POŠTA

Samo cela istina

"Srebrenica za početnike"; "Vreme" br. 752

Septembra 1993. jedna delegacija iz Srebrenice, predvođena Hakijom Meholjićem, predsednikom SPD-a Srebrenice, razgovarala je sa Izetbegovićem o budućnosti enklave. Izetbegović je tom prilikom rekao: "Znate, meni je Klinton nudio u aprilu ’93. (nakon pada Cerske i Konjević Polja – prim. autora) da četničke snage uđu u Srebrenicu, izvrše pokolj pet hiljada muslimana i tad će biti vojna intervencija." Hakija Meholjić naglašava da te Izetbegovićeve reči mogu potvrditi i ostali (osam su još živi) članovi delegacije (intervju u nedeljniku "Dani", Sarajevo, 22. 6. 1998). Znači, još 1993. god. bilo je "predviđeno" da će "četnici poklati 5000 muslimana" pri zauzeću Srebrenice! Dve godine kasnije broj je "porastao" na 8000 – i NATO je intervenisao.

U Srebrenici su bile i jedinice koje su učestvovale u ubijanju srpskog stanovništva u srednjem Podrinju, od 1992. pa sve do 1995. godine. Pod komandom Nasera Orića vršeni su prepadi i iz srebreničke enklave na okolna srpska sela. Video-snimke svojih akcija – pljačke, masakri, odsečene glave, paljevine – prikazivao je i stranim novinarima (John Pomfret, "Vašington post", 16. 2. 1994; Bill Schiller, "Toronto star", 16. 7. 1997). Naser Orić, priveden u Hag tek deset godina kasnije, optužen je samo za nedela počinjena 1992. i 1993. god. ( !). Da li će i navedeni snimci biti prikazivani u Haškom tribunalu?

Srebrenica nije bila "zaštićena zona", već "sigurnosna zona" (safe area, zone de sécurité), prvorođenčad nedefinisane budućnosti (Rezolucija Saveta bezbednosti br. 819, 16. 4. 1993). U njoj je bila stacionirana 28. muslimanska divizija jačine 5803 vojnika. Bivši načelnik štaba Armije BiH, general Enver Hadžihasanović, izjavio je kao svedok u Hagu da je cela ta divizija bila u koloni muškaraca koja je 11. jula uveče krenula kroz šumu ka Tuzli i da je tom prilikom "ubijeno" 2628 vojnika, ostali su se probili ("Monitor", Podgorica, 19. 4. 2001). Tvrdnje o sedam, osam pa i 12.000 "pobijenih", sve samih (nedužnih ) civila, ne može da odgovara stvarnosti.

Na konferenciji za novinare Komisije za istinu i poverenje, 10. 6. 2002. god., patolog dr Stanković izneo je sledeće podatke Haškog tribunala o srebreničkim žrtvama, iz presude generalu Krstiću: ekshumirani posmrtni ostaci 2082 čoveka, identifikovano 45, stradalo u egzekucijama 326 osoba. Jula 2003. u Potočarima su sahranjena 994 identifikovana tela, a godinu kasnije još 338. Iznenađujuće je kako spisak te 1332 identifikovane žrtve, kao ni poslednji spisak nestalih Srebreničana nije bio dostupan Komisiji RS za istraživanje događaja u i oko Srebrenice, prve polovine 2004. godine. Zašto "tajna"? Iz kog razloga, sa kojim ciljem? Opravdana je sumnja da tu nešto nije u redu.

Navedena Komisija obrazovana je na zahtev doma za ljudska prava BiH i imala je usko postavljen mandat: istraživanje događaja u i oko Srebrenice ograničeno na vreme od 10. do 19. jula 1995, i to samo o stradanjima Muslimana; rok rada šest meseci. Bosanski Srbi imaju, međutim, svoja iskustva sa Srebrenicom, posebno u periodu tri godine pre jula 1995. Ne može se taj deo jednostavno amputirati i očekivati da se ponuđena predstava, uz mnogo otvorenih pitanja, primi – i to kao konačna! – bez razumne sumnje i otpora.

Optužnica nije presuda, ponajmanje u interpretaciji pojedinih zahuktalih medija. U spisku nestalih Srebreničana pouzdan je samo podatak da su prijavljeni kao nestali. Ne zna se da li su stvarno nestali i da li su nestali u kritičnim danima posle pada Srebrenice. Sve to treba proveriti i dokazati, pa onda počinioce zločina i osuditi. Da li je za broj ubijenih Srba u Sarajevu merodavna "lista" (600? 1500? 3000?) ili samo broj iskopanih leševa? Zašto je u Sarajevu za dokaz ubistava neophodna ekshumacija – stanovište muslimanske strane – a u Srebrenici je dovoljna i samo lista nestalih da bi se isti proglasili za ubijene/masakrirane?

Zločina u Srebrenici je bilo, proces ispitivanja toka i punog obima događaja nije, međutim, još završen. Pozivanje i na srpske žrtve "oko Srebrenice" nije traženje simetrije radi smanjenja sopstvene odgovornosti, već pravo na moral koji treba da važi za sve ljude na isti način. Selektivna pravda je u suštini nepravda. Potrebna je cela istina, samo cela!

Iz istog broja

Kako se to menja

Miroslav Dopuđa, Oksford

Žal za kočevima

Dušan Mihajilović, elektronskom poštom

Promena pravila

Branko Ljuboja, elektronskom poštom

Divan lapsus

Saša Nikolić, elektronskom poštom

Skinite mu čin

S. M. Stevanović

Obilić i Milošević

Lidija Paradinović, elektronskom poštom

Diktat birokratije

Ivan Janković, Beograd

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu