Kao i drugi čitaoci ovog lista, prvo pogledam šta Stojan Cerović ima da kaže a onda pročitam ostatak broja. Cerović daje ton, obezbeđuje kontekst, slika pozadinu nedeljnih događaja. Taj politički komentator ne liči ni na jednog drugog. Mnogo šta što prolazi kao politički komentar u Srbiji i svagde drugde, podseća na partijsku liniju nakinđurenu dnevnim frazama. Svrha takvih komentara nije da podstakne čitaoca da, ponirući u višestranost, razmisli o problemu, nego da potvrdi nečije čvrsto utvrđene poglede i predrasude. Ako komentator ima smisla za humor i nešto književnog dara, može prikriti svoju ljigavost i nepoštenje – ali ne zadugo.

O nezavisnim komentatorima – koji čak i u demokratiji predstavljaju malecku manjinu – teško je generalizovati kao o grupi, izuzev što možemo reći da imaju sklonost ka pesimizmu. Ima li išta depresivnije nego provoditi vek, posmatrajući kako političari i glasači iz godine u godinu prave glupe greške, i nastojati da u tom pronađemo neki smisao. Teško je zamisliti ljudsku aktivnost razmetljiviju, neumoljivije pompeznu, nezreliju od politike. Pošto pesimisti dugoročno retko greše, oni imaju tendenciju da završe kao proroci.

E pa, Stojan Cerović ne pripada nijednom od prepoznatljivih tipova komentatora. Čitajući ponovo njegove tekstove, objavljene u ovom listu i pisane između 1999. i 2004, bio sam iznenađen njihovom načelnom vedrinom. Ono što Cerovića izdvaja jeste njegova spremnost da čuje razloge drugačije od svojih i da ih razmotri ozbiljno. Kao kakav dobar romanopisac, on je zainteresovan za hulje i ubice u svom romanu, koliko i za njihove žrtve. Cerovićeva strategija je da ogoli za i protiv u određenom problemu a zatim da, skoro nemarno, pomene šta bi po njegovom mišljenju bio najpoželjniji rasplet događaja. Cerović piše jezikom slobodnim od političkog žargona i jeftinih retoričkih doskočica, ubeđujući čitaoca zdravim razumom i očiglednim naporom da prema svim stranama bude fer.

To ga ne sprečava da bude smešan ili ubistveno kritičan. On to često jeste. U stvari, takav ton daje njegovim najoštrijim političkim uvidima više težine, pošto autor ne nastoji da im preuveliča važnost. U zemlji gde se na moć dokaza i logičku snagu argumenta gleda pretežno sa sumnjom, Cerović održava nadu – upkos moćnim dokazima nasuprot – da razumni ljudi ipak mogu doći do razumnih zaključaka. Nacionalizam ima tendenciju da učini da ljudi stisnu oči pred stvarnošću. Dobro pisanje čini suprotno. Ja znam da niko nikad ništa ne nauči od istorije, ali ako bi iko ikad pokušao, valjalo bi da počne od Cerovićeve zbirke eseja.

Nijedna vrsta teksta ne zastareva brže od političkog komentara. Ono što se danas čini kao velika mudrost, nekoliko meseci kasnije izgleda kao glupost i slepilo. U svom dugom i elokventnom uvodu za ovu knjigu, u kom preispituje i kritikuje neka od sopstvenih mišljenja iz prethodnih šest godina, Cerović spremno priznaje u kojim momentima nije bio u pravu. Na primer, imao je mnogo više mišljenje o Americi i Evropi i integritetu njihovih političara i štampe pre NATO bombardovanja. Takođe je propustio da vidi negativnu ulogu koju će Koštunica igrati posle petog oktobra i nije predvideo rehabilitaciju nacionalizma. Ja ne bih preoštro sudio ove greške u proceni. Nije uvek lako razdvojiti protuvu od poštenog čoveka. Trebalo je biti neizlečivi cinik posle pada Miloševića pa reći da Srbi neće naučiti ništa iz bliske istorije i da će za par godina završiti nesposobni da razdvoje patriotizam od ratnih zločina, odbranu nacionalnih interesa od pljačke, ubicu od žrtve. "Draža im je besmislica od smisla", rekao je veliki devetnaestovekovni američki novinar H. L. Menken o svojim sunarodnicima. Zbir Cerovićevih nedeljnih komentara čita se kao dnevnik razumnog čoveka koji je, bez sopstvene krivice, živeo zatočen u ludnici.