U jednoj od partija vladajuće koalicije došlo je do svađe. Neprikosnoveni vođa "plavih" hteo je jedno, a deo rukovodstva nešto drugo. Vođa "plavih" se naljutio i osnovao novu "narandžastu" partiju, sa novim imenom. Svi ministri i velika većina poslanika priklonili su se vođi. Neki poslanici su ipak ostali verni "plavima", jer, bože moj, na listi "plavih" su i ušli u parlament. Tako se dvojna "crno-plava" koalicija pretvorila u trojnu "crno-plavo-narandžastu" koaliciju. "Narandžasti" su zadržali ministraska mesta, po principu – ko se zatekao u fotelji, njegova fotelja. "Plavi" su zahtevali da ministraska mesta pripadnu njima, jer ih je dobila partija, a ne vođa. Opozicija je tražila prevremene izbore rukovodeći se jednostavnom logikom, da "narandžasta" partija, koja nikada nije učestvovala na parlamentarnim izborima, ne bi trebalo da bude zastupljena u parlamentu, a kamoli u vladi. Predsednik vlade sa druge strane nije video nikakav problem što se tiče legaliteta i legitimiteta njegovog kabineta.

Ne, ovde nije reč o Srbiji, već o Austriji. Balkan, kažu stare Bečlije, počinje od ulice Renveg u Beču, pa se stoga ne treba previše čuditi ako ponekad u velelepnim carskim salama iz doba Austrougarske monarhije proveje balkanski politički duh. Tako su se Austrijanci našli u dilemi za koga su zapravo glasali i da li poslanici u parlamentu mogu usred svog mandata da osnivaju partije i menjaju boje. Mogu, kaže kancelar Volfgang Šisel, pozivajući se na ustav.

POTEZI "ZLOG DEČKA": Za političku operetu u postojbini operete i valcera postarao se, a ko bi drugi, austrijski "zli dečko" Jerg Hajder. On je pre petnaestak godina preuzeo "plave", tj. Slobodarsku stranku, on ih je svojim populizmom, nacionalizmom, demagogijom, netrpeljivošću prema strancima i relativiziranjem nacističkih grehova doveo na vlast, za njega je glasalo skoro 30 odsto Austrijanaca, njega su kancelar Šisel i Narodnjačka "crna" partija uzeli za koalicionog partnera uprkos oštrim verbalnim kritikama i manje oštrim i kratkoročnim konkretnim sankcijama evropskih partnera, pa neće valjda sad njemu neko u njegovoj ličnoj partiji da se suprotstavlja i organizuje puč. Držeći se gesla "partija, to sam ja" osnovao je "narandžasti" Savez za budućnost Austrije, i praktično uništio i staru i novu partiju koje, prema istraživanjima javnog mnjenja, trenutno uživaju poverenje samo po tri odsto glasova i bez ovog cirkusa nezadovoljnih birača. A usput je ozbiljno uzdrmao i poljuljao ugled koalicione crno-plave, tj. crno-narandžaste vlade.

Dok kancelar Šisel energično odbacuje kao "neosnovane" sve glasnije zahteve "crveno-zelene" (Socijaldemokrate i Zeleni) opozicije za prevremene izbore, sam Hajder pomalo šeretski ne odbacuje tu mogućnost kao "zanimljivu stratešku varijantu". Ono što bi za Šisela bila noćna mora, za nacionalog tribuna Hajdera jeste mogućnost da zajaše na antievropskom talasu koji se širi posle odbijanja Francuske i Holandije da prihvate Ustav Evropske unije. Njegov novi slogan "Evropa građana, umesto Evrope birokrata" već ima prizvuk predizborne kampanje. Uvođenjem evra sve je poskupelo, te bi i u Austriji trebalo preispitati vraćanje šilinga, rekao je Hajder na užas svog kancelara, oslanjajući se na pripadnika Lige za sever i ministara za socijalna pitanja Italije Roberta Maronija, koji je zatržio ponovno uvođenje lire.

Opozicija od Šisela traži da prizna da njegova vlada više nema legitimitet ni podršku većine građana, da je saterana uza zid, te da ova "klimava vladajuća koalicija" nikome ne donosi dobro: Od 2002. kancelar je promenio 14 ministara, u proseku je svaka četiri meseca reformisao vladu, njegov novi koalicioni partner nikada nije učestvovao na izborima, a zamenik predsednika vlade najavio je da će uskoro preći u privatan biznis i u potrazi za novim poslom koristi svoju sadašnju funkciju (misli se na Gorbaha, koji je prilikom posete Beogradu predvodio austrijsku finansijsku grupu koja je sa Bogoljubom Karićem potpisala sporazum o preuzimanju Mobtela).

CRVENO–ZELENA OPCIJA: Porastom opšteg nezadovoljstva, padom popularnosti Narodnjačke stranke, razbijanjem hajderovaca na dve partije i stalnim jačanjem Zelenih u Austriji se , prvi put nazire mogućnost jedne "crveno-zelene" vlade. Prilično levo orijentisani Zeleni predstavljaju suprotnost svemu onome za šta se Hajder zalaže: oni su za liberalnu imigracionu politiku, promenu poreskog sistema sa većim nametima industriji i transportu, a u prilog ekologije i socijalne pomoći, za drugačiji odnos prema ženama i porodici, traže promene u zdravstvu, opštu reformu prosvete i univerziteta, dozvolu homoseksualnih brakova u katoličkoj Austriji itd. Zeleni su po većini pitanja mnogo bliži socijaldemokratama nego narodnjacima, a ne vole ništa što ima veze sa Hajderom.

Naravno, u Austriji nikada ne treba sasvim isključiti "veliku" crveno-crnu koaliciju, koja je s prekidima vladala decenijama.

Predstavnica Zelenih Madlena Petrović kritikuje neverovatne prihode menadžera. Generalni direktor austrijske banke Die Erste, na primer, 2004. godine zaradio je 4,5 miliona evra. Nasuprot tome, prosečna bruto mesečna plata poslanika u Austriji iznosi 7000 evra. Naravno da država ne može da propisuje privatnim firmama i bankama koliko će plaćati svoje menadžere, objašnjava Petrovićeva, ali ako preduzeća čiji upravni odbori imaju basnoslovne plate otpuštaju na stotine radnika da bi smanjila troškove, onda je to direktno usmereno protiv društvenih interesa, a banke, osiguravajuća društvo i slično treba tretirati kao "polujavne" institucije, jer direktno ili indirektno zadiru u društveni sektor. "Kritika kapitalizma" mora da dâ i neke rezultate, kaže Petrovićeva, jer ako se ostane na tvrdnji da razlike među građanima postaju sve veće i ništa se povodom toga ne uradi, doći će samo do još veće frustracije. Sličnu poziciju zauzela je i Socijaldemokratska partija Nemačke kancelara Gerharda Šredera, spremajući se za prevremene parlamentarne izbore u septembru ove godine.

Dok crveno-zelena vladajuća koalicija u Nemačkoj skoro sigurno odlazi sa vlasti, crno-plavo-narandžasta vlada u Beču teško će se odupreti atacima Crvenih i Zelenih. Šta crveno-zeleni umeju, pokazali su u Nemačkoj, gde ima još više nezaposlenih, gde je još niži životni standard i gde su gigantski državni dugovi, kažu Šiselovi narodnjaci u nedostatku boljih argumenata. Toga bi oni hteli da poštede građane Austrije. Razlika je međutim u tome što se nemački SPD tek posle katastrofalnog pada rejtinga setio svojih socijaldemokratskih korena, dok su austrijske socijaldemokrate naučile lekciju posle poraza koji im je naneo Šisel i imale tri godine da se pripreme za novi izborni ciklus.

U zemlji operete Austriji postoji izreka: ako je situacija drugde ozbiljna, ali ne i beznadežna, u Austriji je možda beznadežna, ali ozbiljna nikada nije.