Nekako u senci tekuće krize snabdevanja gorivom, koju je izazvalo oklevanje Ministarstva finansija Vlade Srbije (sve do 8. jula) da odobri povećanje cene naftnih derivata, otpočeo je, dugoročno gledano, veoma značajan proces reorganizacije Naftne industrije Srbije. Iako je početkom godine bilo najavljeno da će NIS izvesti isključivo "unutrašnju reorganizaciju" u četiri kompanije, sada se pristupilo dekompoziciji ove ogromne firme.

Naime, Vlada Srbije je donela odluku da se pokrene proces izdvajanja iz NIS-a dva javna preduzeća – Trans nafte (firma za transprt i skladištenje nafte) i Srbija-gasa (za transport, skladištenje i distribuciju prirodnog gasa), kao i dve uljne rafinerije – FAM-a iz Kruševca i Rafinerije nafte Beograd. Svi ostali delovi NIS-a naći će se u akcionarskom društvu NIS, zatvorenog tipa, koje će obuhvatiti tri zavisna preduzeća: Naftagas (koji će se baviti proizvodnjom nafte, istraživanjem itd.), zatim preduzeće za preradu nafte i gasa i promet derivata (u koje bi trebalo da uđu rafinerije u Pančevu i Novom Sadu i prometne firme Jugopetrol i NAP) i, kao treće, preduzeće koje bi okupilo "neosnovne" (non core) delatnosti (inženjering, hotele itd.). Uprošćeno govoreći, NIS bi trebalo da se dekomponuje u dve firme koje bi dugoročno ostale u državnoj svojini (dva javna preduzeća), u dve firme koje će očigledno prve u privatizaciju (uljne rafinerije) i u akcionarsko društvo, koje će državno vlasništvo napuštati prema modelu i u tempu koji odredi stopostotni akcionar – Republika Srbija. Deobni bilans NIS-a za početnu tačku imaće stanje od 31. maja ove godine, a ova faza reorganizacije trebalo bi da bude okončana do 1. oktobra ove godine.

Istina, sve će to zavisiti od novog zakona o NIS-u, koji bi trebalo da stvori pravne pretpostavke za celu operaciju i koji bi morao da se uklopi i u kompletnu regulativu javnih preduzeća, koja je, uzgred, stara već petnaest godina. O sadržini tog zakona, koji bi očigledno Skupština trebalo da donese tokom leta, zasad se malo zna, ali je lako pretpostaviti da Vladi Srbije neće biti lako da za njega obezbedi većinu u parlamentu, jer se čini da ni u vladajućoj koaliciji nema nedvosmislenog konsenzusa o budućnosti NIS-a. Pored koncepcijskih razlika u pitanjima tempa i modela privatizacije nacionalne naftne kompanije, tu je i nekoliko naizgled trivijalnih, ali u Srbiji uvek važnih pitanja. Na primer, nekim čudnim sticajem okolnosti, početkom Miloševićeve vladavine Srbijom u Zakonu o NIS-u određeno je da generalnog direktora ove kompanije bira Skupština Srbije, a ne Vlada kao kod svih ostalih javnih preduzeća republičkog značaja. Vlada je ovu zakonsku odredbu poslednjih pet godina zaobilazila postavljanjem "kratkoročnih" vršioca dužnosti generalnog direktora – ali to posle reorganizacije sigurno više neće biti moguće. A već i zbog toga može doći do skupštinskog natezanja oko čitave reorganizacije NIS-a, jer od ovog važnog direktorskog mesta u velikoj meri zavisi i kontrola ne samo tekućeg poslovanja druge po veličini kompanije u Srbiji nego i kontrola nekog budućeg procesa privatiazcije naše naftne industrije. A oko privatizacije ovog giganta, utisak je, u samoj koaliciji na vlasti postoje značajne nesuglasice.

Na primer, kada su u maju ove godine vođeni razgovori sa misijom MMF-a u Beogradu, sa spoljne strane se, praktično, insistiralo samo na ubrzavanju procesa restrukturacije i reorganizacije NIS-a kao pretpostavki za privatizaciju, ali je upravo iz vrha našeg pregovaračkog tima u završni dokument ubačena obaveza (uslov za pozitivnu reviziju) početka privatizacije naftnih rafinerija do kraja godine (poslednja revizija trogodišnjeg aranžmana sa MMF-om pomerena je na 31. decembar ove godine), a da o toj značajnoj promeni veći deo naših pregovarača prethodno nije bio ni obavešten. Ta obaveza prema MMF-u, ne ulazeći ovde u samu njenu suštinu (koju je javno pozdravio Stojan Stamenković, ekspert Ekonomskog instituta u Beogradu), predočena je našoj javnosti kao obaveza da se raspiše tender za privatizacionog savetnika (i taj postupak je već pokrenut), ali je teško pretpostaviti da će se mišljenje tog savetnika moći ignorisati (jer on dobija autoritet u sporazumu države sa MMF-om).

U vezi s tim valja skrenuti pažnju na bizarno i transparentno istupanje Nebojše Atanackovića, predsednika Upravnog odbora Udruženja privatnih prometnika naftom A.D. Nafta, (6. jula) na okruglom stolu o privatizaciji naftne industrije (koji je organizovao beogradski "Energiopserver"). Tamo je jedan od lidera naših privatnih naftaša protestno zavapio zbog moguće privatizacije NIS-a, pa je čak rekao da ima pouzdana saznanja iz vladinih krugova da će već u novembru ove godine biti raspisani tenderi za privatizaciju naših rafinerija i za privatizaciju NIS-ovih prometnih firmi (Jugopetrola i NAP-a), a da je "tenderska prodaja NIS-a najgore rešenje, jer bi kompanija za male pare promenila vlasnika, kome bi bio poklonjen najveći deo tržišta". U ovoj izjavi bizarno je to da je jedan privatnik javno protiv privatizacije partnerske državne kompanije – koja mu, navodno, ne odobrava dovoljnu maržu, naplaćuje mu preskupo preradu nafte, ne snabdeva ga sa dovoljnim količinama traženih derivata itd. Transparentno u ovoj izjavi jeste to da našim privatnim pumpadžijama upravo odgovara državna regulacija tokova na tržištu naftnih derivata, pa na političkom, a ne privrednom tržištu mogu da traže, kao što su decidirano tražili, "siguran profit". Takav profit, naime, postoji samo u "dogovornoj ekonomiji".

Na pomenutom okruglom stolu gotovo svi učesnici su se, preko formule "prvo modernizacija pa onda privatizacija", indirektno, sa više ili manje zdravih argumenata, izjasnili protiv tenderske prodaje rafinerija nafte. Uporišna tačka onih koji su iznosili ne samo svoje interese nego i razloge za ovakav redosled poteza jeste mogućnost da se dodatnim ulaganjima neproporcionalno uveća vrednost NIS-a, to jest njegovih rafinerija. U tom smislu je pomoćnik generalnog direktora NIS-a Đorđe Mihajlović izneo da je vrednost NIS-a, računata po prinosnom metodu, danas oko tri milijarde evra, a da bi se sa ulaganjima u modernizaciju rafinerija (teškim između 500 i 750 miliona evra) i u razvoj poslova sa gasom (između 200 i 300 miliona evra) vrednost ove kompanije do 2010. godine povećala na najmanje pet milijardi evra, a pod određenim uslovima i na oko 7,5 milijardi evra. Mihajlovićeva izjava je, verovatno, taktičke prirode, jer bi procene koje on iznosi trebalo detaljno analizirati, a trebalo bi i objasniti pojmove "vrednosti firme po prinosnom metodu" i "tržišne vrednosti jedne kompanije", koji bi, teorijski, morali biti skoro identični. No, to u ovom slučaju nije lako dokazati, jer prosečan godišnji profit NIS-a je protekle tri godine bio oko 70 miliona evra, što bi, grubo rečeno, značilo da bi pri datim uslovima (uz značajnu zaštitu domaćeg tržišta), onaj ko bi platio NIS danas tri milijarde evra, povratio novac u roku od preko 40 godina (ima li takvih investitora?).

S druge strane, teško je reći na kakve uslove za zajmove za modernizaciju naših rafinerija računaju one strane kompanije koje su takve kredite ponudile. Ako ostavimo po strani onu većinu koja za takve kredite traži garanciju Srbije kao države (što MMF Srbiji neće da odobri), videćemo da je u tom smislu najveći odjek imalo nedavno potpisivanje memoranduma o namerama između NIS-a i Lukojla. Neki naši mediji su ovaj dokument dosta površno protumačili kao jasnu nameru dve kompanije da zaključe sporazum u kome bi za otplatu Lukojlovog kredita od 500 miliona evra, za modernizaciju rafinerija, NIS garantovao svojom imovinom (kompanijska garancija). Takvo rešenje je moguće, ali se u ugovorima "hipotekarne naravi" među velikim kompanijama, podrazumeva da države postavljaju još niz drugih uslova – to jest, bez određenih obaveza i ograničenja Vlade Srbije takav ugovor je nezamisliv.

Prema tome, još je mnogo toga u igri, jer već i sam smer reorganizacije NIS-a, koji jezgro kompanije vidi kao akcionarsko društvo tri zavisna preduzeća, nudi još jednu krupnu mogućnost. Da, na primer, država, kao stopostotni akcionar takvog društva, u nekom trenutku odluči da iznese na tržište deo svojih akcija (slično je, na primer, uradila Hrvatska) ili čak većinski paket svojih akcija u tom društvu (uz zadržavanje kontrolne "zlatne akcije"). No, u takvom slučaju se opet postavlja pitanje – hoće li biti kupaca za te akcije i koju bi one cenu postigle na tržištu?