"Srbiju čeka propast ukoliko ne nastavi proces privatizacije, ali je problem što na tenderima i aukcijama nema kupaca", kaže ministar za rad i zapošljavanje Slobodan Lalović.

"Ekonomska politika za narednu godinu biće jedna od najradikalnijih još od vremena Ante Markovića", izjavio je ministar finansija Mlađan Dinkić. Bila je to dugo očekivana najava paketa "eksplozivne smeše" ekonomskih reformi (privatizacija metalskog kompleksa, restrukturiranje javnih preduzeća, smanjenje broja zaposlenih i plata u javnoj upravi, školstvu, zdravstvu…, tvrdo budžetsko ograničenje i smanjenje sive ekonomije) koja bi mogla, ne bude li socijalnog konsenzusa u srpskom društvu, da očas posla oduva sa vlasti Koštuničin ministarski kabinet.

Između ove dve izjave ministara iz iste Vlade smešteni su sav "strah i nada" građana Srbije o tome kako će živeti 2005. godine. Nema sumnje da je ministar finansija Mlađan Dinkić postupio kako je jedino moguće prihvatajući "sugestije" koje su Srbiji kao terapiju za 2005. godinu prepisali Međunarodni monetarni fond i Svetska banka. I to bi mogle biti radikalne ekonomske reforme s kojima će se Srbija, najzad i hvala bogu, suočiti u narednih dvanaest meseci. Istina, tu još nije sasvim jasno da li će i ostali Dinkićevi koalicioni partneri s istim reformskim žarom lečiti Srbiju od naopake demagogije u kojoj još postoji besplatan ručak. To je taj prokleti rizik političkog (ne)dogovora unutar vladajuće koalicije da se stegnu zubi i da se nikako ne podilazi "niskim strastima" i sankilotskim suzama tranzicionih gubitnika.

Ali, bez obzira na vatrene retoričke najave ekonomskih reformi, ostaje suštinsko i sudbinsko pitanje svakog građanina Srbije – da li će predložene mere značiti i bolji život u 2005. godini? Posle tako postavljenog pitanja i ozbiljnog upozorenja ministra Lalovića, moglo bi se reći da je Vlada u ekonomskoj politici za narednu godinu napravila i jednu krupnu stratešku grešku. Naime, sve ovo što je predložio ministar Dinkić sa stanovišta reformi krasno i neophodno, ali u tom reformskom paketu fale – nova radna mesta na kojima će ljudi zaraditi plate za bolji život. Kao prvi potez pre reformskog paketa Vlada je morala da kreira poslovni ambijent koji će dovesti strane investitore, ne samo da kroz privatizaciju kupuju srpske firme (od kruševačkog "14. oktobra" do Naftne industrije), nego i da grade potpuno nove fabrike, ono što se popularno zove "grinfild investicije". Ta vrsta investiranja donosi jednoj zemlji puno novih radnih mesta, a u Srbiji 1,2 miliona ljudi traži posao. Dakle, skoro jedina šansa da ga dobiju jeste da se država na svetskom tržištu kapitala pokaže u najboljem svetlu. Srbija, na primer, za sada nema poslovnog šarma da privuče 2,5 milijardi dolara, koliko je Slovačka uspela da "izmami" od kompanija kao što su KIA Motors, Pežo i Ford da ulože u izgradnju dve fabrike automobila i jednu fabriku menjača. Ili, kao što je svojevremeno Severna Irska postigla dovođenjem kompanija koje se bave IT tehnologijama. Vlada Vojislava Koštunice morala bi da shvati da taj "šarm" dobre investicione destinacije nisu samo politička stabilnost (koje, nažalost, u Srbiji nema) i država oivičena poznatim i priznatim granicama. Osim toga, država koja želi da privuče investicije, mora da ima dobre propise o radu, o stimulativnim porezima, o raznim komunalnim olakšicama, o jeftinim uslugama, o transferu dobiti, o mogućnosti kupovine zemljišta, o opštoj pravnoj a posebno sigurnosti ugovora, o založnom pravu, o stečaju…, mora da ima nezavisno sudstvo i političare koji nemaju ambicija da siluju tržište.

Sugestije na tu temu stižu gotovo svakodnevno Vladi Srbije. Nedavno je na otvaranju Četvrte regionalne konferencije investitora i Vlade u organizaciji Ekonomist konferensa, regionalni direktor Ekonomist intelidžens junajteda Laza Kekić ocenio da se u Srbiji moraju poboljšati uslovi za privlačenje "grinfild investicija" i da bi trebalo da ih bude više nego investicija u privatizaciji. Generalni direktor kompanije "Adriatika Japan tabako ineternacional" Haluk Akdemir ocenio je na istom skupu da Srbija u najkraćem roku mora da stvori otvorenu tržišnu ekonomiju sa ravnopravnim tretmanom svih investitora i dodao da to mora da prati razvoj "predvidivog poslovnog okruženja". A Horst Ebhart, partner austrijske advokatske kancelarije "Volf Tajs", ukazao je da "brojni strani investitori žele da uđu u Srbiju, ali isto tako žele da njihova investicija bude pravno zaštićena". Ebhart kao da je naslutio da će nekoliko dana posle njegovog upozorenja stići i primer koji, nažalost, potvrđuje njegovu bojazan, i zaista, 27. decembra opštinsko veće Gornjeg Milanovca (kojim upravljaju socijalisti) odlučilo je da pokrene postupak revizije prodaje PIK "Takovo" jer je ocenilo da je kupac Svislajon (srpsko-švajcarska kompanija) dao malo para (tri miliona evra) za nešto što, po proceni opštinskog veća, vredi 98 miliona evra.

Na značaj direktnih stranih investicija i "mamaca" za njihovo privlačenje ukazala je i Narodna banka Srbije u svojoj Studiji o održivosti spoljnog duga. Da bi se na srednji rok obezbedila ta održivost, potrebno je, kaže se u Studiji NBS’a, da prosečni godišnji rast bruto društvenog proizvoda (BDP) Srbije bude pet odsto, rast izvoza 12 odsto i uvoza od svega sedam odsto do 2010. godine. "Da bi se ostvarile ove pretpostavke, mora se nastaviti sa sprovođenjem strukturnih i institucionalnih reformi i rastom investicija sa sadašnjih 16,5 odsto na 25 odsto BDP’a u 2009. godini. Za rast direktnih stranih investicija potrebno je stvaranje svih političkih i ekonomskih uslova", kaže se u Studiji Centralne banke.

Očigledno, i u delu stručne elite u Srbiji postoji svest da će bez tog "diskretnog šarma" koji privlači kapital i otvara nova radna mesta, radikalne ekonomske reforme opet biti neomiljene u jednom delu stanovništva. A ti takozvani tranzicioni gubitnici zatim će lobirati svoju političku elitu da u parlamentu ili na ulici zaustave ekonomske reforme na sve moguće načine, pa i atentatima.

Nesumnjiva je prednost i olakšavajuća okolnost to što su kreatori ekonomske politike za 2005. godinu još u startu dobili jak vetar u jedra odlukama Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke da sa 95 miliona dolara podrže devizne rezerve Srbije, odnosno sa 45 miliona dolara "podmažu" strukturno prilagođavanje i Evropske unije koja je kao svoju prihvatila srpsku tekstilnu industriju.

Kreatorima radikalnih ekonomskih reformi taj vetar u jedra neće, međutim, biti dovoljan za ono što ih uskoro očekuje i što su sami delimično posejali (ekonomski patriotizam) a sada bi mogli da "žanju" u obliku neviđenog "leleka" i kuknjave jednog socijalnog sloja i njihovih društvenih i političkih zaštitnika. Otuda pomalo neozbiljno iz pojedinih ministarskih kabineta i prednovogodišnjih žurki zvuči nojevsko samozavaravanje i nepristojno samohvalisanje jer ono neće rešiti probleme koji čekaju Srbiju narednih dvanaest meseci. Sve hrabre najave o radikalnim ekonomskim reformama mogu ostati samo najave i prazno obećanje ukoliko se koalicionim partnerima iz Vlade reforme učine suviše "bolnim" za njihovo biračko "telo".

Privatizacija fabrike "14. oktobra", "Goše", "Prve petoletke", Mašinske industrije Niš, "Viskoze" i još šezdesetak bivših socijalističkih giganata uz restrukturiranje vojne industrije neće biti nimalo prijatni za deo sada "zaposlenih" u tim firmama. Ta preduzeća dugo su "živela" uz pomoć državnih subvencija i tako delila plate a istovremeno pravila gubitke u poslovanju. Nema sumnje da će za neke od tih firmi biti zainteresovanih kupaca, ali je veliko pitanje da li će i svi trenutno "zaposleni" biti "predmet kupovine".

Zatim, Vlada je obećala Međunarodnom monetarnom fondu i Svetskoj banci da će drastično smanjiti državnu (javnu potrošnju) i prema najavama ministra finansija Mlađana Dinkića već posle marta (kada će biti usvojeni zakoni o državnoj upravi) iz glomazne i neefikasne državne administracije biće otpušteno deset odsto radnika, što prema nekim procenama iznosi i do 40.000 ljudi. Bez posla će u okviru neizbežnih reformi ostati par hiljada zaposlenih u prosveti i zdravstvu, jer finansijske performanse države ne dozvoljavaju Srbiji luksuz da ima toliko škola, ambulanti i kliničkih centara, odnosno nastavnika, profesora, medicinskih sestara…

Bez posla će ostati i četredesetak hiljada radnika (jedna trećina sada ukupno zaposlenih) kad počne restrukturiranje osam velikih javnih preduzeća: Naftne industrije Srbije, Elektroprivrede Srbije, Telekoma, PTT Srbije, Srbijašuma, Aerodroma "Beograd", JAT-a i Železničko-transportnog preduzeća Beograd. Platni fond tih osam firmi iznosi 32,5 milijardi dinara, što je skoro 40 odsto svih budžetskih plata; one uglavnom posluju sa gubicima i u velikim su dugovima. Kad se posmatra produktivnost tih državnih firmi, stanje je katastrofalno. Jedino je PTT najbliži regionalnom proseku, dok su ostala preduzeća na nivou od 20 do 40 odsto produktivnosti u odnosu na zemlje regiona. Radi lakšeg restrukturiranja i privatizacije iz tih firmi biće izdvojene sporedne delatnosti, EPS će biti podeljen na dva dela, slična sudbina čeka i NIS i ŽTP "Beograd", a Vlada priprema i promene Zakona o privatizaciji koje treba da omoguće oslobađanje i reprogram dugova.

Nesumnjivo je da su za ovako velike reformske zahvate potrebni i socijalni i politički konsenzus o kojima se za sada još ništa ne zna. Pri tom su, recimo, sindikati manja nepoznanica od političkih partija. Iz pojedinih sindikalnih centrala već su stigla uveravanja o prihvatanju neminovnosti tranzicionih bolova, ali su zato pojedine partije (inače sklone socijalnoj demagogiji) i dalje velika nepoznanica. Ako ove godine bude izbora, onda politički populisti ne bi mogli sebi da dozvole tu vrstu luksuza da bez posla i plata ostave stotinak hiljada radnika. Dogodi li se da populizam nadvlada, onda će kreatori radikalnih ekonomskih reformi ostati na ledini, a reforme kao način tranzicije biće pokopane na duži rok.

Svestan te opasnosti, ministar Dinkić pokušao je na poslednjoj stranačkoj konferenciji za novinare da Đinđićevom retorikom probudi reformski zanos kod svakog pojedinačnog građanina Srbije, rečima "da će svako od nas živeti onoliko dobro koliko dobro bude radio" i da je "država tu samo da stvori povoljan ambijent, a ne da hrani one koji su zdravi i pravi".

U ovom tekstu nije bilo razmatranja mogućeg nivoa inflacije u idućoj godini kao jednog od parametara kvaliteta života. Pojedini ekonomisti (Nebojša Savić) upozoravaju vladu da dogodine mora voditi energičniju borbu protiv inflacije, a drugi (Miroslav Prokopijević) licitiraju s mogućim rastom cena od 13 do 21 odsto. Inflacija u jednoj privredi isto je što i povišena temperatura kod čoveka – pokazuje koliko je neko ili nešto bolesno. Tako posmatrano, inflacija će biti mala ukoliko Vlada uspe da izvede najavljene radikalne ekonomske reforme i stvori uslove za otvaranje bar pola miliona novih radnih mesta. Ukoliko se deo vladajućih političara uplaši posledica reformi i ukoliko Vlada ne stvori povoljan ambijent za dolazak investitora koji će graditi nove fabrike i otvarati nova radna mesta, inflacija će biti veća nego ove godine.

Inflacija je zapravo najbolji pokazatelj uspešnosti jedne vlasti, pa tako pomalo komično deluju pojedini ministri koji nas pred kraj godine ubeđuju kako je 2004. bila sjajna godina. Jeste, samo pod uslovom da smo zaboravili koliku su nam inflaciju političari obećavali, a kolika je ona stvarno na kraju godine. Isto važi i za dogodine.