Srbijo, oprez: Peter Handke ponovo dejstvuje! A to znači da je neki opasan belaj iznova blizu. Ova je zemlja, naime, Handkeu inspirativna samo kad je do guše u… khm, problemima. To da mu je u iole normalnim prilikama Srbija nekako dosadna, da nije vredna njegovog humanističkog i nonkonformističkog angažmana, najbolje dokazuje fakat da smo u prvih nekoliko godina nakon pada Miloševića bili pošteđeni aprijatnih izliva Austrijančeve navalentne ljubavi. Kanda je dražesni balkanski Petko, taj Dobri Divljak iz "levičarskog" odseka kolonijalističke mašte, silno razočarao blaziranog književničkog Krusoa svojom ambicijom da mu bude odviše sličan. Mislim, meine Damen und Herren, kome još takav Petko uopšte treba, tako bezvezno civilizovan i time lišen svoje egzotikalne "autentičnosti"? Kako god, odsustvo Handkeove pažnje – kao jedna od nesumnjivih tekovina kratkodahog "demokratskog prevrata" – bilo je isuviše lepo da bi potrajalo.

Pošto, dakle, nismo bili dobri, pošto smo kodža uprskali stvar, Peter Handke nam se vratio, kao pravedna kazna. Ne bih da budem zloguki prorok, ali, brothers & sisters, ako nastavimo u ovom pravcu sva je prilika da ćemo ponovo fasovati i simptome Patrika Besona, dok nas u nedajbože terminalnoj fazi povratka u Goru Prošlost čeka i Danijel Salvatore Šifer, silno željan noviteta iz novosadskih butika, a bogme i novih, još jedrijih srbijanskih snaša. Gde god taj čovek sada bio, nema sumnje da nostalgično gleda psihodelični TV serijal "48 sati – svadba", i vreba pravi čas za spektakularni kambek.

Okej, jasno je da poređenje nije sasvim na mestu, jerbo Peter Handke nije tek anonimni mufljuz poput drugih njegovih virtuelnih "saboraca". Naprotiv, ovaj je čovek još tamo negde sedamdesetih stekao popriličan ugled, čak i "kultni status" u Jevropi, a bogme i među ovdašnjom sofisticiranom književnom publikom. Toliki su drugi, kudikamo bolji pisci nemačkog govornog područja (pre svih Friš, Direnmat, Lenc, pa Štraus, Bernhard…) ostali tek sporadično prevođeni, ali Handkea smo se nadobijali onoliko, jer je većina njegovih sočinjenija u potpunosti odgovarala užasnoj književnoj modi sedamdesetih. Tada su, naime, pravovernici držali da knjiga koja nije dosadna ne može biti ni dobra. Pa su Handkeovi romani u tom smislu sasvim opravdano navođeni kao svetao uzor. Sve se to u međuvremenu raspršilo jakože dim, i neka ide s milim bogom. Mnogo su mi zanimljiviji oni "našijenci" koji (j)opet distribuišu "prijatelja Handkea" u ovim krajevima, rasturajući ga naokolo sa zanosom dostojnim lutajućih door–to–door uvaljivača "Kule stražare" i sličnih publikacija za spas duše po svaku cenu.

Tek što je Handkeov relativno opširni esejoidni spis "Tablasi Dajmijela" objavljen u berlinskom časopisu "Literaturen", a već su evo dva bitna beogradska lista udarnički navalila da ga u celini i celosti publikuju: "Danas" u formi feljtona, sa kritičkim predgovorom, a NIN u pompeznom obliku specijalnog dodatka na 32 strane, u vidu nekakve Objave Istine, garnirane epitetima poput "literarno remek delo koje će da se pamti kao istorijsko". Mda. Štono bi se reklo – hau jes nou.

Nije da u novom Handkeovom prilogu jednoj osebujnoj "balkanologiji" ima nečega osobito novog. Tekst je karakteristično neatraktivan, konfuzan, uzduž i popreko impregniran "pesničkim" prenemaganjem pomoću kojeg se beži od svake neprijatne činjenice, koja se radije proglašava iskrivljenom ili irelevantnom, i kojoj se "šamanski" suprotstavlja Handkeov "osećaj" kako je nešto Zapravo Bilo i kako nešto Jeste, pa radilo se tu o prirodi, svrsi i opravdanosti haškog Tribunala, o ličnosti i ulozi Slobodana Miloševića, o predistoriji srebreničkog masakra, o "pravoj" i "krivoj" strani u, pre svega, bosanskom ratu, o globalnom medijskom tretmanu serije Kretenskih Ratova iz devedesetih ili o čemu god drugom. "Početni impuls" za nastanak ovog eseja piščeva je potreba da sebi i drugima objasni zašto ipak nije pristao da bude svedok odbrane Slobodana Miloševića: ne zato da bi se distancirao od Požarevljanina, kojeg ganutljivo opisuje kao stamenog stoika, "tragičnu ličnost" i Našeg Neshvaćenog Savremenika – nego da bi se distancirao od samog Suda, koji da pati od stanovite ontološke falinke… No najvažniji, refrenoidni ponavljani i varirani iskaz Handkeovog spisa onaj je da Milošević "nije kriv u smislu optužbe"; hoće se reći da S. M., eto, nije neko nevinašce, ali da nije kriv onima koji ga optužuju niti za ono za šta ga optužuju ("zajednički zločinački poduhvat") nego, možda, nekome drugome i za nešto drugo. Ono što se odnosi na S. M. – a kao (političku) ličnost vredi i za njega kao metaforu celog jednog režima, sistema, perioda u istoriji Srbije. Što bi rekao svaki nabaždareni kafanski mislilac od Timoka do Drine: ako je kriv – nama je kriv, bre! I zato je Handke tako popularan među lokalnom Poštenom Intelegencijom: on i njoj i celoj zemlji, pa čak i miloševićevskom establišmentu (koji da je bio slamka međ’ globalne vihorove) udeljuje indulgenciju: "mir, mir, niko nije kriv". Idealno pred desetogodišnjicu Srebrenice, bajoslovno za preventivno propiranje zametaka savesti. I svi su srećni: Handke zadržava svoj omiljeni konstrukt Dobrog Petka, a "handkisti" svog Dobrog Ujku iz bela sveta. I tako se morbidna maskarada veselo nastavlja, osim što ljubljeni Ujka Pera nekako uvek na prstima ode kući pre vrhunca terevenke: šta ga briga, kao trezven čovek on dobro zna da nije dužan da živi u i sa posledicama svojih kvazisentimentalnih fantazama. To će mili Petko uvek da obavi umesto njega, i to sa dirljivom zahvalnošću!