Od skoro devet miliona hektara, kolika je površina Srbije, nešto više od pet je poljoprivredno zemljište: njive, vrtovi, voćnjaci, vinogradi, livade, pašnjaci, ribnjaci, močvare… Od toga je 4,2 miliona hektara obradivog zemljišta. Većina tog zemljišta je u posedu seljaka, 700.000 poljoprivrednih proizvođača koji, u proseku, raspolažu sa približno dva i po hektara, a oko 630.000 hektara je u društvenoj, državnoj ili zadružnoj svojini, s tim da se ne zna tačno koliki je udeo koje svojine. Pretpostavka je, jer katastar je zabrinjavajuće neažuran, da su dve trećine tog zemljišta u vlasništvu države koje, za sada, na razne načine i bez ikakve naknade koriste poiljoprivredna preduzeća koja su privatizovana, ili su predmet privatizacije. U evidenciji Agencije za privatizaciju ima ih 280 od kojih mnoga i nemaju svoje zemljište, ali zato već decenijama koriste državno bez plaćanja bilo kakve naknade bilo kome. Sve navedeno i ne bi bila neka novost, da posebno interesovanje za kupovinu poljoprivrednih kombinata nisu naprasno iskazali domaći "tajkuni" koji računaju da kupovinom društvenih preduzeća "nasleđuju" pravo besplatne eksploatacije državnog zemljišta. Pored kombinata u Vojvodini, na "meti" su i "kapitalci" na užoj teritoriji Srbije: PKB, Godomin, PIK "Aleksinac", Džervin… Zajednički im je imenitelj da raspolažu sa dva do deset puta više zemljišta nego što poseduju.

ŠTA JE ČIJE: Načelno, Ministarstvo poljoprivrede upravlja državnim poljoprivrednim zemljištem, onim za koje društveno preduzeće ne može dokazati da ga je kupilo, za koje nema podataka o tome kako je stečeno, kao i zemljištem koje je društveno preduzeće steklo agrarnom reformom, nacionalizacijom ili nekim drugim načinom, sem kupovinom. Državno zemljište, kao i zadružno, kako kaže Zoran Knežević, načelnik Odeljenja za agrarne resurse Ministarstva poljoprivrede, po trenutno važećem zakonu ne može biti privatizovano, već ga Vlada može dodeliti na korišćenje i za to propisuje naknadu, a prema predlogu novog zakona, lokalna samouprava će uz saglasnost Vlade određivati namenu zemljišta i davati ga u zakup. Po dosadašnjem zakonu samo pravna lica mogu da zakupljuju državno zemljište, a po novom će to moći da čine i fizička lica, odnosno registrovani poljoprivredni proizvođači.

Po Kneževićevim rečima, popisano je oko 445.000 hektara zemljišta, od čega se zna da je 270.000 hektara u državnoj svojini, ali sve popisano još nije proknjiženo.

Problem je što državno i društveno zemljište nije razgraničeno, još veći je problem što ima mnogo parcela koje su jednim delom društvene, a drugim državne. Razgraničenje je trebalo da bude završeno još 1998. godine, svako preduzeće je bilo u obavezi da pre privatizacije to obavi, ali nije. "Tako je to kupovano, sa nekim migom od negde, i svi se sad kunu da to nisu znali", kaže dr Ivana Dulić-Markovic, ministarka poljoprivrede, i navodi za primer PKB: kad ga neko bude kupio, u privatno vlasništo će preći 70 odsto vrednosti društvenog kapitala tog kombinata – celokupna mehanizacija, postrojenja, objekti i zemljište, ali samo ono što je uknjiženo kao vlasništvo PKB-a, ono što je Kombinat tokom svog postojanja stekao teretno-pravnim poslom. Prevedeno na srpski, samo ono za šta postoji kupoprodajni ugovor. Konkretno, PKB raspolaže sa oko 32.000 hektara zemljišta, ali poseduje svega oko pet hiljada. Zoran Knežević dodaje da svako ko je kupio ili namerava da kupi neki kombinat sigurno zna da privatizacijom društvenog kapitala ne kupuje i državno zemljište koje je taj kombinat koristio. "To, uostalom, piše i u Zakonu o pretvaranju svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine usvojenom 1992. godine. Samo ga treba pročitati."

Prema tom zakonu, objašnjava Knežević, poljoprivredno zemljište koje je pravno lice steklo po osnovu Zakona o agrarnoj reformi i propisima o nacionalizaciji poljoprivrednog zemljišta jeste u državnoj svojini i tim zemljištem raspolaže i upravlja država preko Republičkog fonda za zaštitu, korišćenje, unapređivanje i uređenje poljoprivrednog zemljišta. U slučaju prodaje, likvidacije ili stečaja preduzeća, poljoprivredno zemljište u državnoj svojini koje je ono koristilo, prenosi se na upravljanje Fondu do donošenja odluke o davanju na korišćenje tog zemljišta. Tim zakonom Fond i preduzeća koja koriste državno poljoprivredno zemljište bila su obavezna da izvrše popis tog zemljišta u roku od jedne godine od dana stupanja na snagu ovog zakona. Kasnije je taj rok više puta produžavan, ali opet ništa nije urađeno.

KOČNIČARI: Od 152 kombinata koja su do sada privatizovana u 52 slučaja je razgraničenje napravljeno, a u onih stotinu nije. Sada se, kažu u Ministarstvu, radi na tome, ali je problem to što oni koji bi da kupe kombinate, kao i oni što bi da ih prodaju, nemaju naročit interes da žure sa tim, jer se radi o korišćenju ogromnih površina bez ikakve naknade. Vlada može samo doneti odluku da neko pod nekim uslovima ima pravo korišćenja, ali nema zakonskog osnova da zakup naplati. Tek novim zakonom biće konačno i to regulisano. Za sada, društvena preduzeća legalno ga koriste bez naknade, što je svojevrsna prednost nad individualnim proizvođačima koji arendu plaćaju između 100 i 200 evra po hektaru.

Ministarka poljoprivrede kaže da se direktori kombinata koji "idu" u privatizaciju najviše opiru razgraničenju zemljišta, zato što to košta ali i zato što je većina društvenog zemljišta pod hipotekom, pa bi po razgraničenju poverioci mogli da naplate svoja dugovanja i preduzeća na čijem čelu sede, praktično, ne bi vredela ništa. "Svima njima odgovara da se ‘prave ludi’, a mi nemamo mehanizama da ih nateramo da razgraničenje obave." Zato se, najavljuje ministarka, radi na novom zakonu koji predviđa da će, ako se razgraničenje ne obavi u roku od šest meseci, sve zemljište biti državno. Jedna od ideja je da se sve društveno zemljište, bez obzira da li je u međuvremenu privatizovano, prevede u državno, a da oni koji su ga ‘kupili’ ubuduće iznajmljuju na određeni rok, ali, dodaje ministarka, da "ne postoji šansa da to bude usvojeno", jer direktori velikih kombinata, kao i zainteresovani za kupovinu, imaju veliki politički uticaj. Narodski rečeno: mnogo su jaki.

SMEŠNO: "Ne treba se čuditi što tajkuni iskazuju veliko interesovanje za kupovinu poljoprivrednih kombinata: zemljište je ograničen i time veoma značajan resurs, a cena koja se ostvaruje kroz privatizaciju kreće se od nekoliko desetina do nekoliko stotina evra po hektaru", objasnila je za "Vreme" ministarka poljoprivrede. "Prema tržišnim cenama, to koliko su je platili ili nameravaju da je plate smešno je niska cena, a još je smešnija prema cenama koje se očekuju po priključenju Evropskoj uniji."

Nije, međutim, samo niska cena zemljišta investicioni motiv, već i neka buduća plaćanja iz agrarnog budžeta koja se ubuduće mogu očekivati samo po osnovu posedovanja, doduše tek kad budemo deo Evrope. U Evropskoj uniji, naime, godišnje se direktno plaća vlasniku poljoprivrednog zemljišta 300 evra po hektaru, a 80 odsto tog novca dobija tek 20 odsto zemljoposednika. U Britaniji je, na primer, najveći korisnik sredstava iz agrarnog budžeta kraljica lično. "To je vrlo jednostavan interes", kaže ministarka poljoprivrede.

Predlog novog zakona o poljoprivrednom zemljištu, kojim bi ova materija trebalo da bude regulisana, trenutno je na javnoj raspravi, sledećeg meseca o njemu će se izjasniti Vlada, a negde na jesen o njemu bi mogla da se izjasni i Skupština. Nacrt novog zakon o poljoprivrednom zemljištu predviđa formiranje informacionog sistema o poljoprivrednom zemljištu sa podacima preuzetim iz katastra i dopunjenim podacima o vrsti i kvalitetu zemljišta, o ekološki ugroženim zonama, kao i o zakupcima državnog zemljišta. Poljoprivredna preduzeća, bilo društvena bilo privatna, biće u obavezi da plaćaju zakup državnog poljoprivrednog zemljišta za koje će se nadmetati na licitacijama po ekonomskim principima i konačno će biti ukinuta uobičajena praksa po kojoj poljoprivredna preduzeća izdaju u zakup državno zemljište. Time će se, tvrde u Ministarstvu poljoprivrede, obezbediti veća iskorišćenost obradivog zemljišta u državnom vlasništvu. Prema dostupnim podacima, oko 40.000 hektara je u nelegalnom podzakupu što je, prema minimalnim cenama arende, znatno više od desetine agrarnog budžeta.

Kako će, i da li će, po usvajanju ovaj zakon biti dosledno primenjen, i kakvi će biti efekti, tek će se videti. Jedno je sigurno: doslednom primenom tajkunska računica biće pokvarena. Ministarka poljoprivrede izražava nadu da će se baš tako i dogoditi: "To, naravno, zavisi od Vlade. Biće jako teško, ali drugi način sprovođenja strategije razvoja poljoprivrede nije moguć."