I tako je, dakle, građanka Ražnatović Svetlana trijumfalno "oslobodila" Ljubljanu; posledice ove ofanzive su, na svu sreću, drugačije prirode od onih kakvima se njeno okruženje tokom devedesetih isticalo na raznim kotama od Beograda prema zapadu. Kako god bilo, gomila obeućenih "južnjaka" ali i stanoviti kontingent "fetivih" Slovenaca izlučila je tim povodom impresivne količine firnajza po Tivoliju i okolini. Nema veze, posle su ionako došle marljive čistačice, i sada je valjda ponovo sve u redu: još malo pa će neko tamo zaigrati hokej. Dakle, imate li Vi, poštovani auditorijume, neki problem s tim njenim pohodom na Alpe? Ja ne: sloboda narodu, neka ide ko gde hoće, ako dobije vizu; a ako mu se tamo već pripeva, neka peva – uvek se nađe neko ko će to da sluša. Šarolika je bašta Božija. Veća je nevolja, naprotiv, u činjenici da se Ražnatovićeva nakon svega vratila ovamo…

Achtung! Poslednja rečenica prethodnog pasusa zapravo je ogledan primer lošeg, "prvoloptaškog" humora. Možete misliti o Ražnatović Svetlani šta god hoćete, ali ovaj grad i ova zemlja njeni su koliko i vaši ili moji. To nije sporno. Otuda ovo i nije priča o njoj, nego o onima koji, boraveći u toplom okrilju ove ili one forme "Novog svetskog poretka", najbolje obožavaju da (intravenozno) konzumiraju ono najozloglašenije od ovdašnjih ratnih i priratnih "supkultura devedesetih", u rasponu od pevaljki i pevaljaca čiji su grleni trileri trajno obeležili najgore godine naših života, pa do skrnavog letnjeg derneka u Guči. A tamo, kažu očevici, između gomile pijanih ovdašnjih bilmeza u majicama s milim likovima Radovana & Ratka, iz godine u godinu mili i vileni sve više raspojasanih slovenačkih turista, kojekakvih poštara iz Škofje Loke ili nižih činovnika poreske uprave iz Ilirske Bistrice, koji naprosto obožavaju da jednom-dva-tri puta godišnje svrnu ovamo po svoje parče Otkačene Balkanske Egzotike za sitne pare. E, to je – taj srednjoklasni falš-snoberaj koji uživa u najgorim osobinama jednog zapravo karikirajućeg, kulturrasističkog "balkanizma" – i famoznu Cecu (Inter)Nacionale onako dočekalo u Laibachu; nemam ništa protiv, ali mi nikako nije jasno zašto je ne vode kući, kad je toliko vole?! To je, naime, pisac hteo da kaže onom namerno neukusnom pošalicom s početka.

A stvar je još mnogo ozbiljnija i komplikovanija, što će reći da je frka oko "Cece" ovde tek gotovo slučajan povod: uključim TV, a odatle me neki glumci iz Maribora ubeđuju kako Slovenija načisto propada otkad je u EU; otvorim ugledne "Večernje novosti", a odatle me zaista respektabilan ljubljansaki teoretičar prosvetljuje mišlju kako "u Sloveniji vlada kulturalna represija, a u Guči je sloboda". Tja, sad mi je jasno šta rade tamo svi oni dragi ljudi u R & R majicama: tragaju za slobodom. I ovakvih verbalnih detonacija ima još, kao pleve. I to ne samo uvezenih iz Slovenije. Ipak, iz nekih nedokučivih razloga, niko od ovih ogorčenih protivnika Evropske unije (o NATO-u da se i ne govori) i svih nuspojava globalizacije, kapitalizma i drugih biblijskih užasa – a kakve ovde, u Srbiji, još nisu uzele toliko maha, što nas po ovom pomodno levičarskom kanonu čini "slobodnijim", bar za još neko vreme; to je valjda, napokon, prava odgonetka one znamenite zen-misli Dobrice Ćosića o "prednostima naše zaostalosti"! – nije došao u Srbiju da živi ovde (po ovdašnjim standardima, ne u čauri neke evropske platice). Umesto toga, svi se odlučuju za neku vrstu antiglobalističkog turizma – umetnici i intelektualci održe koncert, predstavu ili akademsku vakelu protiv svih onih Grozota koje su ostavili kod kuće, a zatim pohitaju nazad, u Ropstvo. Slično i "običan svet": nije im Exit, recimo, toliko zanimljiv – nije im dovoljno egzotičan, "balkanski", "srpski", ne odgovara jednoj kvazikolonijalnoj slici Drugog. Zato će po provod radije u Guču ili na određenu vrstu beogradskih splavova. Odlično, ali, vidi vraga, ništa od svega toga ti ljudi ne bi voleli da vide kod kuće. Štono bi se reklo, vole ljudi "pozorište", ali ne u svojoj kući… Tamo treba da se arbajtuje, a nije baš lako ispavati se uz cviku, tresku i pucnjavu.

Sve je to, Bože moj, deo ljudske prirode, ne treba se mnogo jediti. Možda. Samo, problem je kada se sve ovo mlaćenje gloginja tuđim, hm, reproduktivnim sredstvima uzdigne na ravan jedne plemenito utopističke "ideologije", a još veći kada se zakiti i nekom vrstom akademskog legitimiteta. To hoću da kažem: pun mi je kufer "kuferaša" koji ležerno isprobavaju svoje fantazme baš ovde, baš na "nama", znajući da će posledice ionako posmatrati sa bezbedne udaljenosti – isuviše me podsećaju na nekadašnje zamlaćene zapadnjačke simpatizere Sovjetskog Saveza, ili na razne "šifere" iz devedesetih. Neozbiljno je i neodgovorno – i ovo je najblaža ocena za takvo ponašanje – sistematski previđati kako se jedna vrsta turbolevičarskog diskursa na liniji "protiv establišmenta, Evropske unije, NATO-a" sjajno nadopunjuje i bratimi sa lokalnim desničarskim, ksenofobnim, populističkim, delom otvoreno profašističkim diskursom još dominantnim "ovde", sa kojim naprasno deli u dlaku iste tabue i strahove.

A šta uopšte može da nastane iz tako nakazne veze? Ništa doli groteskni derneci na kojima se, kao u našoj Guča-laboratoriji, Radovan – jal’ bukvalno, jal’ "simbolički" – grli i hvata za ruke sa Čomskim, Ratko sa Naomi Klajn, a Čiča Draža sa Žižekom tancuje lambadu. Uh. Ima li tome kraja, to jest, hoće li neko već jednom da zatvori taj luna park? Ili makar da drastično povisi cenu ulaznica.