Ako me pamćenje dobro služi, ugledni mislilac opšte prakse Nikolić Tomislav je na početku svoje političke karijere (dok se još kolebao čime će više usrećiti srpski rod – svojim komunalnim dostignućima ili politikom) takođe imao na umu samo jednu knjigu: Tihi Don Mihaila Šolohova. Čim stigne do kraja, opet počinje iz početka da je čita (tipična srpska bolest: pamćenje kao kod kokoške). Doduše, radi se o masivnoj knjizi (kamenu temeljcu nekadašnje srednjoškolske lektire), koja se po volumenu može uporediti s knjigom nepravedno zasužnjenog V. Šešelja, koji skribomanijom leči svoju Ševeningensku dosadu, ali bi bilo interesantno saznati kako se dogodio taj znameniti preokret, kad je Toma jednu knjigu zamenio drugom. Da li se to desilo nekog maglovitog jesenjeg jutra, punog mirisa sveže iskopane zemlje, dok je naš junak sa lobanjom u ruci razmišljao o smislu života?