Srbija se ispucala, Deda Mrazevi su još samo u reklamama, a polako prestaju i reprize novogodišnjih programa. Dok su u supermarketima nove cene, jer treba obračunati PDV, televizije još rade na odloženo, bar do srpske Nove godine.

Krenimo redom. Prijatno iznenađenje bio je program RTS-a, jer je prvi put državna televizija napravila program koji možemo nazvati uravnoteženim. Nastupali su popularni pevači (ma šta ja o njima mislio), pojavile su se manje-više sve aktuelne zvezde, a gledali smo i dobre filmove. U ponoć nismo videli Cuneta i Tozovca kako nam nazdravljaju, nema uvrede, ali tokom devedesetih su mi njih dvojica bili pouzdan znak da se u ovoj zemlji ništa neće promeniti. Siniša Pavić je pokazao da može bez frke da piše latino-sapunice, pa su producenti uzalud trošili pare na uvozne scenariste. Muzička podloga RTS-a tokom novogodišnje noći bila je, potpuno očekivano, Lane moje.

Pink je ostao pri proverenom receptu – Grand šou, iliti leteća flajka MB piva koja u prevodu znači Narodno veselje. U ovom sloganu se dobro poklapaju atmosfera i muzički žanr, mada je bina (iako ogromna) u pojedinim momentima bila premala za raspevane i razigrane vedete turbo-folka i raspištoljeni turbo–narod. Zli jezici kažu da se na snimanjima pred Novu godinu redovno dešavaju ispiranja stomaka najveselijima, jer umetnici alkoholom održavaju štimung. Videli smo i Cecin šou, koji je uvek kombinacija modne revije i raspevane mitomanije. Posebno je bilo bitno da vidimo Cecu u studiju i na gajbi, okruženu decom. U emisiji "Sav taj Pink" Bogoljub Karić bio je gost u kući Mitrovića, a posle je Ceca udomila ekipu "BK Tabloida". TV mirboženje počelo je eto i pre Božića. Dakle, išlo se po kućama, a ako imate sreće, Pink vam može banuti sa nagradama, i ukoliko znate koji instrument Željko svira – eto vama veš-mašine na poklon.

BK televizija je pored "Milionera" emitovala i nešto što se zove "Od bisera grana" ili slično. To vodi Vanja Bulić, a nastupaju ko bajagi klasici narodne muzike. To su uglavnom narodnjaci iz osamdesetih – prema verovanju da su tada i narodnjaci bili umetnički potkovaniji i bliži tradiciji. Jesu đavola, samo je Vanja bio dvadeset i kusur godina mlađi.

Na Televiziji B92 naknadno sam provalio svojevrsni Džeri Springer šou u emisiji Mire Bobić–Mojsilović. Gosti su davali novogodišnje zavete, ja naivan poverovao u optimizam naših ljudi, a posle saznam da su svi (ili neki) lažnjaci. OK, sada sam u velikoj filozofskoj dilemi. Sa pozicije televizije, sve je legitimno, dok je zanimljivo. Međutim, razmišljam da li bi nam svima zaista bilo bolje ako bismo se svi bar malo folirali da nam je dobro. Da ne kukamo jedni drugima, da razgovaramo o lepim stvarima, da sopstvene neuspehe opisujemo kao anegdote, da apatiju nazovemo kuliranjem. Ko zna, možda upali.

Dok smo mi slavili i mamurali, komšije u Hrvatskoj su glasovale i sada čekaju drugi krug predsedničkih izbora. Interesantno je da se filmski program HRT-a gotovo potpuno poklopio sa filmovima na RTS-u i Pinku, kao da je neko pazario tv-prava za ceo region. Prevod se doduše neznatno razlikuje. Slično je i sa izborima. Eto, HRT se ponaša kao jedan veliki Džeri Springer šou, zemlja izgleda upeglana i režirana, ljudi zadovoljni, a političari proevropski. Onda prilikom predstavljanja kandidata od njih 13 čak 11 pljuje Haški tribunal zbog Gotovine i smatra da ne treba žuriti u EU. Pre ili kasnije, pukne te realnost, u Srbiji je to Toma Nikolić, u Hrvatskoj Ljubo Ćesić Rojs. Imaju i oni svog trećeplasiranog Bogoljuba, tamo je to biznismen iz Amerike Boris Mikšić (za sada ne pominje salatu, već ribarenje po Jadranu). Gledaju ljudi iste filmove pa razmišljaju na sličan način.

Na kraju – priča o cunamiju. Nakon činjenice da niko nije obavestio vlade postradalih zemalja da im preti opasnost, velike svetske mreže su zatrpane slikama sa mesta tragedije. Videli smo zbrisana naselja, leševe i ljude kako se otimaju za humanitarnu pomoć. Ova televizijska grižnja savesti nikako ne može da bude abolicija za katastrofalan nemar. Jedna moja prijateljica je dobro opisala ovu tragičnu farsu primetivši da je bilo potrebno da Zemlja pomeri osu rotacije da bi neko ponovo na nesreći zaradio novac. Mi ovoga puta, kao ni Vlada, nismo bili na vreme obavešteni. Uprkos globalnoj žalosti i apelima raznih organizacija – u Srbiji se pucalo, a na nesreću i ginulo. Čemu li smo se tako bezumno radovali?