"Zaustavite prodaju kompanije X." (ministar privrede Predrag Bubalo 31. maj) "Jer kompanija X je državna firma." (ministar finansija Mlađan Dinkić, 1. jun) "Komisija ne može da zaustavi tu prodaju." (Milko Štimac, predsednik Komisije za hartije od vrednosti, 3. jun)

Sve tri izjave su autentične, samo je ime kompanije namerno prećutano (a reč je o firmi koja izdaje dnevni list "Večernje novosti") jer je firma nebitna za priču koja sledi.

Ipak da se kaže, inicijalna vest glasi da je pre izvesnog vremena nemački koncern WAZ saopštio da je dao ponudu od 14 miliona evra za preuzimanje većinskog paketa akcija kompanije Novosti, koja je 70 odsto u vlasništvu malih akcionara i 30 odsto u državnom vlasništvu. I ovde prestaje svaki dalji interes za događaje koji se tim povodom dešavaju u i oko spomenutog preduzeća.

Ali, zato je mnogo važnija priča koja proističe iz pomenutog događaja jer ona govori o prirodi srpske tranzicije. Ispalo je da je nemački medijski koncern vratio u žižu interesovanja srpske javnosti pitanje odnosa Vlade i Komisije za hartije od vrednosti koji će se ispostaviti kao šifra za razumevanje završne faze srpske privatizacije i budućnosti vlasničke strukture domaće privrede.

ARBITRIRANJE: Odnos izvršne vlasti (Vlade) i nezavisnog arbitra na tržištu kapitala (Komisija) naglo se pogoršao prošle godine i doveden je do usijanja u slučaju promene vlasnika dve relativno uspešne firme. Tada je, naime, investicioni fond FPP Balkan limitid kupio aranđelovačku punionicu mineralne vode "Knjaz Miloš", a slovenački Merkator izašao je sa ponudom za preuzimanje C marketa. Izvršna vlast, odnosno Vlada, počinila je u to vreme dva teška prekršaja koja su u međunarodnoj poslovnoj zajednici umanjila kredibilitet Srbije kao poželjne investicione destinacije. Vlada je na jednoj noćnoj sednici, bez ikakvog pravnog osnova (na sreću kratkotrajno), preuzela ulogu i sve ingerencije Komisije za hartije od vrednosti i poništila prodaju "Knjaza Miloša" investicionom fondu FPP Balkan limitid i za novog kupca proglasila kompaniju Danone. Skandal s arbitriranjem izvršne vlasti na tržištu kapitala brzo je okončan i zataškan kako se ne bi insistiralo na istraživanju sumnji u ozbiljnu korupciju. Ali to, kako će se videti iz daljeg toka odnosa, nije bio kraj nezajažljivih apetita državne administracije iz Nemanjine 11. Ponuda Merkatora pokazala je moć izvršne prema sudskoj vlasti jer je Trgovački sud u Beogradu posle ozbiljnih pritisaka iz Vlade doneo privremenu meru zabrane prodaje akcija C marketa koja i danas traje, a niko nema racionalno objašnjenje zašto je ta odluka doneta.

Potom nastali predah u "razmeni vatre" između Vlade i Komisije za hartije od vrednosti, nažalost, nije iskorišćen za izvlačenje pouka i sistemsko uređivanje odnosa te dve institucije i institucionalnog sprečavanja izvršne vlasti da za sebe zgrabi ulogu konačnog arbitra na tržištu kapitala. Očekivalo se da će prva velika ponuda o preuzimanju izazvati novi konflikt na relaciji izvršne vlasti i glavnog arbitra na tržištu vrednosnih papira.

Zato je pojava WAZ-a sa ponudom za Novosti ponovo, ali u još žešćem obliku, na javnu scenu iznela sukob koji će definitvno pokazati dve stvari. Prvo, da postoji neka krupna sistemska greška koja generiše taj sukob i drugo, da neko u izvršnoj vlasti, namerno ili slučajno, toleriše koncentraciju kapitala u Srbiji po latinoameričko-hrvatskom modelu (poznati pojam "tajkunizacija"). Veoma brzo, na primerima prodaje vlasništva koji slede, a reč je o beogradskom hotelu Mažestik i fabrici za proizvodnju konditorskih proizvoda Štark, pokazaće se opasnosti sa kojima se Srbija suočava u završnoj fazi svojinske transformacije.

A u koliko je opasnu fazu vaninstitucionalne koncentracije vlasništva ušla Srbija i kakva je uloga izvršne vlasti u svemu tome najbolje se, izgleda, vidi baš "sa kibicfenstera" Komisije za hartije od vrednosti.

Mada predsednik te komisije Milko Štimac diplomatski tvrdi (6. jun povodom slučaja Novosti) da za sada nema pritisaka na njen rad, nesumnjivi dokazi ga demantuju i pokazuju da su se pritisci izvršne vlasti na Komisiju posle slučaja "Knjaz Miloš" samo povećali. Ti dokazi ostavljaju mnogo prostora za sumnju u način koji su Vlada i pojedini ministri izabrali da "ohrabre" model koncentracije vlasništva u Srbiji. Možda je za mnoge, na primer, potpuno nezapaženo prošla prodaja akcija smederevskog preduzeća Ishrana. Oko te male firme "tukla" su se dvojica moćnih poslovnih ljudi u Srbiji. "Tuča" je bila tako žestoka da je jedan od ove dvojice po privatnoj ili partijskoj liniji i bez službenog naloga poslao inspektora Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala (UBPOK) u Komisiju za hartije od vrednosti da "proveri" nekoliko njemu važnih detalja a suštinski da arbitrira i zaplaši zaposlene. Ipak, najdrastičniji slučaj dogodio se pred tridesetak svedoka kada je jedan ministar pretio članovima Komisije (usput im spominjući majke) da ne smeju da dozvole prodaju akcija jedne domaće firme nekoj stranoj kompaniji.

SLUČAJ "MAŽESTIK": Predstojeća prodaja dela vlasništva hotela Mažestik izazvaće nove kontroverze i ponovo otkriti stare i nerešene probleme. Na prvi i krucijalni ukazao je prof. dr Dimitrije O. Golemović u pismu autoru ovog teksta u kome podseća da je hotel Mažestik 1947. godine oduzet od zakonitih vlasnika Jelene i Milana Minića i da oni imaju zakonite naslednike koji će pred domaćim i međunarodnim sudovima pokrenuti sudske procese za povraćaj oduzete imovine. Čak i ako neko pokuša da zanemari taj problem, suočiće se sa već znanim problemom "sistemske greške" koja onemogućava da se završna koncentracija vlasništva u srpskoj privredi obavi na tržištu, odnosno Berzi. Prema informacijama do kojih je došlo "Vreme" za hotel Mažestik postoji najava ponude za preuzimanje koju za sada još neće da objavi jedna domaća poslovna grupacija. S druge strane, jedan od ministara insistira da se taj hotel proda na tenderu. Svi u Vladi, ali i srpskoj poslovnoj zajednici, znaju da ministar protežira u svetu čuveni hotelski lanac "Kempinski". Naravno da je za Srbiju sjajno da se kao kupac dela vlasništva (stečenog posle 1947) Mažestika pojavi kompanija "Kempinski", ali se onda postavlja pitanje ko može da garantuje da će na tenderu ta kompanija postati vlasnik uglednog beogradskog hotela. Šta ako se ona domaća poslovna grupa zainati (kao FPP Balkan limitid sa "Knjazom") i ponudom o preuzimanju izrazi nameru da kupi Mažestik? Ko će tada presuditi koji će model prodaje akcija biti prihvaćen – Vlada (tender) ili Komisija za hartije od vrednosti (ponuda o preuzimanju)? Hoće li Vlada opet zasedati u ponoć i tražiti od državnog tužioca da poništi prodaju akcija koja joj se ne sviđa? Da li će opet neki inspektor UBPOK-a krenuti bez naloga da upada na mesta gde je nepristojno da se pojavi? Da li će "Kempinski" biti primoran da pobegne iz Srbije, kao što se prošle godine povukao Danone posle Vladine demonstracije sile? Na osnovu dosadašnjih odnosa, odgovor je veoma loš po Srbiju i njene institucije. Pa, presudiće Vlada, jer ona ima monopol sile. Nikoga neće biti briga što je iz istog razloga Danone napustio jednu operaciju u Srbiji, dakle onog trenutka kad je Vlada izvela na tržište hartija od vrednosti policijsku Upravu za borbu protiv organizovanog kriminala (UBPOK). O tome postoji i pismo menadžmenta Danonea u kome se Vlada uljudno obaveštava da se ta kompanija povlači iz Srbije jer se policijska sila umešala u posao koji treba da reguliše tržište. Menadžeri Danonea se nisu uplašili srpske policije, ali jesu mogućnosti da intervencija UBPOK-a u prodaju "Knjaza Miloša" može da utiče na cenu akcija njihove kompanije na svetskim berzama. Iz toga bi se mogao izvući neprijatan zaključak da Danone ipak lepše misli o Srbiji nego oni koji je vode, jer nije pristao na njihova pravila igre kakva su, inače, važila u vreme kad je AT&T mogao da dobije kakav god hoće posao u Pinočeovom Čileu.

Pored trgovine akcijama hotela Mažestik biće zanimljivo posmatrati i prodaju vrednosnih papira beogradske konditorske industrije "Štark", oko koje su se već prošle godine lomila koplja. Država je tada, da bi sprečila mogućnost ponude o preuzimanju, po već poznatom receptu ponudila radnicima da udruže akcije, kako bi se "odbranili" od navodnih neprijateljskih preuzimanja i tako sačuvali domaći brend.

U međuvremenu, javile su se mnogobrojne spekulacije u javnosti ko bi sve mogao da bude kupac akcija i novi vlasnik "Štarka", pa su u tom kontekstu spominjani i investicioni fondovi "Salford" i FPP Balkan limitid. Pre nekoiliko dana, međutim, ponudu za preuzimanje dala je kompanija Grand kafa za 100 odsto vlasništva "Štarka", što će reći za ceo paket u kome su i akcije države i akcije malih akcionara. Tu ponudu odmah je podržala Droga Kolinska i okvalifikovala je kao "prilog konsolidacije u srpskoj prehrambenoj industriji". Robert Ferko, predsednik uprave slovenačke kompanije, izjavio je da će udruženi "Štark" i Grand, zbog komplementarnosti proizvodnog programa, bitno ojačati tržišnu poziciju, a Droga Kolinska spremna je da podrži širenje poslovanja "Štarka" i na tržišta Evropske unije i Rusije, s obzirom na to da je sa Grand kafom u februaru sklopila dogovor o strateškom partnerstvu i zajedničkom nastupu na tim tržištima. S druge strane, međutim, neko u Vladi uporno zagovara prodaju "Štarka" na tenderu, ali ne nudi argument zašto se zalaže za takav način prodaje akcija. A to bi bio važan detalj i za male akcionare i za državu jer treba jasno reći gde može da se postigne veća cena i gde je isključena mogućnost mešetarenja i korupcije? Na tenderu ili u ponudi o preuzimanju? Taj odgovor je važan (i sa stanovišta opštedruštvene borbe protiv korupcije) da bi se saznalo u kom od ova dva modela deluje "nevidljiva ruka tržišta", a kom je državnom činovniku ili ministru važno da ruka bude vidljiva i da ne bude prazna.

Liberalni ekonomisti bi pre svih ovih postavili još važnije pitanje – zašto se Vlada i ministri uopšte bave mikroekonomijom, dakle pojedinačnim i već privatizovanim firmama koje imaju svoje vlasnike. Posao Vlade i ministara jeste da brinu o makroekonomiji i stvaraju uslove za otvaranje granica za što brži i masivniji dolazak stranih investitora, koji traže da, na primer, Vlada najzad počne da sprovodi Zakon o stečaju koji je donet u parlamentu i da se samo na tržištu određuje vrednost kapitala.

Ali, vratimo se problemu odnosa izvršne vlasti i Komisije za hartije od vrednosti, preko koga se u suštini prelama nimalo naivno pitanje načina koncentracije vlasništva u Srbiji. Na ovom mestu, po sistemu "ko razume, shvatiće", treba citirati Milka Štimca, predsednika Komisije za hartije od vrednosti, koji je na konferenciji "Budućnost tržišta kapitala na Balkanu" (ponedeljak, 6. jun) ocenio da su osnovni problemi tržišta kapitala u Srbiji postojeća zakonska regulativa koja više nije u stanju da odgovori na narastajuće potrebe tog tržišta i "trenutna nemogućnost koncentracije kapitala kroz institucije tržišta kapitala, kako bi se tranzicija uspešno završila".

Da li to predsednik Komisije za hartije od vrednosti šalje srpskoj javnosti SOS poruku – "Srbiji preti tajkunizacija"?

Nema sumnje da šalje. Ne treba biti predsednik Komisije za hartije od vrednosti, pa zaključiti na osnovu dosadašnjih slučajeva sudaranja Vlade i Komisije oko prodaje akcija pojedinih firmi da u sistemu postoji generički defekt koji se ogleda u činjenici da jednom količinom akcija (koje su paradigma privatnog vlasništva) raspolaže državni, dakle javni organ koji se zove Akcijski fond. Ta činjenica zatim logično proizvodi ekonomski šizofrenu poziciju ministra privrede (uopšte nije važno kako se on zove) koji kao državni činovnik zastupa javni, nacionalni interes i nije u obavezi da se ponaša kao privatni vlasnik akcija koji želi da njihovom prodajom maksimizira zaradu. I tu se stiže do prvog značajnog sistemski generisanog sukoba – kada se pojavi ponuda za preuzimanje, recimo, C marketa, Komisiju za hartije od vrednosti isključivo interesuje da po što većoj ceni proda akcije (državne i malih akcionara) zainteresovanom kupcu (na primer, Merkatoru), a ministru privrede je najvažnije da sačuva državni interes (trenutno da zaštiti tržište supermarketa od Merkatora). Država, odnosno ministar neće (ili ne želi) da shvati da je ona za Komisiju za hartije od vrednosti samo akcionar, dakle isto što i mali akcionari iz neke firme (recimo, C marketa).

SUKOB: Srpska vlada moraće da shvati da prema pravilima država sa uređenim ekonomskim sistemima Komisija za hartije od vrednosti, da bi bila uvaženi arbitar na finansijskim tržištima, treba da se isključivo pridržava tri važna pincipa i ničeg više. Prvog, da ničim ne sme da dovede u pitanje pravo na svojinu/imovinu (dakle ne sme da dozvoli ni srpskom ministru finansija da poništava privatizacije preduzeća); drugog, da zakoni i odluke sudova moraju da se poštuju; i trećeg, da iz nepravde ne može da nastane zakon.

U slučaju Srbije, postoji odlično rešenje za uklanjanje opisanog sistemski generisanog defekta. Dovoljan je, na primer, samo jedan potez ministra privrede da sve državne akcije iz Akcijskog fonda iznese na Berzu i proda. Time bi država postigla barem dve značajne stvari. Oslobodila bi se vlasništva u već privatizovanim firmama i usput zaradila solidnu sumu novca kojom bi mogla da popuni budžet, na radost poreskih obveznika koji bi onda plaćali manji porez.

Na pitanje zašto država neće to da uradi, odgovor bi mogao da bude neprijatan po Vladu i da glasi: pa zato što ministar (nije važno kako se zove) nema na Berzi (i u modelu ponude o preuzimanju) mogućnost kontrole jer tu vlada "nevidljiva ruka tržišta", a ministar (ne ovaj, nego bilo koji) voli da (na tenderu) vidi vrlo vidljivu i punu ruku potencijalnog kupca državnih akcija u nekom preduzeću.

Iz ovako postavljene teze neki vispreni član Saveta za borbu protiv korupcije mogao bi da postavi hipotezu kako se Vlada pokušajima da dezavuiše Komisiju za hartije od vrednosti u slučajevima prodaje akcija pojedinih firmi nesvesno (ili ipak s predumišljajem) deklariše kao pristalica visoke, dakle sistemske korupcije. A onda bi Vlada, umesto što se ljuti i što preti da će ugasiti Savet, bar mogla da argumentovano opovrgne takvu hipotezu.

Sada već otvoreni sukob Komisije za hartije od vrednosti i Vlade nije ni lični ni partijski, nego sistemski generisan i zakonito se javlja u zemlji koja nije spremna da institucionalno upravlja i kanališe završnu koncentraciju vlasništva u svojoj privredi. Taj dualizam države kao res publice (javne stvari) i vlasnika akcija (kao privatne stvari) rezultirao je u nekim zemljama takozvanim latinoameričkim sindromom, a u našem susedstvu, u Hrvatskoj "porodio" je tajkunizaciju. Srbija zapravo ne bi ni trebalo da bude pred dilemom na koji način će se u njenoj privredi koncentrisati vlasništvo. Za tako nešto ne postoje bolja mesta od tržišta i Berze gde se za vlasništvo (akcije) postiže najbolja cena, gde institucionalno nisu mogući uticaji ljudi iz izvršne vlasti i gde se ne ostavlja sumnja u korupciju. Državno-partijsko-personalna trgovina akcijama zakonito stvara neprihvatljivu uniju ministara i poslovnih ljudi. A to je onda prvi korak da Srbija, poput Hrvatske, dobije svog Kutlea (Miroslava) koji je vezama u nekadašnjoj političkoj eliti uspeo da u svom vlasništvu sakupi kolekciju od oko stotinak preduzeća. Da bi zatim posle nekoliko godina nadležni državni organi započeli mukotrpnu demontažu te kolekcije.

ZAKONI: Nema sumnje da srpska Komisija za hartije od vrednosti raspolaže s dovoljno dokaza koji joj omogućavaju da jasno vidi preteću opasnost vaninstitucionalne koncentracije vlasništva. To joj, kao značajnoj nezavisnoj instituciji, daje za pravo da pozove na uzbunu, a njenom predsedniku Milku Štimcu da progovori na tu temu, zatraži javni dijalog i zapreti ostavkom u slučaju da se izvršna vlast ogluši na taj poziv. Zaista je poslednji trenutak da Komisija našto uradi da joj se ne bi dogodilo ono što je zadesilo Komisiju za hartije od vrednosti u Rumuniji, da svi članovi sede u – zatvoru.

Sumnje su veoma jake da su Vlada i ministri nespremni i slabašni da se odupru zahtevima i naletu sve moćnijih domaćih poslovnih krugova čiji je prirodni interes da se šire i ukrupnjavaju, sve do monopola. Kao opasno upozorenje nemoći ili odsustva želje izvršne vlasti da na ekonomski i društveno prihvatljiv način reši problem koncentracije vlasništva u privredi može da posluži činjenica da je prošlo već pet meseci kako su završeni, a Vlada se pravi da ih ne primećuje, predlozi četiri veoma važna zakona za funkcionisanje finansijskih tržišta koji bi uklonili generički defekt iz sistema i Komisiji za hartije od vrednosti omogućili miran rad bez sistemski proizvedenog sukoba sa Vladom. Od Vlade i Parlamenta treba zahtevati da pre letnjeg raspusta usvoje izmenjen i dopunjen Zakon o hartijama od vrednosti, Zakon o preuzimanju, Zakon o investicionim fondovima i Zakon o dobrovoljnom penzionom osiguranju.

Za početak i to bi bilo dovoljno da Vladu i ministre odvrati od rđavog nauma.