Iz nekih je razloga nužno da ovaj tekst otvorim jednim malim "flešbekom". Elem, koliko me pamćenje služi, jedan od prvih tekstova koje sam ikada objavio u "Vremenu" bio je kao bajagi ironični (a zapravo očajnički) esejčić koji sam nazvao "Eskapistički manifest". U svakom smislu vrela ratna sezona leto-jesen 1991. bila je u punom jeku, sa svim svojim neizbežnim epifenomenima, na čelu sa medijskom Orgijom Gluposti i Zla. Ne znajući šta bih drugo, još nerazvijenih samoodbrambenih refleksa koje ćemo svi tokom devedesetih usavršiti ne bismo li preživeli u jednom (mentalnom) komadu, pred tom prostačkom navalom kanalizacionog sadržaja koji je namenski i planski trovao umove i duše svojih hipnotisanih žrtava mogao sam učiniti jedino to da sebi prepišem i drugima predložim priručnu samoterapiju u vidu negovanog eskapizma. Hm, da li to znači da sam preporučivao ignorisanje stvarnosti, zabijanje glave u pesak, bapsko češljanje dok selo gori? Ma jok. "Eskapizam" o kojem sam govorio bio je naprosto sistematski otklon od konzumiranja oficijelne medijske virtuelne stvarnosti, svih onih mahnitih parapatriotskih narativa tako "većih od života" o "Srbima u ogledalu istine" i tome slično, a koji su tada gromko i groktavo – uz prigodne produhovljene aforizme o svinjama i čvarcima – umarširali u naše živote, da iz njih ne izađu bar deset sledećih godina. Bilo je to, naprosto, razmatranje jedne od mogućih privatnih strategija otpora tiraniji Gluposti, Ružnoće i Laži. A sve što se tokom onih "deset krvavih godina" dešavalo zapravo staje u onu briljantnu opasku o južnoslovenskom Balkanu kao mestu koje prečesto "proizvodi više Istorije po glavi stanovnika nego što može da podnese". Otuda je i medijski coverage takve stvarnosti "morao" biti nekako nesrazmeran na ovaj ili onaj način: stvarnost je bila isuviše velika, isuviše prisutna; sve je bilo hiperrealno. I niste mogli učiniti ništa protiv nje, osim da je trivijalno "izvrćete" (kao režimski mediji), što se na duži rok pokazalo neinteligentnim i neodrživim.

Okej, prošlo je skoro deceniju i po; pre nekoliko dana sam se, u društvu profesora Čede Čupića, suočio sa ljubopitljivošću grupe od nekoliko desetina studenata novinarstva na novosadskom Filozofskom fakultetu. Tokom našeg razglabanja glede aktuelne "medijske situacije" jedan od prisutnih se požalio – pozivajući se i na svoje nedavno kolportersko iskustvo – da je problem sa našim dnevnim novinama i u tome što u njima često ništa ne piše: "otvorim ih jedan dan – nema ništa; sutradan – jopet prazno; isto tako i prekosutra". Posle čovek izgubi volju, što da se napreže listajući stranice Praznine?

Poslednje što bih ikada činio bilo bi da "po defaultu" automatske cehovske solidarnosti branim novinare i urednike – naprotiv, toliko Gnomova i vaskolikog ološa koliko se zapatilo u novinarstvu ovdašnjem teško da na gomili ima još negde u poznatom i istraženom kosmosu – ali morao sam Mladom Kolegi ukazati i na drugu stranu medalje: u ovoj se zemlji, braćela, uglavnom ništa ne dešava. Ne, sasvim sam ozbiljan! Ova se mala, zaturena, zapuštena, provincijalna zemljica od sedam-osam miliona duša svela na sebe, iskoračila iz brutalnog anahronizma Istorije ne ukoračivši u udobnost "postistorijskog stanja" zrelog kapitalizma. Iz prethodne hiperinflacije Stvarnosti prešli smo u katatonično stanje koje bi se moglo opisati kao njen permanenti deficit. Šta se to dogodilo? Nakon što se istutnjahu vetrovi rata, nakon što je "revolucionarni talas" iz 2000. efikasno amortizovan laboratorijski uzgojenim i raspirenim strahom od virtuelnog "jakobinizma", vascela je "javna scena" dospela u stanje blisko Savršenom Nedogađanju; da nema tu i tamo poneke prirodne katastrofe (poplava) ili haotičnog faktora nesreće (autobus u Tisi), čini ti se da bi političari prestali da postoje urušivši se u vlastitu ontološku neutemeljenost, da bi sve novine bankrotirale, a televizija bi puštala još samo strani fudbal i domaće reklame. Neko, doduše, tu i tamo "greškom" izrekne nešto suvislo o nečemu važnom, dodirujući tako tabu Stvarnosti – kao onomad Goran Svilanović – ali onda svi ("levi" i "desni", "vlast" i "opozicija") horski i bratski krenu da ga ućutkuju i šutiraju, obuzeti pravednim besom zbog toga što je neko mrdnuo, što je nešto šušnulo, što se iz tame Ništavila nekotrolisano pomolio nagoveštaj Događanja. Zemlja je u stanju bliskom mentalno-emotivnoj Nirvani, vlast pokušava da razgali glasačku dečicu zvečkicom od Studije o izvodljivosti (o kojoj "običan birač" ne zna ama baš ništa), a u međuvremenu se brižljivo izbegava svaka ozbiljna debata o bilo čemu suštinski važnom; umesto toga, virtuelna stvarnost svih lokalnih koještarija se duplira prostom deobom (dve Ravne gore!) ili se dodatno teatralizuje kroz najavu nemuštih performansa poput Razgovora Ni O Čemu između, recimo, premijera Srbije i Kosova. Zašto, bre, "ni o čemu"? Zato što obojica najavljuju da neće da pričaju o onome što zanima onog drugog…

U međuvremenu, i mene zvalo u jednu popularnu TV diskusionicu, jednu od retkih čije pozive inače prihvatam. No, ovoga puta sam odbio. Zašto? Je l’ iz principa? Jok, nego sam imao karte za pozorište za to veče. Bilo mi je mnogo i lepše i logičnije da kao gledalac sudelujem u stvarnosti preodevenoj u fikciju, nego da kao akter podržavam obrnut proces. I šta su glumci igrali, Sire? "Smrt", da prostite. I, da li je predstava dobra? Jeste. Nevolja je samo u tome što nisam imao osećaj da se završila kada sam izašao iz pozorišta.