Sa Žikom Mitrovićem sam proveo desetak meseci, od početka leta 1973. do kasne zime 1974. godine, u pripremi i na snimanju filma Užička republika. Smatram taj period veoma značajnim u svome životu. Pre svega, zato što me je Žika, pozvavši me da mu budem asistent u tom ratnom spektaklu, spasao samoubistva (o tome sam ozbiljno razmišljao služeći svoj vojni rok u Petrovcu na Mlavi), a zatim, jer sam radeći na tom filmu naučio o poslu otprilike isto onoliko koliko sam o režiji saznao na četvorogodišnjim studijama. Moja ideja je, dakle, bila da se asistirajući Mitroviću spasim JNA a ispalo je da sam prošao dodatnu (i najvažniju) školu.

Jer, u našem zanatu postoje stvari koje vam nijedan profesor, ma kako genijalan bio, ne može saopštiti. One se uče posmatrajući dramu stvaranja filmskog dela, od početka, kada se stvari zakuvavaju, pa do samog kraja, kada se iz materijala izvlače poslednji atomi njegovih mogućnosti. Ja sam imao sreću da to apsolviram posmatrajući Žiku Mitrovića, učeći na njegovoj ličnoj rediteljskoj drami, upijajući rešenja kojim se izvlačio iz sukoba ideja i okolnosti u kojima se nalazio, razmišljajući o načinu na koji je rešavao probleme artikulacije prostora i vremena, rada sa glumcima, postavkama masovnih scena. Užička republika je predstavljala moje postdiplomske studije a Žika Mitrović je bio moj mentor, mada o tome ni on ni ja nismo imali pojma.

Žika je apsolutni rekorder po broju režiranih dugometražnih filmova u jugoslovenskoj kinematografiji. Do istaknutog mesta, koje mu zasluženo u istoriji te sada već nepostojeće kategorije pripada, došao je zbog dva izrazita rediteljska dara. Prvi je bio – istrajnost, neverovatna energija kombinovana sa tvrdoglavošću, neodustajanjem i isterivanjem stvari do kraja a drugi, skoro detinjasta ljubav ka – zabavi. Te dve naoko oprečne osobine: gvozdena volja i dečačka neobaveznost pomogli su mu da napravi najgledanije, najpopularnije filmove pedesetih i šezdesetih. U to vreme su njegovi vršnjaci namrštenih čela godinama smišljali pravoverna, poltronska dela čiji je cilj bio veličanje komunizma, dok je Žika izbacivao naslov za naslovom, visokoprofesionalne filmove koji su punili bioskope i parirali najboljim vesternima i melodramama koje su stanovnici one, sada već nepostojeće zemlje, imali zadovoljstvo da konzumiraju u ogromnim količinama u obliku američke pomoći.

Osnovno osećanje koje, dakle, nosim u sebi u vezi s tim čovekom je da je on bio – tenk, vlasnik važnih osobina koje, nažalost, sam ne posedujem: borbenost i probojnost. Ali, njegov cilj nikada nije bila lična korist (nije umro bogat), niti prestiž (dobio je premalo nagrada za svoje sposobnosti), već želja da uvuče gledaoca u priču. Tu čaroliju sam od njega pomalo učio tih meseci koje sam proveo radeći na Užičkoj republici i ona je ostala moje najveće otkriće koje sam poneo iz njegovog života.