Jedna od retkih domaćih firmi koja beleži stabilan rast poslovanja ne samo na domaćem nego i na stranom tržištu jeste Termoelektro i njihova priča stvara iluziju optimizma o stanju u srpskoj privredi. Vratili su se na nemačko tržište, i sada već i obnavljaju ugovore. Napravili su i "mali izlet u Bosnu", što otvara perspektivu za poslovanje na prostoru bivše Jugoslavije.

Njihov veliki partner u Srbiji, US Steel, nedavno je insistirao na upošljavanju radne snage iz TE-a, i to po odličnoj ceni radnog norma sata. "Koliko smo tražili toliko smo dobili, a da budem pošten tražili smo duplo više od konkurentske firme, jer nama ne odgovara takav angažman", kaže Milomir Kuzmanović, generalni direktor Termoelektra.

Imaju, dakle, dva ugovora u Nemačkoj, a za početak radova na Đerdapu 3 čekaju da "vlade Rusije i Srbije parafiraju ugovore".

Ipak, sve to nije bio povod za razgovor.

Kažete da Vlada Srbije opstruira izvoz uslužnih delatnosti. O čemu je reč?

Sa Nemačkom imamo ugovor o detašmanima, zahvaljujući kome su svi državljani mogli da rade na nemačkom tržištu. To se nije odnosilo na intelektualnu radnu snagu, već samo fizičku radnu snagu.

Pored detašmana, u nemačkom Zavodu za rad dobija se dozvola za rad, a potom i od nadležnih lokalnih organizacija. Tek sa svim dozvolama mogu se dobiti boravišne vize za radnike. Ono što je zanimljivo oko tih detašmana jeste to da ako imate 250 radnika, morate plaćati državi 70 evra dnevno po čoveku tokom čitavog obračunskog perioda od šest meseci, bez obzira na to da li vam radnik za koga ste obezbedili isprave radi samo mesec ili dva.

S druge strane, kada stranci dođu kod nas, oni za radnike koje dovedu sa strane ne moraju da daju ništa. Jedino su u obavezi da se prijave u policiji i da plate boravišnu vizu. I ništa više. Čak ni u svojoj zemlji ne plaćaju porez, jer tamo nemaju nikakvu evidenciju o njihovom radu ovde. Ali, ni u Srbiji ne plaćaju porez, rečju – ništa ne plaćaju. Time je praktično ozvaničen rad na crno.

Tako strane firme lako uzimaju posao domaćim firmama. Kažu, jeftinije im je da dovedu svoju radnu snagu. Nikada nije jeftinije dovesti nekoga da radi 1000 kilometara daleko od kuće. Nama je jeftinije da uzmemo lokalnu radnu snagu u Svilajncu nego da naše ljude iz Beograda šaljemo tamo. A ispada da je za sve nas jeftinije da dođu Slovaci da rade ovde nego da rade naši ljudi koji, recimo, žive u Obrenovcu. To je zaista apsurd, ali oni ne plaćaju nikome ništa jer im je to dozvoljeno nepostojanjem zakona.

Prošle godine je preko 400 stranaca bilo uposleno samo na Elektranama, a gde su tek ostali poslovi. Sve zemlje imaju uređenu tu oblast zakonom o zasnivanju radnog odnosa sa stranim državljanima.

Na konto tog istog zakona, mi platimo preko 280.000 evra i pre nego što su radnici ušli u Nemačku, za period od šest meseci.

Dodatne teškoće su nastale, kako kažete, novim zakonskim promenama?

To je novi paradoks. Znate, pre nego što krenete na strano tržište, potpisuje se pojedinačni ugovor sa svakim radnikom ponaosob, sa tačno utvrđenom cenom satnice. Taj ugovor se prijavljuje vlastima i u njihovom zavodu za rad postoji po jedan primerak ugovora za svakog od njih.

Onda se u septembru, bez ikakve najave, desila izmena Zakona. Po starom zakonu, pre odlaska u inostranstvo, prijavljivali smo ugovore Narodnoj banci i plaćali doprinose na dinarski deo ugovora, koji i nisu bili veliki a bili su i ukalkulisani u cenu čitavog posla. Zakon je iznenada izmenjen tako da je sada porez na rad u inostranstvu 70 odsto od deviznih primanja. To nas je dovelo u izuzetno tešku situaciju. Jer, ne možete da menjate ugovore o radu usred sezone, to Nemci nikako ne dozvoljavaju. A mi više nismo rentabilni – sklopili smo ugovore za rad po jednoj ceni, a sada smo zbog ovog nenajavljenog poreza ušli u čist gubitak i ne znamo kako ćemo se iz toga izvući. To nam je razbilo sve ugovore. Od septembra smo u čistom gubitku i to odlukom Vlade.

Intervenisali smo, a onda nam je potpredsednik Vlade Miroljub Labus na konferenciji koju je organizovao dnevni list "Pregled" rekao da oni to znaju, da su to primetili, da su intervenisali svi, između ostalog i mi i građevinci, ali to oni u ovom odnosu snaga u Vladi jednostavno ne mogu da izmene u ovom trenutku. Jer, čim jedni krenu sa amandmanima, krenu i drugi, tako da su prosto zaustavili proces. Imamo najavu iz Privredne komore Srbije da se ipak spremaju izmene. Pitali smo ga šta sada da radimo do septembra, jer imamo čist gubitak. On je slegao ramenima, i to pred 200 privrednika.

Uzeli smo prošle godine u Nemačkoj posao "Đuri Đakoviću", ponudili smo isti kvalitet, bili smo prilično jeftiniji. Još uvek smo konkurentni, ali sada samo tridesetak feninga, ako i toliko sa ovim novim porezom. "Đuro Đaković" iz Hrvatske nije imao sankcije, oni su uzeli celo nemačko tržište, a mi smo ipak uspeli da ga potisnemo. Ali, sada nije više sigurno da će se to ponovo dogoditi kad budemo ponudili praktično istu cenu. Jer, ta firma tamo 15 godina gaji prijateljske odnose, radnici odlično govore nemački jezik. Poslodavci znaju svakog zavarivača po imenu, znaju kako radi. Kad smo se mi pojavili, oni su bili zabezeknuti – otkud sad Srbi. Uspeli smo da se probijemo, plaćali smo kurseve jezika ljudima u Nemačkoj da savladaju makar osnove, i sve to uložili, ali nas je sada razbio ovaj zakon. Naravno da će Nemci uzeti onoga koga dobro poznaju. To je, sve u svemu, totalno destimulisanje izvoza.

Šta se desilo sa prebijanjem dugova sa državom? Dokle ste odmakli u pregovorima?

Termoelektro ne može da izađe na berzu jer još nije završen proces prebijanja poreskih dugova. Mi prosto ne želimo da obaramo svoju cenu bez ikakve potrebe. Ali na tom polju se još uvek ništa ne dešava. Mada, vidimo da se već dugo razmatra u Vladi da obavi taj reprogram dugova. Ali to je verovatno škakljivo, jer je taj interni dug između firmi ogroman. Država, naravno, gleda kako da prođe što je bolje moguće, ali morate da prihvatite onoliko koliko oni odluče. Ipak, bolje je išta nego ništa. Da ne prođemo kao sa US Steelom, koji je odvojio 20 i nešto miliona evra na konto dugova Sartida, iz kojeg treba da se naplate svi poverenici. A ukupan dug je milijardu i nešto evra. Mi poverenici ne možemo između sebe da podelimo ni za čačkalice. Čekamo da se to reši i da pustimo akcije na berzu. Do tada, možete da zamislite kako je teško usaglasiti interesovanja 3000 akcionara…