Ako se neko, zbog odsustva Koste Čavoškog sa nekoliko skorijih skupova ultranacionalističkih organizacija, brinuo da osnivaču kluba obožavalaca Radovana Karadžića ponestaje snage za borbu kojoj se posvetio – sad može slobodno da odahne.

Čavoški je, hvala na pitanju, živ, reklo bi se zdrav, a u svakom slučaju jednako oran da, kao i prethodnih godina, ponavlja priču o "zločinima kvislinške dosmanlijske vlasti", i "proslavljenim srpskim ratnicima" kojim se "hrani haški Minotaur".

Za dobru vest o stanju senatora Republike Srpske i dopisnog člana SANU-a zaslužan je "naučni skup" održan u nedelju u organizaciji Radikalne stranke. Na temu "Udruženi zločinački poduhvat kao pravna i politička konstrukcija, posebno u optužnici Haškog tribunala protiv prof. dr Vojislava Šešelja", odgovarali su, pored Čavoškog, Šešeljev zamenik Tomislav Nikolić i profesor Pravnog fakulteta Oliver Antić (dekan Pravnog fakulteta u vreme vladavine Slobodana Miloševića i promovisanja Šešelja u profesora, zapamćen po organizaciji velike čistke na tom fakultetu i zabrani tribina o progonu profesora, na kojima je, između ostalih, pokušavao da govori i tada suspendovani profesor Čavoški). Govorila je i Ljiljana Bulatović, nekadašnja Miloševićeva ratnohuškačka novinarska perjanica, koja je javnost podsetila na svoje postojanje i pregalaštvo besramnim tvrdnjama o "oslobađanju Srebrenice" na nedavnom skupu održanom na istom tom (zlosrećnom) fakultetu. Brigu za opstanak nacije u vreme trajanja "udruženog zločinačkog poduhvata koji se zove globalizacija" i čiji je "Haški tribunal tek delić", na skupu je iskazao, podrazumeva se, i književnik Brana Crnčević.

"ZAKUKALI DO NEBA": Ključni doprinos Čavoškog najnovijem radikalskom "naučnom skupu", sudeći prema izveštajima medija, predstavljala je njegova teza da je "dosmanlijska vlast oličena u pokojnom premijeru Zoranu Đinđiću i drugim tadašnjim vladarima, zakukala do neba iz Beograda da više ne može da podnese Šešelja i da ga treba ukloniti i da je haški tužilac udovoljio toj molbi i podigao optužnicu". Šešelj "kome se sudi zbog verbalnog delikta" je, prema rečima Čavoškog, "žrtva unutrašnje, a ne međunarodne politike". Usmeravanje krivice za to što je i Šešelj dospeo na listu "haških mučenika" na domaći teren, međutim, nikako ne bi trebalo shvatiti kao njegovo odustajanje od uverenja o antisrpskom ponašanju "međunarodnih moćnika": u optužnici protiv Šešelja, istakao je Čavoški u nedelju, nalazi se i to da je sa Vukom Draškovićem, "drugim srpskim nacionalistom" 1990. godine, obrazovao savez, "što predstavlja upozorenje Draškoviću da se i on može naći na optužnici, ukoliko ne radi kako mu se kaže". A "kaže mu se", kao i drugim ovdašnjim političarima, a kako Čavoški godinama ponavlja, da radi ono što vodi ispunjenju cilja aktuelne američke politike, a to je "svođenje Srbije na granice tzv. pretkumanovske Srbije – bez Kosova, Raške i Vojvodine".

Iako sam nije bio uspešan političar, pre nego što je, zahvaljujući bezgraničnoj ljubavi prema Radovanu Karadžiću ("najvrednijoj srpskoj glavi") dospeo u radikalsko društvo, Čavoški je iz blizine upoznao i gotovo sve druge političare koji su bitno uticali na pravac kojim se Srbija kreće poslednjih deceniju i po. Sa Miloševićem se družio kao student ("bili smo u srdačnim kolegijalnim odnosima, a posle nas je život razdvojio i bacio na dve različite strane"), sa Đinđićem i Koštunicom osnivao je prvu opozicionu stranku u postkomunističkoj Srbiji, sa Koštunicom je pisao i knjigu (Stranački pluralizam ili monizam), koja je predstavljala neizbežno, više puta čitano štivo svih boraca za višepartizam i demokratiju osamdesetih i devedesetih godina minulog veka.

UDARNIK I KOMUNISTA: Rođen 26. oktobra 1941. u Banatskom Novom Selu, marljivost i ambicioznost iskazao je još u mladim danima: Pravni fakultet završio je (1964) sa prosečnom ocenom 9,85. Pet godina kasnije magistrirao je sa tezom "Uloga Vrhovnog suda Sjedinjenih Država u razvoju federalnog sistema", da bi 1973. doktorirao odbranivši tezu "Ideja slobode i demokratije" (kasnije objavljena pod nazivom "Mogućnosti slobode u demokratiji").

Još kao gimnazijalac postao je član Saveza komunista, a u biografiji na sajtu Krunskog kabineta, čiji je član, navodi se i da je pet puta bio na radnim akcijama (1958–1962), dva puta kao komandant brigade (1959. i 1960), te da je na kraju svake radne akcije proglašavan udarnikom. Za vreme studija u Beogradu, navodi se dalje, bio je partijski i studentski zvaničnik, a po diplomiranju tri godine je bio profesionalni zvaničnik u Savezu studenata Jugoslavije i Savezu omladine Jugoslavije. "Skoro dve godine (1965–1967) bio je međunarodni potpredsednik Saveza studenata Jugoslavije i u tom svojstvu učestvovao je na većem broju međunarodnih skupova, uključujući i kongrese Međunarodne konferencije studenata 1966. u Najrobiju i Međunarodne unije studenata 1967. u Ulanbatoru", navodi se u toj biografiji, u kojoj se dodaje da je "početkom 1967. podneo ostavku na položaj međunarodnog potpredsednika, a posle velikih studentskih demonstracija juna 1968. javno je prestao da veruje u komunizam". Zvanično je iz svoje prve partije izbačen 1972, da bi, početkom sledeće godine, osuđen zbog navodnog širenja loših vesti (povod za osudu bio je članak u "Gledištima" iz juna 1972, pod naslovom "Koje vrednosti štiti naše pravo") na pet meseci zatvora, uslovno na dve godine. Krajem 1975, zbog "moralno političke podobnosti", izbačen je sa Pravnog fakulteta, na kome je kao asistent radio od 1970. Dve godine je bio bez posla, da bi potom bio primljen u Institut za uporedno pravo, sa koga je, 1988, prešao na Institut za filozofiju i društvenu teoriju. Početkom 1990. vraća se na Pravni fakultet, ovoga puta u zvanju profesora.

OPOZICIONAR: Razočaran u komunizam, političku aktivnost nastavio je sedamdesetih godina javnim kritikama stanja u zemlji (1976. napisao je knjigu Tito – tehnologija vlasti), a posle suđenja "beogradskoj šestorici" 1984. postao je član Odbora za odbranu slobode misli i izražavanja (koji je okupljao gotovo sve potonje Miloševićeve oponente i javno se, saopštenjima koje je najčešće pisao upravo Čavoški, zalagao za odbranu prava svih tadašnjih disidenata, među kojima su bili i Šešelj, ali i Dobrosav Paraga, na primer).

Čavoški je 1989. aktivno učestvovao u formiranju Demokratske stranke (čak je u brošurama objavio svoj kućni telefon, pored koga je danonoćno sedeo sa porodicom, zapisujući adrese interesenata za učlanjenje u stranku). Ipak, delegati su na izbornoj skupštini DS-a 29. septembra 1990. više cenili harizmu i šarm Dragoljuba Mićunovića (koga je za predsednika stranke predložio Zoran Đinđić), nego marljivost i trud Čavoškog – za Mićunovića je glasalo 235 delegata, a za Čavoškog 77.

To mu se nikako nije svidelo, pa samo godinu dana kasnije, sa Nikolom Miloševićem, Milanom Božićem i drugim uglednim opozicionarima, osniva Srpsku liberalnu stranku, zapamćenu prvenstveno po doslednom bojkotu brojnih izbora (Mićunović tvrdi da je tek posle poraza na izborima za prvog predsednika DS-a, Čavoški "izmislio svoj nacionalizam, i svoju struju proglasio nacionalnom").

OPTIMALNO REŠENJE: Tih godina, kao potpredsednik male, vanparlamentarne stranke, Čavoški zahvaljujući svom ugledu intelektualca i vrsnog pravnika (a jedno vreme i članstvu u pravnom savetu Deposa), ipak nalazi načina da oštro kritikuje autoritarizam Miloševićevog režima (obično ga karakteriše kao "tiraniju"). Vremenom, sve više kritika posvećuje njegovom odnosu prema "rubovima srpstva", naročito posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma, koji naziva "kapitulacijom". U intervjuu vođenom neposredno po potpisivanju tog sporazuma, tako, konstatuje da "posle svega, optimalnog rešenja nije ni moglo biti".

"Optimalno rešenje se moglo postići u onom času kada su Srbi držali ne samo 70 odsto bosanske teritorije, dakle još pre pada Kupresa koji je predat Hrvatima, nego kada je postojala u svojoj celovitosti Republika Srpska Krajina", tvrdio je Čavoški, čudeći se, u istom intervjuu "sramnoj ulozi" koju je odigrao Ratko Mladić, koji je, "nakon što je odbacio saradnju sa Karadžićem", "najverovatnije neposredno ili preko generala Mileta Mrkšića, učestvovao u izdaji Republike Srpske Krajine, tako što je dozvolio da se bez valjanih vojnih razloga Hrvatima prepusti najpre Grahovo, a potom i Glamoč".

Tvrdio je, takođe, da je Mladić doprineo "bežaniji iz Visoke Krajine i prepuštanju Hrvatima i Jajca i Mrkonjić Grada i Ključa i Sanskog Mosta i drugih gradova koji su očigledno morali biti srpski". U očima Čavoškog, zatekao se među Srbima, tu i tamo, još poneki "izdajnik" (poput Biljane Plavšić i "dosmanlija"), postojala je i "zločinačka vlast", ali ratni zločinci – nikako. (U nizu njegovih "jakih" protivargumenata na tvrdnje o ratnim zločinima Srba, posebno se istakao onaj nedavni, u toku rasprave o leševima za koje postoji sumnja da su dovezeni sa Kosova: "A zašto bi hladnjačama bili prevoženi, kad mogu na drugi način, nemojte, molim vas".)

U drugoj polovini devedesetih, u centar njegove pažnje dolazi Haški tribunal, kojim se bavi u knjizi Hag protiv pravde (objavljenoj u izdanju Centra za srpske studije, čiji je direktor bio Milan St. Protić) i mnoštvu novinskih tekstova. Neumorno, detalj po detalj, kopa po dokumentima i osporava kako pravni osnov postojanja suda tako i pravila krivičnog procesnog prava po kojima sudi (prošle godine je, ipak, priznao da u Tribunalu postoji jedna vrsta pravde – nebeska: "Kao što vidite, sudija Mej je umro, a nadam se da on neće biti jedini", izjavio je na konferenciji za novinare, koju je Obraz održao 17. jula 2004).

MORAL CRVENIH BERETKI: Pad Miloševićevog režima nije ga preterano obradovao: "Koštunica je, poput trojanskog konja koji je uveo Danajce u opsednutu Troju, svojim imenom i nadmoćnom većinom dobijenih glasova na izborima doveo na vlast koristoljubive proameričke kvislinge, koji su nas već stavili pod starateljstvo Amerike i EU-a, a uskoro će pod vidom "partnerstva za mir" dovesti i strane trupe u našu zemlju, a da naši vojnici neće zauzvrat otići u srpske baze u Americi i Engleskoj, nego će svoje živote rizikovati negde u Avganistanu ili Iraku", pisao je u tekstu objavljenom 3. februara 2003.

Bio je to samo jedan u nizu tekstova u kojima je kritikovao razne aspekte vladavine DOS-a: užasavao se zbog izručenja Miloševića i drugih Hagu, podržavao, u vreme protesta "crvenih beretki", njihovu "borbu za ustavnost i zakonitost" i saosećao sa "njihovim strepnjama i osećanjem lične ugroženosti" i hvalio njihov "moral" i "osećanje vojničke časti", pisao bezbroj varijanti na temu sličnosti Đinđića i Miloševića (što nije bilo sasvim dovoljno, pa je jednom prilikom, osim što je bio "Miloševićev đak", Đinđić, predstavljen i kao "Brozov đak"). Posle ubistva premijera, pisao je o "zločincima na vlasti", saosećao sa uhapšenima u akciji Sablja i zamišljao kako će v.d. predsednika Srbije Nataša Mićić, zbog uvođenja vanrednog stanja, biti kažnjena, pa će, "zbog dobrog vladanja, na poljoprivrednom dobru nekog od naših zatvora pleviti luk i okopavati kukuruz".

Ni pad "dosmanlija" nije ga usrećio: odmah je ocenio da će nova vlada, sa Koštunicom na čelu, izručiti sve optužene Haškom tribunalu, "jedino što, za razliku od pokojnog premijera Đinđića, Koštunica to neće učiniti lagodno, veselog lica, nego će napraviti paćenički izraz kao da on to nije hteo, ali, eto, morao je". Dugogodišnja saradnja Čavoškog i Koštunice, pokazalo se, dovela je do dobrog međusobnog upoznavanja: prognoza o izručivanju optuženih uveliko se ostvaruje, pa je predsednik Međunarodnog odbora za istinu o Radovanu Karadžiću dobio novi podsticaj za svoju bitku protiv haške nemani.