemo smanjiti izdatke, nego ćemo povećati prihode". To je najlakše rešenje. Manje loše rešenje je da se smanje investicioni izdaci, a najvažnije bi bilo da se smanje tekući državni izdaci, prvenstveno oni koji podgrejavaju inflaciju.

Da li je sada bila idealna šansa da se budžet koristi kao razvojni podsticaj, a ne kao podrška potrošnji?

Smatram da u budžetu uvek ima mesta za razvoj, pitanje je samo u kojom meri smo spremni da skrešemo postojeći nivo potrošnje. Podsetimo se stvari koje su rađene 2001. i 2002. godine, i na koje smo sada i te kako ponosni, a koje su ubedile građane da polože u banke depozite od 1,8 milijardi evra. Mislim na ono zatvaranje loših banaka. Niko nam nije verovao da ćemo to uraditi. Sa nama su pregovarali ljudi iz MMF-a i Svetske banke, a iza naših leđa se kladili da mi to nećemo da uradimo. I uradilo se. Dakle, toliko je tada rešeno tih tabu tema.

I evo, sad postavljam pitanje vezano za jednu takvu tabu temu: šta će Srbiji JAT ovakav kakav je?

Hoćete da kažete da Srbija nije tako bogata država da može da ima avio–kompaniju?

Svi u okruženju su prodali svoje avio-kompanije. Ali da pogledamo kako su to uradili najbogatiji. Švajcarski ministar finansija pitao je građane koji su mu rekli da neće treći put da daju po dve hiljade franaka da bi iz finansijskih problema izvukli Svis (bivši Svis er). I sa velikom većinom glasova građani Švajcarske odlučili su da Svis prodaju Lufthanzi.

Da li je neko izačunao koliko Srbiju po glavi stanovnika košta JAT ili NIS. Sećam se da je, kad su zatvarane one četiri banke, najvažnija cifra bila koliko gubimo dnevno u supstanci po jednom zaposlenom u tim bankama. Ispostavilo se da se više gubi nego što su im plate. Zašto sada nema takve računice za javna preduzeća? S njom bismo znali šta treba prodati, šta privatizovati, šta i kako razvijati…

Zašto mislite da sada politička elita ne razmišlja na taj način?

Ne znam, verovatno zato što više nije reč o 10.000 zaposlenih koji su radili u bankama, nego o stotinama hiljada ljudi koji rade u javnim preduzećima. Pretpostavljam da je to jedan problem. Zatim, mislim da se "revolucionarni elan" demokratskih promena mogao mnogo bolje iskoristiti i da je sada splasnuo. I onda, nažalost, završavamo tamo gde je rekao Lešek Balcerovič, ne sprovodimo dovoljno brzo reforme zbog navodnih socijalnih problema, a zato što ih ne sprovodimo samo ih uvećavamo i onda vam pukne, dođu vam nezadovoljni radnici i blokiraju grad.

Još jednom hoću da naglasim da je potrebno da naši političari ohlade i spuste očekivanja građana. Znam, gledajući kreditni portfelj banaka, da i dan-danas ljudi u Srbiji imaju iste potrošačke manire kao što je to bilo osamdesetih godina. Ali, plate još dugo neće biti na onom nivou kao što su bile osamdesetih.

To ljudima u Srbiji neko treba glasno da kaže.

I da ovo zaduživanje u koje građani sada hrle neće pojesti inflacija kao u Miloševićevo vreme jer je sve indeksirano. Štaviše, inflacija će to samo da multiplikuje. A naš građanin treba sam da proceni da li želi da živi u nekoj monetarnoj bajci, da dobija više dinara a obaveza mu konstatno raste, ili da kaže da je bolje da se sve to spusti na mnogo niži nivo i da se više bavi poslom, a ne time da li će na jednom mestu uzeti zajam po dva i po ili po dva odsto. Dakle, ove dugove ovog puta neće pojesti inflacija.

Da li građani Srbije treba da se plaše inflacije?

Jedno sigurno ne mogu da očekuju, da će se bolji život graditi na povećanju plata a da će devizni kurs biti fiksni. Dakle, svaki put kad dobiju više dinara, i kako inflacija raste, to mora da bude praćeno prilagođavanjem kursa. Sve ostalo je monetarna bajka.

Da li se građani previše zadužuju kod banaka?

Od pre mesec dana dnevno dobijem jedno pismo u kome me neki građanin obaveštava da je uzeo kredit, da bi hteo da ga uredno vraća, ali da zbog objektivnih i subjektivnih razloga to ne može. Malo je zemalja u okruženju gde postoji toliko duboko ukorenjenih navika oko potrošnje, tolika profesionalnost u korišćenju čekova, minusnih računa, kreditnih kartica… Ovde se to razvilo do perfekcije. Malo ima zemalja u kojima ljudi odlaze na godišnje odmore uzimajući kredit na 24 meseca. A bojim se da je deo te prevelike potrošnje vezan za očekivanja da će se prosečna zarada sa 200 u roku od nekoliko godina povećati na 300, pa na 400-500 evra.

Ima ekonomskih analitičara koji tvrde da je Srbija ušla u etatističku fazu tranzicije, da je država preuzela ključne poluge upravljanja ekonomskim procesima i arbitriranjem na tržištu. Koliko je to loše?

Mnogi koji se u Srbiji bave politikom nisu shvatili kad su postavljeni za članove upravnih odbora javnih preduzeća, a verovatno im niko nije ni rekao da je to samo privremeno, šta je njihova uloga i da je njihov cilj da sami sebe ugase. Odnosno, da svoje funkcije, svoje plate i svoje privilegije što pre okončaju. Ni sad nije kasno da se tim ljudima kaže šta treba da rade i u kom periodu. Jasno je da se tu javlja veliki problem, kad nekog postavite na važno mesto on se brzo odrodi, zaboravi ko ga je i zbog čega tu postavio i privikne se na fotelju i privilegije. Koji je interes takvih ljudi da prave strategiju razvoja te firme za sledećih deset godina, kad ne znaju šta će biti u narednih deset nedelja. Šta je takvom članu upravnog odbora interes firme kad tačno zna zbog čega je postavljen na to mesto, kad zna dokle će biti tu i kad zna da mu je to možda jedina životna šansa.

Što se tiče upliva države u privredu, s jedne strane imamo proces njenog povlačenja iz bankarskog sektora, što je za pohvalu i bio bih srećan kad bi se slične tendencije dešavale i u drugim delovima privrede. Opšte je poznato koje javno preduzeće pripada kojoj partiji.

Pošto država sada raspolaže značajnim privatizacionim prihodima, to automatski daje mogućnost da njen upliv u privredi bude mnogo veći.

Može li Narodna banka Srbije, po ugledu na centralne banke zemalja sa razvijenim tržišnim privredama, da deluje robustnije i rezolutnije?

Centralne banke u Evropi trenutno gube bitku s vladama i s njihovim fiskalnim politikama. A i nezahvalna je uloga guvernera, na jednoj strani je on sam, a na drugoj dvadeset ministara koji idu na sve strane i obećavaju najlepše stvari. Narodna banka treba da priča tiho, a da se čuje glasno. Mi pokušavamo preko saopštenja da iznesemo svoje mišljenje, ali je pitanje da li Narodna banka treba svaki dan da se javno oglašava i tako postane deo političkog turbo-folka. Guverner može samo da izađe pred vladu i kaže svoje mišljenje o budžetu.

Nedavno ste rekli "da je rebalans budžeta, kojim je predviđen suficit, usmeren ka smanjenju platnog deficita, a ne ka suzbijanju inflacije i da uspeh na jednom delu ekonomske politike ne daje pravo da se protiv drugih negativnih pojava ne preduzimaju sve raspoložive mere. Pravi izazov ekonomskoj politici jeste da čovek u isto vreme, sa različitim merama, postiže rezultate na više polja." Jeste li osetili veliku potrebu da to kažete?

Mislim da je to veoma, veoma važno. Od ovih zakona koji su sad u parlamentu prošli iz ekonomske sfere, svi imaju uticaj na inflaciju, spoljnotrgovinski deficit, na potrošnju…

Ali, još nešto je veoma važno. Ako Narodna banka Srbije ima kao cilj stabilnost cena, onda ona treba da ima mogućnost da izabere instrumentarij za njegovo ostvarivanje. Ne može Vlada da daje guverneru "konja starog 20 godina da s njim trči 60 kilometara na sat".