Prvi put posle početka druge intifade 2000, visoke izraelske i palestinske delegacije odlučile su da sednu za pregovarački sto – prošlog utorka u Šarm el Šeiku, i prvi put od jula 2003, pod pokroviteljstvom egipatskog predsednika Hosnija Mubaraka i jordanskog kralja Abdulaha II, proglase primirje između Izraelaca i Palestinaca, "ma gde se nalazili’’. Time ponovo može da otpočne primena prve faze plana bliskoistočne velike četvorke (SAD, EU, UN i Rusija), takozvane mape puta ka miru, koji je nasilno prekinut septembra 2003, posle erupcije nasilja između dve suprotstavljene strane. Zahvaljujući tronedeljnom prekidu vojnih operacija i uspehu novog palestinskog predsednika Mahmuda Abasa u pregovorima sa palestinskim ekstremistima o privremenom prestanku napada na ciljeve u Izraelu, pregovori su protekli u mirnoj atmosferi.

Primirje je usledilo posle višenedeljnih pozitivnih signala sa obe strane. Najpre je Mahmud Abas uspeo da nagovori radikalne palestinske organizacije da obustave napade na Izrael, posle čega su usledili povlačenje izraelskih snaga sa pojedinih mesta na Zapadnoj obali i oslobađanje izvesnog broja palestinskih zatvorenika iz izraelskih zatvora. Izrael je potom pristao da u naredna tri meseca oslobodi još 900 zatvorenika, da otvori nekoliko graničnih prelaza i dozvoli izvesnom broju Palestinaca da se vrate svojim poslovima u Izraelu. Ipak, i sada, kao i nebrojeno puta ranije, ima mesta za sumnju. Pre svega, palestinske militantne organizacije Hamas i Islamski džihad najavljuju da su samo "proglasili jednostrano primirje dok ne vide izraelske namere’’, a takođe očekuju da će Izrael osloboditi palestinske zatvorenike, kako je i obećao, kao i da će se Mahmud Abas i ubuduće konsultovati s njima.

Bez obzira na skepticizam, ovo je najveći pozitivan korak u izraelsko-palestinskom mirovnom procesu u poslednje dve godine. Iako je ovo samo prvi i minimalan korak, i uprkos dugačkoj listi problema koja postoji u izraelsko-palestinskim odnosima, čini se da je opet stvorena pozitivna klima za nastavak pregovora.

U odnosu na 2003, kada se pokušalo sa sprovođenjem "putne mape ka miru’’, situacija se značajno promenila. Pre svega, na palestinskoj strani nema više Jasera Arafata, a njegov naslednik Mahmud Abas uživa, bar za sada, veliko poverenje u Izraelu kao lider koji je iskreno odan mirovnom procesu. Godine 2003. nije bilo ni Šaronovog plana o unilateralnom povlačenju sa palestinskih teritorija, koji u velikoj meri može da bude osnov za pregovore o budućim granicama (kada do njih bude došlo jednog dana), a na koje Palestinci ne bi sigurno pristali, ali i kojim je Izrael Palestincima priznao pravo na formiranje države i najavio da će se do kraja ove godine povući sa palestinskih teritorija i prepustiti ih kontroli palestinskih snaga bezbednosti. Nije bilo ni zaštitnog zida na Zapadnoj obali, za koji Palestinci tvrde da je pokušaj da se bez pregovora odredi granica.

S druge strane, Mahmud Abas može imati mnogo većih problema sa ekstremistima nego što ih je svojevremeno Arafat imao. Za razliku od Arafata, koji je, bez obzira što je njegova uprava smatrana korumpiranom, imao veliku podršku među Palestincima, Abas je predsednik koji tek treba da se dokaže i koji ima slabu bazu u Palestini, te stoga mnogo više mora da se dogovara i usaglašava sa ekstremistima. Otkako je početkom januara postao palestinski predsednik (i uz veliku podršku Izraela i SAD uspeo da uveća svoju popularnost, od oko dva odsto u novembru na skoro 70, na izborima), Mahmud Abas je najavio da je mir sa Izraelom njegov glavni cilj, što je i pokazao nagovaranjem ekstremista da odlože oružje na izvesno vreme i da mu daju šansu da pregovara. Hamas je, iako nije učestvovao na predsedničkim izborima, pokazao svoju pravu snagu osvajanjem velike većine glasova na lokalnim izborima u Gazi pre tri nedelje, a sve ukazuje da će se isti rezultat ponoviti i na lokalnim izborima na Zapadnoj obali u aprilu, kao i na parlamentarnim u julu. To pokazuje ko je najjača politička snaga u Palestini, kao i da će Abas imati težak zadatak da ih drži pod kontrolom i uvuče u politički sistem kao umereni pokret koji je spreman da ga podrži.

Ni njegov partner u Izraelu neće imati lak zadatak da nastavi sa pregovorima sa Palestincima. Iako je uspeo da opstane na mestu premijera, sklapanjem koalicije sa laburistima Šimona Peresa, i da vodi vladu koja uživa poverenje većine Izraelaca, Arijel Šaron će i dalje imati velikih problema sa radikalnim jevrejskim partijama da ih ubedi da ga podrže u povlačenju sa palestinskih teritorija. Procene izraelskih snaga bezbednosti o ugroženosti života premijera, kao i pretnje koje svakodnevno dobija dovoljno govore o pritiscima kojima je Arijel Šaron izložen u svojoj zemlji.