Obeležili smo dve godine od ubistva premijera Đinđića, svako na svoj način. Televizije su kopale po arhivama u potrazi za snimcima i izjavama koje bismo mogli da primenimo na današnju situaciju, saradnici i prijatelji su evocirali uspomene, a građani su pokušavali da se sete da li im je bilo bolje pre dve godine ili danas. Ubedljivo najslabije sećanje pokazao je građanin Dejan Mihajlov tokom svog svedočenja pred Specijalnim sudom, jer se nije mogao prisetiti ko mu je napisao već čuveno saopštenje pod radnim naslovom "Đinđića su ubili njegovi". Na TV B92 videli smo dokumentarni film o Đinđiću, kao i ’’Insajder’’ koji je rekonstruisao Atentat na Zorana, aktuelnu knjigu Miloša Vasića. Značaj ovog događaja svakako prevazilazi granice naše zemlje, pa nije čudno što je, recimo, HRT u nedelju emitovao nekoliko reportaža o ubistvu Premijera. Imam utisak da je ove godine kolektivno sećanje postalo jasnije, pa je time nedostatak svežih političkih ideja još akutniji. Bilo bi pogubno da se energija i aktivizam kojim zrače svi Đinđićevi govori balsamuju i prikazuju narodu svake godine kao u mauzoleju. Bojim se da je većina programa koji su obeležili godišnjicu ubistva imala upravo taj duh parastosa. Zato sam bio iznenađen medijskim naletom gospođe Vesne Pešić, koja je protekle nedelje imala nastupe na gotovo svim televizijama u Beogradu. Videli smo je na TV Politici , dva puta na TV B92 i na Pinku. Očigledno je da se Vesna vratila sa novom energijom i potrebom da pokrene stvari na političkoj sceni Srbije. Tako je uvek kada se iz belog sveta vratite u Srbiju, pa vam je prvih nedelju dana sve jasno i imate jaku želju da počnete da popravljate stvari. A onda, kao i u domaćinstvu, vidite da nema dobrih majstora, da svi hoće da vas zavrnu za pare, da vas komšije gledaju sa podozrenjem, a familija misli da ste skroz poprimili belosvetske manire. Ne može to kod nas – to je opšteprihvaćena mantra. Ipak, verujem Vesni, baš kao i onda kada je na kraju šetnji ‘97. u noći pobede slavila na Trgu Republike i hrabro se penjala na spomenik.

Za to vreme, politika pregovora sa haškim optuženicima daje rezultate. Svake nedelje se poneko javi, mada se sve češće pominju i finansijski aranžmani, tačnije haška tarifa. Pominjali su je Batić (TV Politika) i Mićunović (TV B92), ali još ne znamo koliko su glasine verodostojne. Ipak, gradonačelnik Niša Smiljko Kostić i ministar Velja Ilić pokloniše metalik limuzinu porodici generala Lazarevića. Sin dobio ključeve, kresnuo auto, tek da proba, a Velja je izjavio da su svi iz Nove Srbije u Skupštini (ili Vladi) odvajali od plate da se auto kupi. Ako pare daju sponzori, nemam ništa protiv, njihova stvar, ali ako su pare iz budžeta, onda imamo problem.

Problema je protekle nedelje bilo i u Zagrebu. Tamo je takođe napeto zbog Gotovine, pa je frustracija ekspolodirala na rukometnoj utakmici Zagreb – Partizan. Istog dana su u Zagrebu bili i košarkaši Hemofarma i sudije iz Srbije na nekom kongresu. Svi su, uključujući i novinare, bili napadani od strane huligana. Na RTS-u smo gledali čitav sat prenosa navijačkog divljanja u Ledenoj dvorani u Zagrebu, sa pratećim transparentima, posterima Gotovine i skandiranjem "Srbe na vrbe". Ovoga puta, prst na čelo treba da stavi vlast u Hrvatskoj. Očigledno je da Hrvatska ipak nije toliko odmakla od ludila koje je obeležavalo naše odnose tokom protekle decenije. Iako HRT ulaže velike napore da Hrvatsku prikaže lepšom nego što jeste i političari više paze šta će reći biračima, pokazuje se da je i tamo jak antihaški lobi. Sportisti, novinari i sudije iz Srbije našli su se tako u ulozi najzgodnije žrtve u unutarhrvatskim sukobima. Opet su Srbi lakmus papir za hrvatski nacionalizam, nadam se poslednji put.

Na kraju, moram reći da sam osetio neprijatne žmarce kada sam na Pinku video staru/ novu zvezdu Granda. Vratila se Zorica Brunclik, opet peva kao nekada i to ne bi trebalo nikome da smeta. Ipak, tekst novog hita (setite se samo one – I posle svega ja volim njega) glasi:

Jedina sam koja slavi rođendana dva,

Sudbina mi odredila ta dva datuma,

Prvi mi je kad me majka rodila,

Drugi kad sam se tebe oslobodila…

Nema frke, može Zorica da voli koga hoće, ali na dvogodišnjicu ubistva Đinđića, ovaj rivajvl ne sluti mi na dobro. Daj bože da je ovo ljubavna pesma, ili opevani razvod, a ne trupkanje po grobu.