Možda najbolji komentar koji sam čuo vezan za dodeljivanje nagrada jeste onaj koji glasi: Djuk Elington je bio srećniji od Arta Spigelmana. Majstor džeza bio je, kada mu je bilo šezdeset šest godina, predlagan za Pulicera (specijalnu nagradu), ali ga nije dobio; majstor stripa je tu istu nagradu dobio u svojoj četrdeset četvrtoj. I? Pa, razlika je u tome da je Elington tokom sledeće decenije kreirao dvesta kompozicija, među kojima i one najznačajnije; nagrada je kod Spigelmana izazvala blok u stvaranju stripova čitavih dvanaest godina, te je umesto toga pisao eseje i radio ilustracije i naslovne stranice.

Šta je Spigelmana toliko sputalo? Po svemu sudeći, upravo veličina i značaj dela koje je stvorio. Na osnovu Mausa, povesti preživelog, remek-dela istorijskog horora, i zapanjujuće mirnoće kojom je ispričan, postao je više nego poznat u svetu. Zahvaljujući hvale vrednom prevodilačkom pregoru Ane Uzelac i odvažnosti izdavača B92, i naša publika je upoznala oba toma ove knjige. Sećam se kako smo David Albahari i ja sedeli u hotelu "Moskva" 1990. godine i pričali koliko bi bilo važno da se Maus ovde prevede. A kasnije je to postalo još mnogo, mnogo važnije.

Spigelman je imao "čast" ne samo da mu oba roditelja prođu kroz Aušvic nego da sam iz neposredne blizine, na Menhetnu, gleda 11. septembar 2001. Preživeo ga je, kao i kći, zbog koje je, zajedno sa suprugom, imao krizu straha da li je nestala u apokalipsi što mu se pred očima dešavala. Na taj način je postao očevidac "iz prvog reda". Mada je konkurencija žestoka, pošto je dobar deo Planete gledao to isto na televiziji uživo. A opis te apokalipse je sledeći: "… ništa što može da se rodi u rediteljskoj glavi, nikakav prizor koji kamera može da snimi ne može da se meri s onim što smo već videli. Avion koji se zabada i probija onu srebrnastu kulu, jedan pa drugi, jednu pa drugu, kao da već nismo bili zinuli od zaprepašćenja i kao da je trebalo da nam se ponovi jer ne bismo odmah shvatili svu čudesnost i čudovišnost te slike. Nikada nismo videli ništa uzbudljivije. Filmska kamera je izmišljena da bi to snimila; sve prethodno što je ikad igde uslikano i prikazano bile su samo male vežbe, probe i igre. Uključujući i atomsku pečurku nad Hirošimom. Dakle, što se mene tiče, radije bih dva sata gledao, po ko zna koji put, sirove materijale: avion koji nestaje u stakleno-metalnom zidu najčuvenije zgrade na svetu, plamen koji izbija s druge strane, ljude koji iskaču i lete, potom stropoštavanje, sve totalno nezamislivo, nemoguće, posle čega nam preostaje da verujemo u bilo šta." Ovo je za mene jedan od najboljih i najsažetijih opisa, a, zanimljivo, ne potiče iz pera nekog Amerikanca, nego novinara "Vremena" Stojana Cerovića.

Kurt Vonegat je, kao i Spigelman, imao slično ogavno preimućstvo da bude neposredni očevidac apokalipse bombardovanog Drezdena 1945. U ovakvim slučajevima uvek se setim naše poslovice "ko zna zašto je to dobro", koju mrzim pošto ne govori ništa, a poigrava se s konformizmom sa Bogom. Većinom, kad god je ljudi rutinski primenjuju, znam zasigurno da je to o čemu se govori upravo jedino loše i užasno. Vonegat je morao, kaže, da sačeka pune dvadeset četiri godine da bi bio u stanju da o tome napiše knjigu, Klanicu 5, u kojoj ima u stvari veoma malo stranica o Drezdenu. Drezden je tu samo senka koja se nadvija nad fikcijom. Spigelman nije mogao da čeka toliko, a i pre toga je imao akumulaciju dvanaestogodišnjeg stripskog ćutanja. Ta vonegatovska senka probila se kod Spigelmana u sam naslov: U senci tornjeva kojih nema.

Knjiga izgleda neuobičajeno. Gigantskog je formata. Tvrde korice mat crne boje samo naznačavaju odsutno prisustvo još crnjih senki dveju kula. U visini sa koje su iz ovih nebodera ljudi skakali u smrt (da bi izbegli vatru i gušenje, izabrali su – let) postoji jedan jedini bojeni "prozor", u stripskom jeziku to se zove kvadrat ili prizor-polje, u kome umesto ljudi padaju ključni likovi iz rane istorije novinskog stripa. Kada ovu pozamašnu knjigu otvorite, čeka vas iznenađenje. Sastoji se od svega četrdeset debelo kartoniranih stranica, a samih Spigelmanovih tabli stripa je, makar tehnički posmatrano, deset. Ostatak su esejistički zapisi i – prekrasne stranice s početaka istorije stripa, poezija novinskog izraza, u kojoj je tražio utočište. Konotacije kojima knjiga zrači jesu mešavina svih kodova visoke i popularne kulture. Iza korica nas čeka apokalipsa crtačkih stilova. Spigelmanovo delo je u principu neprepričljivo, u crnu rupu svoje crne knjige i crnoće događaja Spigelman je usisao mnoštvo crtačkih stilizacija koje su tu skupljene da izraze unezverenost i užas. Duž ovih tabli kule su prisutne tako što tinjaju kao žar cigarete u mraku, a dan je.

Za spekulativno razmatranje da li ćemo Spigelmanovo prvo delo (Mausa) zvati strip ili, lukavije, grafički roman (da se Vlasi, hoću reći kulturni snobovi, ne dosete) ovde nema ni vremena ni prostora. Iz sličnog razloga U senci tornjeva kojih nema možete zvati strip-esej, horor-slikovnica, a što se mene tiče može i lonac, samo ako znamo o čemu govorimo. A zašto lonac? Zato što je u njega Spigelman strpao svu zgusnutu energiju straha, paranoje i gubitka oslonca. A gubitak oslonca je dvostruk. Prvi je izvesnost sveta, a drugi i ono malo poverenja u one koji nas od te neizvesnosti štite. Pred užasom, Bušova vlada posegla je za zastavama koje su Spigelmana podsetile na venčić belog luka koji se stavi na vrata protiv vampira. Prilično razumljiva prva reakcija, i za nju ne treba kriviti Ameriku. Odgovornost i istorijski blam pada, međutim, na onoga ko tu reakciju sistemski zloupotrebi. Onaj simpatični farmer-predsednik, što šaljivo zriki unakrst okicama, pre no što počne live broadcast show, u filmu Majkla Mura, promenio je ne samo pejsaž demokratskih institucija Amerike nego mnogo štošta u svetu.

"VPRO Gids", holandski nedeljnik za televiziju i radio, čuven među čitaocima koji koriste novine da bi razmišljali (i to se može), uživali u ironiji i podsmehu prema raznim vrstama političke korektnosti, posvetio je u septembru svoju naslovnu i četiri udarne stranice pojavi ove horor-slikovnice. Neki su iz toga izgradili pogrešnu hipotezu koja je trebalo, valjda, da bude vrsta komplimenta: nije li Spigelman u stripu krenuo u pravcu u kome je to učinio Majkl Mur u dokumentarnom filmu? Interesantno je da su i u Beogradu i u Zagrebu većina filmskih kritičara dočekali Farenhajt 9/11 osećajući potrebu da budu veći puristi (katolici od pape) nego što dokumentarac zahteva. Čak ga je, inače dobar kritičar, Dragan Jurak u "Feralu" uporedio s ratnim HTV-om i RTS-om, što je neadekvatno i pokazuje nerazumevanje fenomena govora mržnje. Murov film je propagandni i aktivistički, i on to ne krije. Nesvodljiva razlika postoji i između Mura u Farenhajtu i Spigelmanovog U senci tornjeva kojih nema. Spigelman ni u jednom trenutku ne štedi od ironije sebe samoga. Savršeno prati vlastite procese proizvođenja paranoidnih hipoteza, preterivanja usled prevelike intoksikacije vestima i očajničkih pokušaja da iz njih ponovo sagradi smisao. Mešanje autobiografskog sa apokaliptičnim trenutkom jedini je način da se uđe u subjektivnost užasa. Kao što u Mausu nije poštedeo ironije svoga oca, žrtvu Aušvica, tako ni ovde nije poštedeo sebe.