Samo cela istina
"Srebrenica za početnike"; "Vreme" br. 752
Septembra 1993. jedna delegacija iz Srebrenice, predvođena Hakijom Meholjićem, predsednikom SPD-a Srebrenice, razgovarala je sa Izetbegovićem o budućnosti enklave. Izetbegović je tom prilikom rekao: "Znate, meni je Klinton nudio u aprilu ’93. (nakon pada Cerske i Konjević Polja – prim. autora) da četničke snage uđu u Srebrenicu, izvrše pokolj pet hiljada muslimana i tad će biti vojna intervencija." Hakija Meholjić naglašava da te Izetbegovićeve reči mogu potvrditi i ostali (osam su još živi) članovi delegacije (intervju u nedeljniku "Dani", Sarajevo, 22. 6. 1998). Znači, još 1993. god. bilo je "predviđeno" da će "četnici poklati 5000 muslimana" pri zauzeću Srebrenice! Dve godine kasnije broj je "porastao" na 8000 – i NATO je intervenisao.
U Srebrenici su bile i jedinice koje su učestvovale u ubijanju srpskog stanovništva u srednjem Podrinju, od 1992. pa sve do 1995. godine. Pod komandom Nasera Orića vršeni su prepadi i iz srebreničke enklave na okolna srpska sela. Video-snimke svojih akcija – pljačke, masakri, odsečene glave, paljevine – prikazivao je i stranim novinarima (John Pomfret, "Vašington post", 16. 2. 1994; Bill Schiller, "Toronto star", 16. 7. 1997). Naser Orić, priveden u Hag tek deset godina kasnije, optužen je samo za nedela počinjena 1992. i 1993. god. ( !). Da li će i navedeni snimci biti prikazivani u Haškom tribunalu?
Srebrenica nije bila "zaštićena zona", već "sigurnosna zona" (safe area, zone de sécurité), prvorođenčad nedefinisane budućnosti (Rezolucija Saveta bezbednosti br. 819, 16. 4. 1993). U njoj je bila stacionirana 28. muslimanska divizija jačine 5803 vojnika. Bivši načelnik štaba Armije BiH, general Enver Hadžihasanović, izjavio je kao svedok u Hagu da je cela ta divizija bila u koloni muškaraca koja je 11. jula uveče krenula kroz šumu ka Tuzli i da je tom prilikom "ubijeno" 2628 vojnika, ostali su se probili ("Monitor", Podgorica, 19. 4. 2001). Tvrdnje o sedam, osam pa i 12.000 "pobijenih", sve samih (nedužnih ) civila, ne može da odgovara stvarnosti.
Na konferenciji za novinare Komisije za istinu i poverenje, 10. 6. 2002. god., patolog dr Stanković izneo je sledeće podatke Haškog tribunala o srebreničkim žrtvama, iz presude generalu Krstiću: ekshumirani posmrtni ostaci 2082 čoveka, identifikovano 45, stradalo u egzekucijama 326 osoba. Jula 2003. u Potočarima su sahranjena 994 identifikovana tela, a godinu kasnije još 338. Iznenađujuće je kako spisak te 1332 identifikovane žrtve, kao ni poslednji spisak nestalih Srebreničana nije bio dostupan Komisiji RS za istraživanje događaja u i oko Srebrenice, prve polovine 2004. godine. Zašto "tajna"? Iz kog razloga, sa kojim ciljem? Opravdana je sumnja da tu nešto nije u redu.
Navedena Komisija obrazovana je na zahtev doma za ljudska prava BiH i imala je usko postavljen mandat: istraživanje događaja u i oko Srebrenice ograničeno na vreme od 10. do 19. jula 1995, i to samo o stradanjima Muslimana; rok rada šest meseci. Bosanski Srbi imaju, međutim, svoja iskustva sa Srebrenicom, posebno u periodu tri godine pre jula 1995. Ne može se taj deo jednostavno amputirati i očekivati da se ponuđena predstava, uz mnogo otvorenih pitanja, primi – i to kao konačna! – bez razumne sumnje i otpora.
Optužnica nije presuda, ponajmanje u interpretaciji pojedinih zahuktalih medija. U spisku nestalih Srebreničana pouzdan je samo podatak da su prijavljeni kao nestali. Ne zna se da li su stvarno nestali i da li su nestali u kritičnim danima posle pada Srebrenice. Sve to treba proveriti i dokazati, pa onda počinioce zločina i osuditi. Da li je za broj ubijenih Srba u Sarajevu merodavna "lista" (600? 1500? 3000?) ili samo broj iskopanih leševa? Zašto je u Sarajevu za dokaz ubistava neophodna ekshumacija – stanovište muslimanske strane – a u Srebrenici je dovoljna i samo lista nestalih da bi se isti proglasili za ubijene/masakrirane?
Zločina u Srebrenici je bilo, proces ispitivanja toka i punog obima događaja nije, međutim, još završen. Pozivanje i na srpske žrtve "oko Srebrenice" nije traženje simetrije radi smanjenja sopstvene odgovornosti, već pravo na moral koji treba da važi za sve ljude na isti način. Selektivna pravda je u suštini nepravda. Potrebna je cela istina, samo cela!