Šta može da bude zajedničko za En Kruger, zamenici izvršnog direktora Međunarodnog monetarnog fonda, i Dragoljuba Vukadinovića, doskorašnjeg generalnog direktora fabrike posuđa Metalac iz Gornjeg Milanovca?

Pa, na primer, identična ocena stanja srpske ekonomije koja glasi: "Privreda je suviše slabašna da izdržava tako velike apetite države."

To što je izjavio Dragoljub Vukadinović, poslovan čovek iz jedne od najuspešnijih domaćih firmi nije posebno potreslo nikoga u vladi Srbije. Ali kad je to u vašingtonskoj zgradi MMF-a izrekla En Kruger, potpredsednik srpske vlade Miroljub Labus i ministar finansija Mlađan Dinkić prihvatili su bez pogovora da ograniče apetite države, sprovedu oštru štednju i još više smanje budžetski deficit.

Ako još poslovnih ljudu u Srbiji misli kao Dragoljub Vukadinović (u šta nema sumnje), onda srpski direktori ima da "podignu spomenik" Međunarodnom monetarnom fondu i En Kruger, koji ih krajnje efikasno brane od nezasite srpske države i njene preglomazne administracije. Ma koliko to nekome izgledalo paradoksalno, delegacija srpske vlade vraća se iz Vašingtona "spuštenih gaća", a kod kuće bi mogle da je dočekaju ovacije poslovnih krugova. Naravno, to oduševljenje u svetu biznisa neće se preneti na vladu, državnu administraciju i veliki deo budžetskih korisnika jer "Labus–Dinkić delegacija" iz Vašingtona donosi težak ultimatum Međunarodnog monetarnog fonda – ili štednja i stezanje kaiša ili nema nove tranše MMF-a od 200 miliona dolara i oprosta preostalog duga prema Pariskom klubu od 700 miliona dolara. "U igri je veliki ulog", kažu da je rekao ministar Dinkić u Vašingtonu, opisujući ozbiljnost situacije. A da bi, ipak, malo prikrio veličinu stvarnih nevolja, Dinkić je u Vašingtonu (ničim izazvan) izjavio kako je "važnije što se ubrzava proces pridruživanja Evropskoj uniji i nastavlja saradnja sa Svetskom bankom". Time je zapravo pokušao da zataška neizvestan rezultat poslednjih pregovora u kojima se dve strane, prema pouzdanim informacijama koje je "Vreme" dobilo u Vašingtonu, ništa nisu dogovorile. Srpska strana vraća se jedino s nadom da će Misija MMF-a, koja u maju dolazi u Beograd, doneti tromesečno odlaganje aranžmana, a da će Bord direktora MMF-a u junu odobriti 200 miliona dolara poslednje tranše iz tog aranžmana. Da bi krajem ove godine i Pariski klub poverilaca, na osnovu signala iz MMF-a, otpisao Beogradu dug od 700 miliona dolara.

Za razliku od prethodnih povrataka iste delegacije iz Vašingtona, kad se bezrazložno slavila još jedna naša pobeda u duelu sa međunarodnim bankarima, ovog puta stigli su za naplatu svi računi nazdravičarske i popustljive ekonomske politike koju je ministar finansija naročito promovisao prošle godine.

Možda će vlasti u Beogradu dobiti tromesečno produženje kako bi ispunile sve obaveze iz trogodišnjeg aranžmana i tako dobile još 200 miliona dolara (plus 700 miliona dolara otpisa duga Pariskom klubu), ali MMF zauzvrat mnogo traži: da vlada štedi, štedi i samo štedi. A zatim da smanji spoljnotrgovinski deficit (lane dostigao rekordnih 7,4 milijarde dolara), da štedi pare u budžetu od privatizacije i uvođenja PDV-a (što će reći da dalje smanjuje javnu potrošnju), da ubrza restrukturiranje javnih preduzeća, da smanji budžetski deficit (ove godine planiran na 20,5 milijardi dinara, a prošle godine bio planiran na 45 pa na zahtev MMF-a smanjen na 30 milijardi dinara), da povećava izvoz i obuzdava uvoz.

Kad pogleda sve ove zahteve koje je MMF ispostavio "Labus–Dinkić delegaciji", čovek se spontano zapita pa šta je vlada uopšte radila na ekonomskim reformama. Utoliko nije teško zamisliti moguće zadovoljstvo guvernera Narodne banke Srbije Radovana Jelašića, koji se, dok traju pregovori sa En Kruger, prisećao kako je ministru Dinkiću i vicepremijeru Labusu savetovao da zasuču rukave i nešto rade na reformama. Digresija: za domaće kibicere nije nezanimljiv ni detalj da se Jelašić u Vašingtonu držao prilično rezervisano u javnim nastupima, iako bi kao guverner centralne banke morao u takvim pregovorima da bude – centralna figura.) Nije bilo tako davno da se niko ne seća kako je Miroljub Labus u februaru isprašio Misiju MMF-a iz Beograda čuvenom rečenicom "pa gde da više krešemo javnu potrošnju, ne dolazi u obzir da smanjujemo penzije našim penzionerima". To što je u februaru pred domaćom publikom (biračima) "prašio" po MMF-u i Piriti Sorsi (šef Misije), Labus je sada morao da oćuti u Vašingtonu pred En Kruger, a ministar Dinkić je izrazio uverenje kako je vlada sposobna da ispuni sve zahteve koje je MMF pred nju postavio. Prošle godine, na primer, kada se ovaj "dvojac" vratio (kraj aprila) sa godišnjeg zasedanja skupština MMF-a i Svetske banke ubeđivao je javnost kako vlada nema nameru da ispoštuje zahtev tih finansijskih institucija i skreše budžetski deficit sa 45 na 30 milijardi dinara, pa su sa zakašnjenjem od šest meseci ipak morali da to urade. I ove godine ponavljaju istu grešku, samo se sada vreme njihovog junačenja skraćuje, što dokazuje da vlada Srbije ima sve manje vremena za neke važne i bolne poteze koje mora da vuče u iznudici. Zbog dosadašnjeg balansiranja (zarad očuvanja političke popularnosti) u odnosu penzionerima, nastavnicima, medicinskim sestrama, državnim činovnicima, aviomehaničarima, naftašima, železničarima… sada se moraju vući nepopularni potezi: Niže penzije? Pa da, jer to traži MMF. Uostalom, zar nije pametnije preusmeriti te pare iz budžeta na investicije i otvaranje novih radnih mesta. Da li deset odsto zaposlenih mora da bude otpušteno iz državne administracije? Pa da, jer to traži MMF. Da li će biti otpuštanja u školama i bolnicama? Pa da, jer to traži MMF. A da li će bez posla ostati hiljade radnika u elektroprivredi (iako ministar Naumov tvrdi suprotno) i na železnici? Pa da, jer to traži MMF. I tako stavka po stavka, ali to se mora javno priznati građanima Srbije.

U stvari, sve to traže i srpska preduzeća, ali "Labus–Dinkić delegacija" ne čuje zahteve domaće poslovne zajednice. Zato računi za naplatu stižu iz Vašingtona. Ako su, na primer, u Bugarskoj, Slovačkoj i Rumuniji penzije svega 40 odsto prosečnih zarada (jer tolike su mogućnosti tamošnjih privreda), zašto to ne bi bilo moguće i u Srbiji. Ili, zašto srpska vlada ne bi preduzela mere za rasterećenje privrede, kad za to i te kako ima prostora a to bi znatno doprinelo povećanju konkurentnosti domaće robe i rastu izvoza, na čemu insistira Međunarodni monetarni fond. Dakle, kad MMF kaže da Srbija mora da poveća izvoz kako bi smanjila spoljnotrgovinski deficit, to ne znači da srpske firme treba bezglavo da izvoze (i prave gubitke), nego da država obezbedi uslove (podsticaje) preduzećima kako bi više izvozila, u šta ulazi i smanjenje poreskog opterećenja. MMF po ko zna koji put ponavlja i traži od vlade (čiji se ministri finansija i kapitalnih investicija trude da dokažu suprotno) da najzad shvati da država nije najbolji investitor i da prestane da se previše upliće u privredni život.

Kakva će "na terenu" biti sudbina najnovijeg dogovora sa MMF-om možda nagoveštava štrajk radnika kragujevačke Zastave, koji su izašli na ulice baš kad su naši krenuli iz Vašingtona. U Kragujevcu je ministar za rad Slobodan Lalović obećao da će vlada usvojiti zaključak o finansijskoj pomoći (ukupno 200 miliona dinara iz budžeta) od 15.000 dinara za više od 2000 ljudi koji su na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje u tom gradu i da će pomoć u istoj vrednosti za mesec dana dobiti još 4000 ljudi (sve bivši radnici Zastave). A onda se digla "kuka i motika" sa zahtevom da svih 15.000 besposlenih radnika Zastave dobije po 15.000 dinara. Sad je dovoljno samo da u Kragujevcu neki (u širokim narodnim masama omiljen) ministar obeća da će i za to biti para iz budžeta i da onda čitava konstrukcija sa MMF-om ode dođavola. Dok se to ne desi, štrajkači imaju obećanje gradonačelnika Kragujevca Veroljuba Stevanovića da će svih 15.500 bivših radnika prvu isplatu od 8000 dinara dobiti do 15. maja, a da će im ostatak biti podeljen do sredine jula.

S te strane u narednim mesecima i preti najveća opasnost za ultimatum MMF-a srpskoj vladi da mora da štedi, štedi i samo štedi. Jeste ministar Dinkić morao u Vašingtonu da izrazi uverenje kako je vlada sposobna da ispuni sve zahteve koje je MMF pred nju postavio, ali druga će priča biti kad sedne u vladu sa kolegama koji i dalje žive u uverenju da država ume najbolje da upravlja JAT-om, NIS-om i Železnicom, da država treba da hrani narod (kao gradonačelnik u Kragujevcu) i da država uopšte ne treba da otpušta radnike iz javnih preduzeća. To je ona klasična već viđena situacija "različitih mišljenja" u porodici kad jedan član familije misli da je mnogo danguba i gladnih usta a malo onih koji "privređuju" pa da zato treba štedeti, a ostali se prave gluvi i ponašaju se kao raspikuće. Organizacija i mentalitet srpske vlade je otprilike na nivou opisane familije i onome ko želi da štedi neće biti lako da se izbori sa ministrima-raspikućama.

Ministar finansija Mlađan Dinkić uzda se u veći priliv para u budžet i da bi to postigao spreman je da se, jurcanjem s fiskalnim kasama po buvljacima, hrabro i beskompromisno izloži bezrazložnoj sprdnji raznih gradskih danguba koje od ranog jutra po kafićima tipuju na dužinu njegovog ministarskog mandata. Jeste da se u budžet deo para može nakupiti sa buvljaka i iz sive ekonomije, ali ako hoće da bude regionalni lider, Srbiji treba mnogo veći priliv direktnih investicija. Na to, uostalom, ukazuje i Evropska unija u Studiji o izvodljivosti koja konstatuje da je "privlačenje stranih investicija ključni izazov i za Srbiju i za Crnu Goru koje moraju da stvore povoljnu klimu za privatne domaće i strane investicije kako bi se podstakao privredni i industrijski oporavak. Da bi se uzrečica "proleće je, a ja živim u Srbiji", prepevala u "proleće je, a ja ulažem u Srbiji" potrebno je "globalno zagrevanje" poslovne atmosfere a za to je nužno da država stvori zakonski okvir za transfer kapitala i pospešenje mogućnosti investiranja.

Taj deo strukturnih lomova još je daleko zaturen u agendama srpskih ministara čiji je sada cilj da, posle vašingtonskih pregovora, nekakvom alhemijom pokušaju da pomire stroge zahteve MMF-a i obećanja koja su davali onom delu srpskog društva čiju je egzistenciju tranzicija ugrozila.

Od tog posla, međutim, vajde nema. Ili jesi, ili nisi. – Štediša.