Datum 18. april, u svetu predstavlja crveno slovo u kalendaru za jednu sasvim specifičnu delatnost: zaštitu nepokretnog kulturnog nasleđa, institucionalizovanu međunarodnom asocijacijom ICOMOS, čiji pun naziv glasi: International Council on Monuments and Sites (Međunarodni savet za spomenike i spomeničke celine). ICOMOS je međunarodna nevladina organizacija profesionalnog dijaloga iz koje ishoduju principi i međunarodni standardi u konzervaciji. Od 1982. godine, 18. aprila širom sveta se obeležava Međunarodni dan spomenika i spomeničkih celina. Od prve godine novog milenijuma Sekretarijat ICOMOS-a daje preporuke za obeležavanje ovog dana definisanjem jedne teme, ali nacionalnim komitetima daje i slobodu izbora, ukoliko smatraju da neka posebna tema svojom ekskluzivnošću zaslužuje pažnju međunarodne javnosti, ili smatraju da manifestaciju treba organizovati primereno mogućnostima i uslovima sredine u kojoj nacionalni komitet deluje.

Preporuka Sekretarijata ICOMOS-a je da ove godine obeležavanje Međunarodnog dana spomenika i spomeničkih celina bude posvećeno 40. godišnjici ICOMOS-a.

Četrdeseta godišnjica ICOMOS-a možda ne predstavlja posebno veliki jubilej, u poređenju sa institucijama i organizacijama koje svoje trajanje mere vekovima. Međutim, ova organizacija ima svoju predistoriju koja datira s kraja XIX veka, kada su u evropskim zemljama sazrevale svest i potreba za očuvanjem istorijskih zdanja, kao i drugih ljudskih i prirodnih tvorevina. Međutim, profesionalni internacionalizam u konzervatorskoj delatnosti iniciran je prvi put posle Prvog svetskog rata u okviru Lige naroda.

Atinska konferencija (1931) sazvana na temu istorijskih zdanja, bila je prvi takav skup internacionalnog karaktera, organizovan u okviru već postojeće Međunarodne organizacije muzeja (International Museums Office). Atinska povelja usvojena 1933. godine na Međunarodnom kongresu moderne arhitekture, publikovana 1941. u Parizu, takođe je značajno prethodila internacionalizaciji kulturnog nasleđa.

Ipak, prave pretpostavke profesionalnog internacionalizma stvorene su posle Drugog svetskog rata, nakon formiranja Ujedinjenih nacija i nešto kasnije specijalizovane Organizacije za obrazovanje, nauku i kulturu UNESKO, kada je stvoren stabilniji globalni ambijent za međuvladine i nevladine stručne organizacije, čime je trasirano njihovo dugovečnije trajanje i širenje po celoj planeti.

ICOMOS je imao nešto starijeg prethodnika u srodnoj Međunarodnoj muzejskoj asocijaciji ICOM, koja je privremeno okupljala i konzervatore nepokretnog kulturnog nasleđa, do konačnog sazrevanја idejе o stvaranju posebne organizacije čiji će predmet pažnje biti nepokretno kulturno nasleđe.

Na Drugom kongresu arhitekata i eksperata za istorijske spomenike u Veneciji 1964. godine usvojeno je 13 rezolucija, od kojih je prva imala karakter Međunarodne restauratorske povelje, skraćeno: Venecijanska povelja, kojom prilikom je inicirano formiranje Međunarodnog saveta za spomenike i spomeničke celine (ICOMOS). Podršku takvoj inicijativi dali su UNESCO, ICOM i međuvladin Centar u Rimu ICCROM (Međunarodni centar za proučavanje, očuvanje i restauraciju kulturnih dobara). Osnivačka skupština ICOMOS-a održana je u Varšavi 21. i 22. juna 1965. godine.

Predsednik Organizacionog komiteta bio je: Guglielmo de Angelis d’Ossat, a Jugoslaviju je u Organizacionom komitetu reprezentovao Iva Zdravković, koji je potom u Izvršnom komitetu od 1965. godine predstavljao Jugoslaviju do 1975. godine.

ICOMOS je zamišljen kao velika porodica profesionalnih konzervatora, koja trenutno broji oko 7500 članova, spremnih da u svakom trenutku svoj rad i rezultate rada prepuste interaktivnoj internacionalnoj proverljivosti, ali i sposobnih za prihvatanje novih standarda i unapređenja struke. Zato nije ništa neobično što, na primer, Komitet za svetsku baštinu upravo iz redova ICOMOS-a angažuje stručnjake koji recenziraju predloge za upis kulturnih dobara na Listu svetske kulturne i prirodne baštine. Eksperti konzervacije ili menadžmenta u kulturi i kulturnom nasleđu, preko ICOMOS-ove – Centrale u Parizu, ili mreže nacionalnih komiteta, angažuju se i u drugim poslovima vezanim za monitoring, konsalting, traženje urgentnih ili, sve više preventivnih rešenja. Dileme u složenim stučnim pitanjima uspešno se rešavaju u okviru te velike porodice: direktnom razmenom konsultacija; tematskim skupovima, seminarima i radionicama na globalnom regionalnom i subregionalnom nivou. Na generalnim konferencijama, skupštinama, takođe se obavezno, kao prateće radne manifestacije, organizuju tematski stručni skupovi, često u više sekcija.

Nije neobično što je ICOMOS, kao nevladina stručna organizacija, u prvorazrednom partnerskom odnosu sa UNESKO-m, zbog čega mnogi ICOMOS, greškom, svrstavaju u ogranak UNESKO-a.

ICOMOS je organizovan kao mreža nacionalnih komiteta, individualnih i kolektivnih članova. Generalni sekretarijat se nalazi u Parizu. Predsednika, generalnog sekretara i izvršna tela ICOMOS-a biraju neposredno članovi ICOMOS-a, predstavnici nacionalnih komiteta na Generalnoj skupštini. Broj glasova po nacionalnom komitetu je limitiran, međutim, ukoliko je na Generalnoj skupštini manje predstavnika u odnosu na limit, prisutni članovi nacionalnih komiteta mogu da prilože glasove, uz ovlašćenja odsutnih članova.

Jugoslavija (ona SFRJ) bila je aktivna u osnivanju ove organizacije i, kao što pomenusmo, direktor Jugoslovenskog instituta za zaštitu spomenika kulture Iva Zdravković bio je učesnik u osnivanju ICOMOS-a. Ukidanje Saveznog instituta za zaštitu spomenika kulture, početkom sedamdesetih godina, bilo je jedna od prvih naznaka konfederalizacije Jugoslavije, odredivši sudbinu ICOMOS-u da svoje sedište stalno seli po republikama. Tako je i stari Jugoslovenski ICOMOS dočekao raspad Jugoslavije u jednoj od zapadnih republika, gde se i ugasio ili preimenovao. Sankcije uvedene ostatku Jugoslavije onemogućile su kontinuitet i preregistraciju u Centrali. Jugoslovenski Nacionalni komitet, registrovan je u Centrali u Parizu tek 1999. godine, ali to je imalo i jednu svoju predistoriju:

Godine 1996. Bugarskoj je pripala čast da bude domaćin Generalne konferencije ICOMOS-a. Izbor Bugarske za domaćina svakako je bila nagrada naporima koje su ta zemlja i njen nacionalni komitet učinili u dotadašnjim procesima tranzicije.

Okolnost da se Generalna konferencija održavala u regionu u kome se ratne erupcije nisu stišavale, već su stalno menjale lokacije, i činjenica da u tom regionu nije postojala pokrivenost nacionalnim komitetima, motivisala je grčki ICOMOS da inicira revitalizaciju nacionalnih komiteta, i da za Generalnu konferenciju u Sofiji obezbedi bar posmatrače.

Posle Generalne konferencije u Sofiji, održano je više regionalnih balkanskih ili istočnoevropskih konferencija, skupova i radionica u kojima je ICOMOS bio organizator ili suorganizator. (Skoplje-Ohrid 1997; Atina 1997; Sofija 2000; Ohrid 2002; Beograd 2004)

ICOMOS je 2000. godine pokrenuo kampanju pod nazivom Heritage at Risk pozivom nacionalnim komitetima da naprave izveštaje u kojima bi ukazali na različite rizike kojima je izloženo nasleđe u njihovim sredinama. Nacionalni komitet Jugoslavije, kasnije SCG, redovno se odaziva pozivu i pravi izveštaje koji su vrlo dobro ocenjeni i u celosti objavljeni u publikaciji "Heritage at Risk" za 2000, 2001/2002, 2002/2003. Publikacija sa izveštajem 2004/2005. biće promovisana na konferenciji za novinare u Berlinu, upravo povodom obeležavanja 18. aprila, u kojoj je objavljen i izveštaj našeg nacionalnog komiteta.

Članstvo u ICOMOS-u jeste privilegija u smislu pripadanja Međunarodnoj asocijaciji konzervatora, mogućnosti provere mesta naše konzervatorske kompetentnosti u zadacima struke, ali i ogromna obaveza koja svim članovima ICOMOS-a nameće veoma odgovorne zadatke i obavezu, ponekad i svakodnevnog odgovaranja na te zadatke.

Nezahvalno je prognozirati kakve su perspektive ICOMOS-a u državnoj zajednici Srbije i Crne Gore. ICOMOS Jugoslavije revitalizovan je na osnovu ne mnogo obavezujućeg dogovora grupe kolega konzervatora iz Srbije i Crne Gore, što je bilo dovoljno da nas prihvati Centrala u Parizu. Međutim, nestabilnost ove državne zajednice, a još više neujednačenost i nesinhronizovanost u razumevanju republičkih centara odlučivanja, često svedenih na personalni voluntarizam, posebno kada je ICOMOS-u nužno potrebno razumevanje i materijalna podrška, ukazuje na to da ICOMOS u organizaciji državne zajednice SCG nema perspektivu da opstane u ovom obliku. Na tu prognozu ne treba gledati pesimistično, a još manje tragično, već realistično:

Obavljene su neke konsultacije, kojom prilikom je ukazano na to da u svetu već postoje presedani, na primer Belgija (koja je unitarnijeg ustrojstva od državne zajednice SCG, ali sa izuzetnom nacionalnom autonomnošću, te su zbog toga u Centrali registrovana dva Belgijska nacionalna komiteta). U izuzetno složenom državnom sustavu Bosna i Hrecegovina – Republika Srpska, nacionalni komitet nije ni oformljen, ali iz tog "lonca" neki pojedinci poznati su pripadnici velike porodice zvane ICOMOS.

Pretpostavka je da će posle Generalne konferencije, koja treba da se održi u Pekingu, na jesen ove godine, biti otvorene mogućnosti formiranja i entitetskih komiteta, jer je sve očiglednije da federalizmi predstavljaju glavnu sistemsku prepreku za normalno i konstantno funkcionisanje komiteta. Stoga možemo očekivati u bliskoj budućnosti mirno transformisanje u posebne komitete u Srbiji i Crnoj Gori.

Autor je predsednik Nacionalnog komiteta ICOMOS Srbija i Crna Gora