Američka i svetska javnost napokon su dobile odgovor koji Ameriku razdire još od tragedije od 11. septembra 2001: "Zašto nas toliko mrze?" Laknulo je tek malobrojnima, i samo oni najlakoverniji moći će mirno da spavaju nakon pokušaja američke administracije da ubedi svoje građane da je za sve teškoće koje Amerika danas ima u uspostavljanju srdačnijih odnosa sa islamskim svetom kriva vest od jedva desetak redova koju je nedeljnik "Njusvik", inače izrazito nesklon skandalima i gafovima, objavio u svojoj stalnoj rubrici "Periskop", gde se objavljuju kratke vesti iz sveta.

Da stvar bude još gora, "Njusvik" je optužen i sleva i zdesna i zato što je više od 15 osoba poginulo u neredima širom Avganistana, a u antimaeričkim protestima od Pakistana preko Avganistana do Indonezije povređeno je više od stotinu ljudi i spaljeno mnoštvo američkih zastava. "Njusvik" je preispitao izvore i ogradio se od objavljene vesti koju je glavni urednik časopisa Ričard Smit u poslednjem broju potpuno povukao, izvinivši se javnosti zbog profesionalnog propusta, ali se prava lavina optužbi svalila na nedeljnik još kad je prvo izvinjenje izustio urednik Majk Vajtejker.

ESKALACIJA: U poništenoj vesti "Njusvik" se poziva na neimenovani izvor iz tima istražitelja koji ispituju povrede ljudskih prava zatvorenika u Gvantanamu, vojnoj bazi na Kubi u kojoj je smešteno preko 500 zatvorenika, mahom avganistanskih talibana i pripadnika Al Kaide. Većina ih je zarobljena nakon rata u Avganistanu. Neimenovani izvor potvrdio je da je u i-mejl prepisci FBI-ja video navode da su zatvorski čuvari ponižavali zatvorenike i time što su Kuran, sveti rukopis muslimana, bacali u WC šolju i zatvorenike terali da četvornoške hodaju s ogrlicom oko vrata, na povocu. Skrnavljenje Kurana i vređanje imena proroka Muhameda u Pakistanu i Avganistanu povlače duge zatvorske kazne, u nekim slučajevima čak i smrtnu presudu. Neimenovani izvor kasnije se ogradio uz tvrdnju da se ne seća u kojim je tačno dokumentima video navode o skrnavljenju svete knjige i ponižavanju zatvorenika, što je uredništvo "Njusvika" navelo najpre da bi se ogradilo od vesti, a zatim i da bi je u potpunosti demantovalo uz veliko izvinjenje javnosti.

Vest bi, možda, ostala i neprimećena da se za nju odmah nije zakačila najgledanija arapska TV stanica Al Džazira, koja je mnogima u američkoj administraciji i desničarskim krugovima trn u oku zbog potpirivanja antiameričkih osećanja. Nedugo potom širom Avganistana, Indonezije, Pakistana počele su da gore američke zastave, a razjarena rulja obrušila se u Avganistanu i na pripadnike Ujedninjenih nacija ni krive ni dužne.

S druge strane okeana, američka administracija obrušila se teškom artiljerijom na "Njusvik", optuživši nedeljnik za prolivenu krv i za tu silnu mržnju protiv svega što je američko. Kako biva, u napad su se uključili intelektulaci i mediji svih zastava, i svako je u ovom novinarskom propustu prepoznao šansu da sve svoje frustracije svali na odgovarajuću metu. Desničarima je "Njusvik" postao kriv što se imidž Amerike u arapskom svetu srozao na najniže grane, a bilo je i insinuacija da je nedeljnik odgovoran i za pogibiju na demonstracijama i za ugrožavanje bezbednosti američkih vojnika na terenu. "Ljudi ginu. Pale američke zastave. Naši vojnici su u opasnosti", izjavio je portparol Pentagona. "Vest ima posledice. Neki ljudi su poginuli. Naš imidž u svetu je poljuljan", tercirao je Skot Meklelan, portparol Bele kuće. Tako je "Njusvik", a ne ekstremisti, najednom postao odgovoran za ono što je usledilo.

Čak je i iz uglednog i uticajnog radijskog voditelja Denisa Pregera progovorila frustracija kada je u svom komentaru direktno optužio kolege iz "’Njusvika’ za podrivanje moći Amerike. "’Njusvik’ je direktno odgovoran za smrt nedužnih civila i za štetu koju je naneo Americi. Kao tipičan primer američkih medija, ‘Njusvik’ je prvenstveno odan profitu i svom sociopolitičkom opredeljenju. Hvala bogu što makar mi danas u Americi možemo da se oslonimo na radio i na internet, i što tradicionalni mediji više nisu primaran izvor informisanja u zemlji. Evropa i ostatak sveta i dalje se gotovo u potpunosti oslanjaju na novinske napise i njihovu interpretaciju sveta, što i predstavlja glavni razlog njihovog antiameričkog raspoloženja." Preger je otišao još dalje tvrdnjom da vest ne bi smela da bude objavljena čak i da je istinita, zbog svog štetnog dejstva. Ovaj stav najbolje sumira pravu histeriju koja se sa desne strane spektra američke scene podigla i sručila na "Njusvik" koji je za trenutak postao odgovoran za razne transatlantske probleme i zastoj u bliskoistočnom mirovnom procesu. Dok je za desničare "Njusvik" postao tipična liberalska "peta kolona", jer "ne časi časa da oblati Ameriku", levičarskim krugovima, kivnim na Bušovu administraciju zbog rata u Iraku, gotovo da je bilo krivo što vest nije istinita, i uporno su tražili da dokažu da je američka vlada spremna i na gore stvari.

POBRKANI LONČIĆI: Afera je pretila da se otme kontroli, pa su velika imena profesije pokušala da unesu malo reda u debatu u kojoj su mnogi lončići pobrkani i da odbrane zanat. Urednik "Njujork tajmsa" pokušao je da problem vrati na temu, ukazujući na to da političari troše više energije u obrušavanju na "Njusvik" nego što se bore sa pravim ekstremistima. Čuvena zvezda među kolumnistima istog lista, Frenk Rič, u svom komentaru podrugljivog naziva "‘Njusvik’ je kriv za sve", konstatujući da je ta vest u "Njusviku" bila omaška, podsetio je javnost na niz namernih laži američkih zvaničnika u pripremama za rat u Iraku. Rič je ponovio da o zlostavljanju zatvorenika u Gvantanamu postoje dokazi, i da SAD o tome vode zvaničnu istragu. Drugim rečima, ako nije bilo cepanja Kurana i bacanja stranica u WC, bilo je drugih ponižavajućih postupaka i torture u prošlosti, i problem treba tražiti i u pitanju zbog čega je bilo tako lako poverovati u navode uglednog američkog nedeljnika.

U takvom metežu i kakofoniji ograda i rezervi, jedva da su se čula izvinjenja uredništva. Prašina koja se podigla oko kratke vesti iz "Njusvika" otkrila je duboke traume i podele u američkom društvu koje se neprekidno šire od 11. septembra 2001. godine, a koje je rat u Iraku samo produbio. Za nevolju, u današnjem globalnom svetu još više važi drevna kineska poslovica da treptaj krila leptira na jednom kontinentu može izazvati uragan na drugom. No, to i dalje ne znači da su krvave antiameričke proteste, a najžešći su bili u Avganistanu, izazvali ljudi koji se slepo pridržavaju svake reči iz Kurana. I njima je to poslužilo kao dobar povod da izraze svoje frustracije i nezadovoljstvo, i u tom besu stradali su oni koji su im se našli na dohvat ruke – propadnici UN-a i američke zastave. Kao i u ogromnom broju sličnih slučajeva do sada, Americi su naudili upravo pravi falsifikatori Kurana kojima je do svetog rukopisa stalo samo ako mogu da ga koriste u marketinške svrhe. Prema tome, teško da je "Njusvik" odgovoran za ovakvu izjavu koja se danima vrtela na zvaničnoj palestinskoj televiziji u jeku protesta: "Doći će dan kada ćemo mi vladati Amerikom. Doći će dan kada ćemo vladati Britanijom i čitavim svetom – ali ne i Jevrejima. Njima nećemo dozvoliti da uživaju u miru naše vladavine, jer oni su izdajice po prirodi, što se kroz istoriju pokazalo… Poslušajte proroka Muhameda koji vam govori o zlosrećnom kraju koji će zadesiti Jevreje. Drveće i kamenje tražiće od muslimana da svet oslobode od Jevreja."

ZVANIČNICI I CINIZAM: Mnogima zato cinično zvuče izjave američkih zvaničnika u vezi sa aferom "Njusvik". Tim pre što je i Međunarodni crveni krst potvrdio da ima saznanja da je u Gvantanamu bilo maltretiranja zatvorenika. Avganistanski predsednik Karzai je nedugo posle skandala boravio u zvaničnoj poseti SAD, gde je između ostalog sa predsednikom Bušom razgovarao i o tome da se avganistanski zatvorenici iz zloglasnog zatvora Bagram predaju u nadležnost avganistanskim vlastima, što je Buš odbio. U ovom zatvoru su pod američkom paskom dosad umrla dvojica zatvorenika, a ima izveštaja o tome da su i tamo zatvorenici maltretirani. Zbog toga je zatvor Bagram dobio simboličku težinu za Avganistance kakvu za Iračane ima Abu Graib, odakle su slike mučenja zatvorenika zaprepastile svet. Ovolika galama i paranoja u najvišim krugovima u Vašingtonu navode mnoge da se zapitaju – kolika je zapravo moć najmoćnije nacije na svetu, kada je u stanju da je poljulja mala novinska vest? Za to vreme, pravi neprijatelji ne gube vreme. U trenutku dok ovaj tekst odlazi u štampu, utorak, iz Iraka stiže vest da su pobunjenici u jednom napadu ubili čak osam američkih vojnika. Uz sve to, najuglednijim američkim urednicima i komentatorima koji su se digli u odbranu profesije posebno cinično zvuče izjave istih onih američkih zvaničnika koji su se obrušili na "Njusvik", koji su se upinjali da dokažu da u Iraku zaista ima oružja za masovno uništenje, da se Sadam Husein sprema za nuklearni rat i sl. Antiameričko raspoloženje teško može da popravi činjenica da novoimenovana zamenica državnog sekretara Karen Hjuz, zadužena za takozvanu javnu diplomatiju (čitati: poboljšanje imidža zemlje kroz diplomatiju), još nije u svoj tim uvrstila nijednog savetnika ili člana muslimanskog porekla ili veroispovesti. Teško i da imidž Amerike kod muslimana može da popravi činjenica da Ramsfeldova desna ruka, general Vilijam Bojkin, obilazi crkve i javno izjavljuje da je "njegov hrišćanski bog jedini pravi bog, dok je islamski bog običan idol". Što reče Frenk Rič, "pred ovakvom zamenom teza zanemeo bi i sam Frojd".