Sa 32.000 ljudi i bar isto toliko komada raznog oružja koje poseduje, sektor privatnog fizičko-tehničkog obezbeđenja predstavlja treću oružanu silu u zemlji posle vojske i policije. No, uprkos tome, kao i činjenici da samo u Beogradu postoji više od 100 agencija i preduzeća koji se bave delatnošću obezbeđenja, u Srbiji zasad ne postoji zakon koji direktno i potpuno reguliše tu oblast. Situacija je zbog toga krajnje haotična, a profil radnika obezbeđenja kreće se od penzionera, kriminalaca i bivših policajaca, do ljudi iz vojske i onih sa visokim obrazovanjem. Obuka za rad na poslovima obezbeđenja, koja bi trebalo da bude ključna u slučaju ljudi koji će u svom poslu baratati i oružjem, nije zakonski regulisana i ne obavlja je gotovo niko. Kako bi to trebalo da izgleda, a kako zaista jeste?

PRAVILA I "PRAVILA": "Ukoliko neko želi da postane radnik obezbeđenja, potrebno mu je pre svega lekarsko uverenje koje podrazumeva i nalaze psihologa i neuropsihijatra. Pored toga, potrebni su mu uverenje da je sposoban da nosi oružje, diploma srednje škole i potvrda da nije krivično osuđivan", kaže Slobodan Rondović, generalni direktor firme za fizičko-tehničko obezbeđenje Beograd–Sigurnost. Uprkos značaju svih ovih potvrda, u poslu privatnog obezbeđenja obuka je ipak ključni segment, a u Srbiji postoje mesta na kojima se ona obavlja. Beogradski Centar za prevenciju kriminaliteta Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja, koji više od 25 godina obučava privatne čuvare i telohranitelje, danas taj posao obavlja po licenci FACEO Security Academy iz Brisela (koja je i nostrifikovala sertifikat koji Centar izdaje po završenoj obuci). Takođe, postoje povremene obuke koje pružaju preduzeća svojim radnicima: tu su kriminalistička škola, obuka za telohranitelje koju vodi Ljubomir Vračarević, a od 1. maja 2005. počinju i desetodnevne obuke po programu Umbrella & Protect. Deo obuke može se obaviti i u Vatrogasnom društvu, a po rečima predsednika Društva Dušana Miljkovića, ovaj program trebalo bi da prođu svi radnici obezbeđenja na mestima na kojima je potrebna zaštita od požara.

"Sem obuke pri Institutu, ne postoje druge zvanične škole. Postoje institucije koje su prihvatile da rade obuku, pa pretpostavljamo da će one to raditi i kada se donese zakon, legalno. To će biti Viša škola unutrašnji’ poslova, Institut za sociološka i kriminološka istraživanja, Institut za bezbednost, Policijska akademija. Pošto smatramo da će zakon pre ili kasnije regulisati tu oblast, 400 naših ljudi već je prošlo standardnu obuku u Institutu", kaže za "Vreme" Predrag Krstić, direktor DMD sistema, za fizičko-tehničku zaštitu.

Ni tehnička obuka ipak nije sve.

"Obuka bi trebalo da sadrži i znanja iz psihologije, neverbalne komunikacije, zakonodavstva", kaže Dušan Davidović, direktor Centra za prevenciju kriminaliteta "Potreban je sveobuhvatan, ali optimalan program znanja da bi radnici obezbeđenja kvalitetno obavljali svoj posao i zaštitili i sopstveni život. Kod nas osnovni kurs obuke traje pet dana. Postoje i specijalizovani kursevi za prevoz novca, zatim za one koji više rade u kontaktu sa ljudima, posebno za radnike obezbeđenja školskih ustanova, a nov je program za privatne istražitelje, gde se polaznici upoznaju s delatnošću, zakonom, načinom saradnje s policijom, sistemom veza koje postoje u službama obezbeđenja." Uz konstataciju da kod nas mali procenat radnika prolazi ovakvu obuku, sagovornik "Vremena" napominje da je u ovoj delatnosti problem i uvreženo mišljenje da je policija ta koja treba da obučava radnike u privatnom sektoru. "Doživljavanje policije kao ‘plave magije’, dakle kao jedinog činioca bezbednosti u društvu, odavno je napušten koncept u savremenim društvima u kojima razvijenost sistema bezbednosti predstavlja meru demokratičnosti tog društva", kaže Davidović.

Naravno, situacija u Srbiji je i na ovom planu daleko od situacije u "savremenim društvima".

"Polovina radnika koji rade kod nas nikakav ugovor nisu potpisali. Javili su se na oglas, a oni su im rekli: ‘Odlično! Ti sutra sediš tamo, eto ti uniforma.’ Prošli su obuku koja traje tri dana i sastoji se od etičkog i zakonskog dela. Zakonski – zakon taj i taj, član taj i taj, i tako dva, tri sata. I niko nema pojma ni šta je rekao, niti je zapamtio bilo šta", kaže za "Vreme" radnik obezbeđenja koji je želeo da ostane neimenovan. Slično tome izgleda i deo obuke čak i u agencijama koje na poslovima obezbeđenja angažuju i do 1500 radnika. Prema rečima jednog od sagovornika "Vremena", pri zapošljavanju u većinu ovdašnjih agencija od radnika niko ne traži nikakvo lekarsko ili drugo uverenje, radnik ne dobija čak ni kopiju tromesečnog radnog ugovora koji potpisuje, uplaćivanje radnog staža i socijalno-zdravstvenog osiguranja su mislene imenice, a minimalna plata ponekad iznosi i neverovatno mizernih 8000 dinara. No, pošto nužda zakon menja, mnogo je onih koji pristaju i na ovakva "pravila"…

BALAST BLISKE PROŠLOSTI: Kao i većina trenutno aktuelnih problema, problem regulisanja privatnog obezbeđenja takođe je generisan početkom devedesetih. Kada je 1992. godine ukinut Zakon o sistemu društvene samozaštite, nastao je i problem obuke, jer prethodni zakon nije zamenjen novim. Upravo tada enormno raste broj privatnih firmi za obezbeđenje koje su se više zvale agencije, a manje preduzeća: raste broj preduzeća za "pratnju", "obezbeđenje novca u transportu", detektivskih agencija… "Oni su zapošljavali bivše kriminalce i bivše policajce. I to ne redovne policajce, nego one koji odu na kurs tri-četiri nedelje, tipove bez posla i znanja. To, naravno, nije imalo veze s racionalnim ostvarivanjem bezbednosti građana i imovine", smatra Dušan Davidović iz Centra za suzbijanje kriminaliteta.

Mada se donekle pojava agencija za obezbeđenja vezuje za ratove u Hrvatskoj i Bosni, gde su mnogi momci naučili da rukuju oružjem, začetnicima privatnog obezbeđenja u današnjem smislu te reči ipak se smatraju Jezdimir Vasiljević i Dafina Milanović: mnogi policajci tada su napuštali posao zbog mnogo bolje plaćenog angažmana. Gazda Jezda i Dafina Milanović bili su avangarda i po tome što su među prvima imali telesnu gardu i kompjuterizovano obezbeđenje s karticama i propusnicama izdatim mimo zvaničnih organa. "Do 2000. godine četiri najveća preduzeća za privatno obezbeđenje na teritoriji Beograda bila su Beograd–Sigurnost, Fitep, ‘Vračar’ i Zaštita, ali je prava erupcija počela tek posle toga. Ta novonastala preduzeća za privatno obezbeđenje primaju penzionere, ne plaćaju socijalno osiguranje i radni staž", tvrdi Slobodan Rondović, direktor firme Beograd–Sigurnost. Po njegovim rečima, najveći broj agencija u ovom trenutku otvaraju penzionisani policajci i oficiri: "Neki radnici samo prišiju značku – firma ta i ta, a same agencije nalaze se po privatnim stanovima i rade povremeno. Neki od naših radnika, koji su ranije radili u drugim agencijama, pričaju da za šest meseci nisu dobili nikavu platu, a da određenu agenciju ne mogu ni da tuže", objašnjava Rondović. Naime, lažne adrese i lažni telefoni fantomskim agencijama omogućavaju da jednostavno nestanu. Kako je "Vreme" utvrdilo, na adresi na kojoj je prijavljena agencija za privatno obezbeđenje često se nalazi privatni stan, a samo upornost i ubedljivost mogu vam garantovati da ćete u nekom trenutku dobiti broj mobilnog telefona osobe koja "radi obezbeđenje". Na pitanje gde se zapravo nalazi agencija, dobijamo sledeći odgovor: "To je jedan čovek…"

Prema podacima republičkog Zavoda za statistiku iz 2004, u Srbiji je do sada registrovano 129 privatnih preduzeća za obavljanje poslova fizičko-tehničkog obezbeđenja. No, kako su ovakva preduzeća registrovana i kao radnje, detektivske agencije, ortačka društva i slično, pretpostavka je da se poslom privatnog obezbeđenja bavi mnogo veći broj firmi – samo u Beogradu, taj broj procenjuje se na 115-120 ovako ili onako registrovanih preduzeća. Istina, od 2000. godine, konkurencija je ipak učinila svoje i među brojnim agencijama/firmama/preduzećima istaklo se nekoliko vodećih: Progard, Gordon, DMD, Sistem FTO, Beograd–Sigurnost, Sigurnost Vračar… Upravo te firme više ulažu u opremu, dobijanje novih poslova i time su na neki način došle u poziciju da možda pomognu i donošenju zakona koji bi regulisao ovu oblast. Koliko je važno donošenje zakona, najjasnije je ukoliko se pozabavimo ekonomijom. Prema podacima Centra za bonitet Narodne banke, ukupan prihod firmi koje se bave obezbeđenjem iznosio je 2002. godine 18.063.000 evra, da bi već u 2003. iznosio 25.979.287 evra. Nezvanično, međutim, smatra se da je godišnji prihod čak i do šest puta veći, što znači da najveći deo ove delatnosti spada u takozvanu "sivu zonu". Iako se i Krivični zakon, i Zakon o policiji, i Zakon o oružju i municiji, i Zakon o zaštiti od požara, i Zakon o klasifikaciji privrednih delatnosti i Zakon o preduzećima u nekim svojim odredbama bave privatnim sektorom bezbednosti, očigledno je da to ipak nije dovoljno. Ne samo za regulisanje "detalja" (kao što su obuka i potrebna uverenja) već i za puko regulisanje poslovanja.

BUDUĆNOST KOJA SE ČEKA: Istovremeno, činjenica je da će na tom planu morati nešto da se menja – ako ništa drugo, ono zbog svetskih i evropskih trendova i standarda. Naime, odnos privatnog i javnog sektora bezbednosti u mnogim zapadnim zemljama podrazumeva mnogo veći broj pripadnika privatnog obezbeđenja u odnosu na broj policajaca: u SAD taj odnos je 3:1, u Kanadi će uskoro biti 4,5:1, dok su Evropi kreće od 1,5 do 2:1. Istovremeno, kod nas su brojevi otprilike izjednačeni: na 34.000 aktivnih policajaca dolazi 32.000 pripadnika privatnog obezbeđenja. "U Evropi se tačno zna šta je čija delatnost, što kod nas nije slučaj. Policija na Zapadu ne obezbeđuje ništa što je privatno, a mi to redovno radimo. Za sada su to veze starijeg i mlađeg brata. Mi s policijom nemamo nikakve kontakte, ne dogovaramo se o poslovima, a kamoli da razgovaramo o zakonu", objašnjava za "Vreme" Predrag Krstić, direktor DMD sistema za fizičko-tehničku zaštitu. Po njegovim rečima, reforma policije počela je 2000. godine, ali je sada stala. "Ako pretpostavimo da će se to ipak nastaviti, biće neophodno osmišljavanje koridora razmene informacija i saradnje, jer je ogroman broj podataka koje ima samo privatni sektor. Trend je u svetu da se funkcije policije sve više prebacuju na privatno obezbeđenje, da bi se policija ozbiljnije bavila kriminalom", kaže Krstić. S druge strane, Dušan Davidović iz Centra za suzbijanje kriminaliteta ističe da zakon koji bi trebalo doneti mora da omogući drugačije percipiranje privatnog sektora: po njegovim rečima, policija mora početi da opaža privatni sektor i da ga tretira kao društvenu činjenicu.

Iskustva sa "borbom za donošenje zakona" zasad su ipak neslavna. Primera radi, kada je 2000. godine MUP otpočeo pripremu Zakona o fizičko-tehničkom obezbeđivanju, predstavnici agencija za privatno obezbeđenje nisu konsultovani onoliko koliko su očekivali, te je rezultat, po njihovim rečima, "zakon koji je nakaradno napravljen i vođen samo razmišljanjem o tome čime će se policajci baviti kada odu u penziju". U međuvremenu, najjače privatne firme napravile su svoj predlog zakona, a u Skupštini su pokušali da sa 14 amandmana utiču na zakon koji je predložio MUP – to se završilo bez većeg uspeha, ali je utešno da je novi zakon već u pripremi. Uostalom, iako je nekim privatnim preduzećima aktuelno bezakonje u interesu, činjenica je da bi većini odgovarala kakva-takva zakonska regulativa i da bi kvalitetnim zakonom policija skinula sebi deo tereta s leđa. Jedna od primedaba Dragiše Marinkovića, vlasnika DMD-a (koji je 2002. godine, u vreme rasprave o predlogu zakona, bio poslanik DS-a), jeste nelojalna konkurencija i više odredaba koje idu u prilog policiji. Primera radi, svi radnici privatnog obezbeđenja moraju da budu redovno zaposleni, s tim što se to pravilo ne odnosi na penzionisane policajce i penzionisana vojna lica. S tim u vezi, u korist policije ide i predlog da i aktivne policajce neko može da angažuje za fizičko obezbeđenje. "To je nelojalna konkurencija. Mi plaćamo porez i finansiramo ih, a oni nam pariraju na tržištu. Oni mogu da rade i po minimalnoj ceni, jer platu dobijaju iz budžeta svakog meseca. Ili si na budžetu, ili se bavi biznisom", kaže Marinković u razgovoru za "Vreme".

Među brojnim elementima privatnog obezbeđenja koji bi trebalo da budu zakonski uređeni, ipak se ističe regulisanje strogih pravila obuke i naoružanja. To je, međutim, istovremeno i segment koji najviše brine neke vlasnike privatnih firmi. "U našem društvu sve je obeleženo ličnim interesima i vlasnicima ne ide u prilog donošenje zakona koji bi taj sektor doveo na nivo javnosti. Jasno bi bili određeni uslovi pod kojima mogu da rade, što za vlasnike znači nova davanja. Mnogi zaposleni i mnogi vlasnici ne bi prošli ni prvi uslov – krivičnu proveru, i morali bi da zatvore firmu. Donošenjem zakona, svaki radnik mora da bude registrovan i automatski pod uvidom MUP-a. Zasad su zvanični podaci smešni, jer pokazuju da ima oko hiljadu i nešto zaposlenih, a njih u stvari ima 32.000", objašnjava Dušan Davidović iz Centra za prevenciju kriminaliteta. U tom smislu, nezvanično se pominje i određeni političko-ekonomski interes određenih agencija – jedan sagovornik "Vremena" ističe kako postoje "tajne filijale privatnih firmi koje aktivno, a nelegalno učestvuju na tržištu", od "toga uzimaju velike pare" i tako "lobiraju i političare" za svoje interese. "Iz velikih JUL-ovskih firmi glavni igrači prešli su u sada vladajuće stranke i svoje poslove ne dobijaju zato što su superprofi, već na osnovu političkih veza."

Ono što je zasad veoma daleko od te priče jesu svetski standardi. Primera radi, mnoga strana predstavništva i ambasade u Beogradu imaju mnogo više kriterijume pri izboru radnika nego privatne agencije za obezbeđenje. Radnici bi trebalo da izgledaju uredno, da imaju bar osnovno znanje engleskog, da poznaju rad na računaru, a ponekad je važani njihov porodični status (da bi se sprečilo olako ostavljanje posla). U tim slučajevima, ispituje se da li su potencijalni radnici podložni manipulaciji i da li su fizički spremni da izdrže dan na poslu. No, kako privatne agencije često ne provere ni da li su kandidati koji im se jave preko oglasa ikada osuđivani i da li su u stanju da odgovorno rukuju oružjem, ovakve "svetske" provere zasad su stvar fikcije. Preduzeća se čak i u toj situaciji ipak nekako snalaze. U toj situaciji teže je građanima – svima onima koji se bar nekad upitaju da li je bezbedno živeti na mestu gde oružje nose hiljade i hiljade onih koji za to nisu pripremljeni i provereni i kojima je to "posao".