Sixteen men on a dead man’s chest
And I’ve been drinking from a broken cup
Tom Waits, Jockey Full of Bourbon

U spektru opsena kojima nas daruje prevrtljiva umetnost memorije, jedna od najzanimljivijih je iluzija koja nas navodi da verujemo da smo nešto sačuvali u sećanju, pri čemu zapravo pamtimo nešto sasvim drugo. Takav je slučaj – da sada ostavimo po strani primere pogubnijih zabluda – sa knjigama koje pamtimo, ili mislimo da pamtimo iz detinjstva ili iz nekih drugih ne manje nežnih godina. Protivno uobičajenom mišljenju, ono čega se sećamo iz tih knjiga po pravilu nije priča koja je u njima ispričana, već neka druga, mnogo manje opipljiva dimenzija: boja, zvuk, miris. Tako Doživljaji Toma Sojera trajno nose u sebi zamamnu atmosferu dugog letnjeg raspusta, dok se iz Orkanskih visova širi ledena studen jorkširskih magli, strašnih i odbojnih samo na prvi pogled. Šta se u ovim knjigama događa, odavno je prestalo da bude važno: priča nam je bila potrebna tek kao mamac za ulazak u svet iz koga, srećom, pravog odlaska nema. U slučaju romana Ostrvo s blagom Roberta Luisa Stivensona taj mamac čak i nije priča, već pesma, ona čuvena: "Petnaest mornara na kovčegu mrtvaca, haj-ho i boca ruma". Tu će pesmu većina strastvenih poklonika Stivensonovog dela navesti kao svoju prvu, a često i poslednju asocijaciju na Ostrvo s blagom. Gusar u Odi moru Fernanda Pesoe svoj status prekaljenog morskog vuka potvrđuje upravo pomenutim stihovima, koje će nekoliko decenija kasnije citirati i Tom Vejts (istina, netačno) u dramatičnoj ispovesti džokeja nalivenog burbonom. Negde između njih, Italo Kalvino kaže da "voli Stivensona zato što on ostavlja utisak kao da leti", dok Horhe Luis Borhes borhesovski originalno ističe: "Od najranijeg detinjstva Stivenson je za mene uvek bio jedan od oblika sreće."

Povod za nastanak romana Ostrvo s blagom, međutim, nije bila pomenuta gusarska pesma, već jedna mapa. Izmišljena mapa, naravno – one prave Britancima su oduvek služile za mnogo konkretnije i isplativije poduhvate. Mapu je Robert Luis Stivenson sačinio da njome jednom dečaku prekrati kišno avgustovsko popodne. Ta šarena geografska karta obilovala je detaljima i neobičnim toponimima u kojima se već krila priča: trebalo ju je samo zapisati. "S nesvesnošću čoveka sudbinski predodređenog za nešto", svedoči Stivenson, "ostrvo sa mape nazvao sam Ostrvo s blagom. … i odjednom sam zatekao sebe kako na listu papira ispisujem nazive poglavlja."

Imao je Stivenson pre toga, naravno, i manje nesvesnih književnih poduhvata. Zapravo, ako već govorimo o predodređenosti, on po mnogo čemu jeste bio sudbinski predodređen za pisanje. Jedan od čestih motiva za tu ne uvek korisnu aktivnost jeste nastojanje da se razreše paradoksi vlastite egzistencije – a paradoksa je u Stivensonovom naizgled ne preterano uzbudljivom životu bilo napretek. Od malena praktično invalid, često mesecima prikovan za postelju, bio je poznat, pored ostalog, i po svojim dugim putovanjima, sasvim dostojnim junaka njegovih pustolovnih priča; u mladosti boem i buntovnik protiv krutih prezviterijanskih verskih i životnih načela, kasnije će svoju iskrenu religioznost dokazivati i u pojedinim svojim književnim delima; perfekcionistički zaokupljen pitanjima umetničke forme, svoj najpoznatiji roman – onaj koji je povod za ovu priču – napisao je neverovatnom brzinom; konačno, poput mnogih drugih velikih putnika u istoriji svetske književnosti, čitavog je života izvore nadahnuća za svoja dela pronalazio u provincijskoj toplini sredine iz koje je krenuo na putovanja po stvarnim i izmišljenim svetovima.

A krenuo je iz Edinburga 1850. godine, iz okrilja ugledne i dobrostojeće porodice u kojoj nije bilo nikoga ko bi čamotinju bolešljivog sina jedinca razbijao geografskim kartama i sličnim izmišljotinama. Zbog toga je rano zaključio do zaključka da mu čitanje dela Voltera Skota i Aleksandra Dime neće biti dovoljno, i da će svoju neutaživu potrebu za paralelnim svetovima morati da zadovoljava pričama koje će smišljati sam. Formalno školovanje, kome se povremeno podvrgavao tek da učini po volji roditeljima, nije mu u tome oduzimalo mnogo vremena: za ono što je od samog početka video kao svoj jedini mogući životni poziv, on se školovao kroz druženje s poznatim književnicima toga doba, poput Edit Sitvel ili Leslija Stivena. Ono što nije ni znao da mu u pisanju nedostaje – dimenziju strasti – pronašao je kada je u dvadeset petoj godini upoznao Fani Ozborn, desetak godina stariju Amerikanku koja je već imala dvoje dece s čovekom s kojim više nije želela da živi.

Sa Stivensonom, međutim, jeste; zajednički život, a potom i brak sa Fani, oslobodili su u izdajničkom telu tuberkuloznog pisca prostore kreativne i fizičke energije koji su do tada postojali tek kao bolna slutnja nedohvatnog. Osamdesetih godina Stivenson je mnogo pisao i još više putovao. Kao neumoran pisac, stvorio je dela kao što su Doktor Džekil i mister Hajd, Crna strela, Gospodar Balantrija – romane koji su mu pomogli da ne ostane upamćen samo kao tvorac Ostrva s blagom. Kao strastveni putnik, preplovio je veliki deo Atlantskog okeana, a kao rođeni usamljenik, metafizički smisao svojih putovanja najčešće je pronalazio na ostrvima. Na jednom od njih, na ostrvu Samoa, poželeće 1889. godine da se nastani, a ostaće i mnogo duže no što je prvobitno nameravao: tu je, naime, sagradio sebi dom u kome je nenadano naglo i umro 1894. godine. Među domorocima, koji su ga sahranili na jednom planinskom vrhu, ostao je upamćen pod imenom Tusitala – Onaj koji priča priče. Gospođa Stivenson umrla je dvadesetak godina kasnije. Kuća na ostrvu još odoleva vremenu – kao i Stivensonove priče.

Onaj koji priča priče, dakle, povremeno je crtao i mape. U onoj koju je spominjanog kišnog dana stvorio za svog desetogodišnjeg posinka, Lojda Osborna, Stivenson je združio dva mita: mapu kao jedan za Britance neosporno mitski predmet povezao je s viktorijanskim mitom o bogatstvu koje je, baš kao zakopano blago, uvek negde na dohvat ruke. Strast Britanaca prema geografskim kartama svih vrsta nije lako razumljiva pripadnicima manje pomorskih, manje istraživačkih i manje osvajačkih nacija, ali je lako uočljiva u delima mnogih britanskih pisaca. Tako, na primer, Konradovog Čarlsa Marloa u Srcu tame mistično privlače beline na geografskoj karti, koje će ga namamiti u istraživanje podjednako neznanih, ali tamnih mesta na mapi ljudske duše, i to ne samo njegove vlastite. Konradov sledbenik Grejem Grin, takođe neizlečivo tumaralo, jednu od svojih ranih putopisnih knjiga nazvaće Putovanje bez mapa; mapu će nabaviti nešto kasnije, da uz njenu pomoć omogući svojim junacima da upoznaju najraznolikije delove zemaljskog šara. Ovi zbog toga neće postati srećniji, kao ni dečaci u Goldingovom Gospodaru muva, koji pokušavaju da načine mapu "svog" pustog ostrva, da bi u svetu koji je otišao do đavola ponovo uspostavili kakve-takve koordinate reda i smisla. Na njihovom ostrvu, naravno, blaga nema – tu je samo, kao podrugljivi simbol sveta iz koga su potekli i kome će se vratiti, svinjska glava nataknuta na kolac. Mit o blagu pretvoren je u antimit, kao i toliki drugi mitovi u dvadesetom veku. U devetnaestom, međutim, u Stivensonovo vreme, taj mit je na vrhuncu svoje moći, nedodirljiv i naizgled večan.

Roman Ostrvo s blagom, dakle, ma koliko na prvi pogled delovao kao benigna eskapistička priča čija se radnja zbiva u već tada davnom osamnaestom veku, utemeljen je pre svega na svesti o bezgraničnoj moći viktorijanske civilizacije kojoj pripada, i rigidnoj disciplini kojom se ta moć održava. Osnovni oslonac i pokretač tog sveta jeste, naravno, novac. Zbog toga se mali Džim Hokins u svojoj priči o gusarima češće bavi finansijskim proračunima – ko je kome koliko dužan i po kom osnovu – nego nekakvom njihovom mističnom dimenzijom koja bi, podrazumevano, trebalo da mu bude zanimljivija. Motiv časnog i duboko uvažavanog gospodina Trelonija prilikom polaska u lov na zakopano blago svodi se na činjenicu da će postati neizmerno bogat, uz karakterističan usputni zaključak da će na taj način biti od koristi i svojoj domovini. Takav licemerno koristoljubivi stav viktorijanaca prema svetu neizbežan je, izgleda, i u avanturističkom romanu. Otud će se Džimova majka, odnedavno udovica, postarati da uredno opljačka mrtvog gusara, uz neoboriv zaključak: "moramo uzeti ono što je naše". Vođen istom logikom, njen sin će nešto kasnije živog gusara pretvoriti u mrtvog. Trenutak u kome dečak, oslobođen suvišnih moralnih nedoumica, upucava gusara, trenutak je trijumfa viktorijanske pravde, koja je brza, spektakularna i nemilosrdna. Čovek je čoveku morski vuk. Slepi i hromi gusar u Ostrvu s blagom neće se – kao ranjenici u partizanskim filmovima – međusobno pomagati na putu u svetlu budućnost, već će svesrdno nastojati da jedan drugog ubiju i opljačkaju.

Na temelju ovakvih detalja, nije teško zaključiti da je u sistemu vrednosti viktorijanskog sveta čak i zakopano blago dostupno samo onima koji na život umeju da gledaju dovoljno trezveno i pragmatično. Upravo se tu krije dragoceni elemenat subverzije koji Stivensonovu priču o blagu čini tako posebnom. Njen je pripovedač, naime, dečak – neko ko, uprkos svemu, još nije izgubio sposobnost da sanja. Ta će ga sposobnost na kraju i dovesti do blaga – do bogatstva, dakle, uspeva da stigne neko ko pre svega ume da sanja, pa tek onda da misli. Mnogo je značajnije, međutim, to što čitava priča ne bi bila ni izbliza tako uzbudljiva da nije sagledana razrogačenim očima deteta i ispripovedana isto tako detinjim, zagrcnutim glasom. Zahvaljujući tom glasu, Long Džon Silver izrasta u prototip neodoljivo privlačnog zločinca, a zakopano blago u mitski entitet koji je, poput svetog grala, oslobođen svake obaveze da bude i konkretno upotrebljiv.

Zbog toga se priči Džima Hokinsa tako rado vraćamo. Takva kakva je, ona je namenjena čitaocima svih epoha i svih uzrasta, svima koji čame u svojim virtuelnim životima ("zure u prazno i trule"), pateći od hroničnog nedostatka uzbuđenja, osećanja, kosmičke pravde. Za beg iz takve čamotinje ponekad je dovoljno imati dobru lozinku, poput one o petnaest mornara na kovčegu mrtvaca. Boca ruma se podrazumeva.