aš budući zakon o oglašavanju isti je kao švajcarski. Ali ne zakon nego sir. Po proceni stručnijih i pametnijih, on (zakon, a ne sir) štiti samo proizvođače, dok nas, potrošače, opet ostavlja na milost i nemilost. Tu smo, što bi rekao naš ministar vera, pardon, prosvete – u Božjim rukama. Možda će ministar, koji je tvrdio da je "baš naš" (kao i ulje Modriča, mada ovo prvo nema utemeljenje u izbornim rezultatima, a ovo drugo u geopolitičkim mapama), morati da se triput prekrsti i pomoli Bogu i kad mi pođemo u prodavnicu ili uključimo televizor? Ili da smisli da nas prate policajci? Jeste da nismo njegov resor i da nismo na ekskurziji, al’ kad nas već tretiraju kao decu, baš bi mogli i da brinu o nama. Pa da nas, baš kao i školarce, stave u ruke nekog višeg autoriteta – Boga, policajca, lekara… Dobro, stavljanje dece u ove treće ruke, zamalo da ispadne nebezbedno (po ministra, mislim), ali će i to pasti u zaborav. Ostaće nam zato druge zloupotrebe. Između ostalih i one u marketingu jer se ni ovaj zakon nije potrudio da ih precizira i sankcioniše. A opet, kad tolike zloupotrebe ne sankcionišemo, nego ih čak i podržavamo, zašto bismo se pa okomili na ljude koji samo pokušavaju da prodaju svoju robu? E, pa, isto to misli i zakonodavac te je zato ostavio dosta slobodnog prostora svima koji bi poželeli da zloupotrebe zakon, decu, žene, seks, veru… Nažalost, čak i ako bi javnost, udruženja, nevladine organizacije, a možda čak i neki državni organ izdejstvovali popravku zakona, nemamo udruženje za zaštitu muškaraca koje bi se pobunilo protiv diskriminacije i zloupotrebe istih, i ukinulo spotove koji ovaj deo populacije prikazuju u nepovoljnom svetlu izazivajući time nesagledive, ali svakako negativne posledice. Duševne pre svega, jer zakonske baš i nisu predmet ovog zakona.

Pogledajmo, na primer, najnoviji spot za "bonux" deterdžent. Muž, za kojeg smo u ranijim epizodama utvrdili da nije baš blistav primerak svoje vrste, naglo prekida svoj zasluženi san i kad shvati da mu fale zavese, kao i sve iz ormana, i da on leži na golom krevetu, počinje da zapomaže: opljačkani smo! De, de, smirite se, nisu stvarno opljačkani, to je samo žena oprala sve po kući jer je deterdžent imao povoljnu cenu, pa je valjda požurila da mu ne prođe rok trajanja, šta li. Začudo, muža je ipak ostavila u gaćama – da je i njih zatekao čiste ne bi znao šta ide napred, šta pozadi? A da bismo bolje primetili koliko je to rublje blistavo belo, u isti kadar su stavljene i guste crne malje, gotovo jambolija koja prekriva muževljeve ruke do lakata. Mislim, od ramena do lakata! Prigodne li asocijacije na prašak.

Dobro, nije sve tako crno, kao dlake. Ima i svetlih primera. Muškaraca, a ne dlaka. Evo, onaj što jedri. Onako preplanuo, stišnjen ko šunka u majičicu i bermudice, strogo gleda u daljinu i onda naglim pokretom izvlači nešto iz pojasa. Pomislio bi čovek da Džems Bond vadi nož. Kad ono… Bello. La Bello. Ozbiljno namaže usta, nema zezanja sa ovim bajom, i zadene karmin za pojas. Ženama klecnu kolena. Kraj.

Ako ni zbog čega drugog, udruženje za zaštitu muškaraca treba osnovati makar da bi naplatili nadoknadu za neautorizovano korišćenje zaštitnog znaka u sloganu: Helf – bombone do jaja!