(Ekskluzivno za "Vreme" iz Darfura)

Jedan od pobunjenika nosio je modernu vojničku kapu po ugledu na britanske oficire. Ukrasio ju je crvenom ženskom podvezicom. Pitao sam se da li zna čemu taj predmet inače služi. Pitao sam se, takođe, da li pobunjenici ovde u Darfuru, u zapadnom Sudanu, uopšte znaju šta hoće.

Zbunjeni su i pripadnici male misije UN-a u Kartumu, prestonici Sudana, dok pokušavaju da nagovore pobunjenike i sudansku vladu na pregovore. "Čini se da nemaju jasan plan", požalila se portparol misije UN-a Radia Ačuri.

Do sada je u ovom ratu, koji je počeo u februaru 2003, bez krova nad glavom ostalo više od 1,65 miliona ljudi, a veruje se da ih je poginulo oko 70.000. Oko 2,3 miliona ljudi očajnički traži pomoć. U Planini majmuna ili Korongnang Fugo kako je ovde nazivaju, krije se grupa od pedesetak pripadnika Oslobodilačke vojske Sudana (OVS), veće od dve pobunjeničke grupe iz Darfura. Dobro su naoružani, imaju i raketne bacače, no nema dokaza o nekom težem naoružanju. Logor se nalazi visoko, blizu grada Golo koji drže vladine snage, na visoravni Džebel Mara u srcu Darfura. Prema rečima pobunjenika, snage arapske naoružane grupe Džandžavid proterale su meštane obližnjeg sela Debenaira.

RAT – OKO ČEGA: Generalno rečeno, sukob se vodi između Afrikanaca, inače zemljoradnika, i arapskih plemena, inače stočara i kamilara. Sukob se, zapravo, vodi oko plodne zemlje, koje je sve manje. Obe strane u sukobu su muslimani.

Darfur je bio nezavisan do 1916, ali pobunjenici sa Planine majmuna kažu da se ne bore za to da povrate sultanat. Razlog je mnogo prizemniji. Abulgasim Ahmed Ali, jedan od lokalnih komandanata, kaže da njegovi ljudi traže samo "slobodu i prava". Šta pod tim podrazumeva? "Ovde se ljudi bave zemljoradnjom", kaže. "Kada posle žetve plodove našeg rada na magarcima donesemo na pijacu, vlada nam otme novac." Pod vladom podrazumeva policiju iz Goloa. Zatim se žali što nemaju vode, lekova i što su putevi loši.

Ali Ahmed Fatah, takođe komandant iz Debenaire, kaže da su arapski nomadi prošle godine pustili svoju stoku i kamile na njive i da su im sve useve uništili. Poslali su jednog meštanina u Golo da se žali, ali ga je policija smesta uhapsila i još je u zatvoru. "Morali smo da se dignemo na ustanak." Oktobra prošle godine, kaže Ali Ahmed, snage Džandžavida su napale selo, ubile 21 osobu i proterale stanovništvo. Pobunjenici su tada bili u selu. "Ovi iz Džandžavida imaju više stoke od nas, a hoće da otmu i našu", žali se Ali Ahmed. "Vlada ili njena vojska upada nam u selo i siluje naše žene. Toga je bilo i pre rata." Ali Ahmed kaže kako su svi veoma siromašni i kako bi voleli da im se deca školuju, ali ako ne mogu da plate, nastavnici ih izbacuju iz škole.

Mnogi pobunjenici oko vrata nose amajlije. Uglavnom su to neke flašice sa tečnošću, ili kožne torbice sa stihovima iz Kurana. Jedan mi je pokazao list papira koji tu čuva. Moj prevodilac Muhamed mi je preveo šta na papiru piše: "Ovo te štiti od mačeva, pušaka, strela i noževa." "Zgodno, jer ga amajlija čuva od manje-više svega", kaže Muhamed.

U Golou i drugim gradovima Darfura podrška pobunjenicima je masovna, bar među Afrikancima. Njihova elita kaže da cilj borbe nije nezavisnost, za razliku od pobunjenika na jugu Sudana (među kojima ima i hrišćana i drugih nemuslimana). Samo traže veća prava, na lokalnom nivou i u Kartumu, i veći udeo od prihoda od nafte koju Sudan izvozi. Neki čak veruju da je rat izbio, ili se makar rasplamsao, iz ubeđenja da će vlada i pobunjenici s juga sklopiti sporazum (što bi moglo već uskoro da se desi) po kome će jedni i drugi podeliti sve prihode od nafte, a da pobunjenicima iz Darfura neće ostati ništa.

TRASIRANjE NEZAVISNOSTI: Iako pitanje nezavsnosti Darfura nije ključno pitanje, ono bi to moglo postati ukoliko rat potraje i pobunjenicima se pridruže sveže snage. Natir Abdu Elšafir Gardija, starešina iz afričkog plemena Zagava iz grada Njale, kaže: "Nemam prava nikome da govorim šta da radi, ali ako ljude ubijaju i otimaju im imovinu, ne preostaje im ništa drugo nego da se pridruže pobunjenicima i da se osvete." Njegov pomoćnik Abdul Rahim Mohamed Adam, general u penziji, kaže da njegovi ljudi pomno prate pregovore između pobunjenika s juga i vlade. Ukoliko pregovori urode plodom, pobunjenici s juga dobiće pravo na otcepljenje od Sudana za nešto više od šest godina. "Darfur nije isto što i jug", kaže, "ali, što bi Darfur dobio manje od juga?"

Oslobodilačkoj vojsci Sudana najveću podršku pruža pleme Fur, najveće u Darfuru, dok pleme Zagava uglavnom podržava drugu po veličini pobunjeničku grupu – Pokret za pravdu i jednakost. Prva grupa je mahom sekularna, dok je Pokret vojno slabiji ali politički jači, i priča se da gaji tesne veze sa Hasanom al Turabijem, islamističkim ideologom koji je u zatvoru.

Ali, dok su pripadnici OVS-a po pravilu bili veoma predusretljivi i raspoloženi za razgovor, a svi Afrikanci koje sam sreo u Darfuru nisu krili bezrezervnu podršku pobunjenicima, bilo je teško naći otvorene simpatizere arapskih formacija, naročito u gradovima Darfura.

MIR JOŠ DALEKO: Arapski stočari su nekada donosili kamile da ih prodaju na pijaci. Sada su mnogi od njih u blokadi, okruženi pobunjenicima OSV-a. Čuo sam da je u ovo doba godine na pijaci Al Manaš u Njali nekada bilo na stotine kamila. Sad sam na pijaci uspeo da prebrojim njih svega 25, i sve su bile u jadnom stanju. Džali Abdu Alrahim, trgovac kamilama, ispričao mi je da pobunjenici neprekidno napadaju arapske stočare i da su 3. juna oteli 3700 kamila i 76 ljudi koji su išli ka Libiji. On kaže da su kamile pojeli, a da o sudbini otetih ljudi ništa ne zna. "Ubijaju nas gde god stignu", kaže. "Zbog njih smo jako osiromašili, izgubili smo kamile i stoku, sad gladujemo."

Poslednjih nedelja situacija u Darfuru se pogoršala. Ubijeno je četvoro humanitarnih radnika, mirovni pregovori u Abudži u Nigeriji zapali su u ćorsokak, a Jan Egeland, podsekretar UN-a za humanitarna pitanja, kaže da bi na stotine hiljada ljudi moglo da umre od gladi ukoliko zbog borbi humanitarna pomoć ne bude mogla da stigne do onih kojima je sada neophodna. Mir u Darfuru još nije na vidiku.

Naš čovek u Darfuru

Za decu iz plemena Fur belci su beli, i toliko o tome. "Belac! Belac!", uzvikuju radosno za vama, čim vas vide u Golou, na visoravni Džebel Mara. Kad bi deca pitala Željka Todorovića odakle je, on bi im rekao da je iz plemena Srba, ali da se rodio u Zagrebu, gde žive pripadnici neprijateljskog plemena Hrvata, odakle je morao da se iseli 1991, kad je imao 18 godina.

U Darfuru nema mnogo bivših Jugoslovena. Željko radi za Danski savet za izbeglice koji ima svoje projekte u Darfuru. Kada je završio fakultet u Beogradu, počeo je da radi u Banjaluci za Američki komitet za izbeglice, a potom i u Srbiji, i pomagao je ljudima da se vrate u Knin ili Benkovac.

Letos ga je Danski savet za izbeglice pozvao da radi za njih u Darfuru. Sada provodi više od pola svog vremena na telefonu. "Ljudi umiru od gladi samo nekoliko kilometara odavde", kaže, "a mi ne možemo da im pomognemo!" Razgovarao sam s njim na teritoriji koju pod kontrolom drže vladine snage, okruženoj pobunjenicima. Neprekidno telefonira jer pokušava da ubedi ljude iz Njale da je ovde bezbedno i da slobodno mogu da pošalju kamione s hranom.

Željkova majka je iz Tuzle, a otac iz Pirota. "Oduvek su me privlačili međunarodni odnosi", kaže. "Kada sam imao 10 ili 11 godina napisao sam sastav na temu prihoda od trgovine oružjem i koliko bi se hrane i vode za te pare moglo nabaviti i koliko ljudi spasiti."

Pitao sam Željka da li ima više razumevanja za izbeglice samo zato što je i sam izbeglica iz Hrvatske. Ne samo zbog toga. "Verujem da ne morate sami da budete izbeglica da biste saosećali sa ljudima otvorenog srca."

Osim što nema dovoljno hrane da nahrani sve gladne, Željka posebno ljuti i to što u njegovom poslu ima mnogo nekvalifikovanih ljudi. On misli da ima sreće jer se retko dešava da ljude poput njega, bez obzira na veliko iskustvo, neka strana organizacija pozove da radi u inostranstvu. "Znam mnogo onih koji bi voleli da dođu ovde da rade, i trebalo bi im pružiti šansu", kaže Željko.

Ispričao mi je o svom razgovoru sa prijateljem iz Beograda. "Znaš šta sam danas uradio? Nahranio sam 15.000 ljudi." A prijatelj mu je odgovorio: "A znaš šta sam ja uradio? Zaradio sam 30 evra."

Možda će Željko jednoga dana predvoditi prvu humanitarnu organizaciju iz Srbije koja će pružati pomoć u svetskim krizama. "E, pa sad… Ako te tvoja vlada podržava, onda može. Bez podrške vlade to je teško izvodljivo."

Sa lokalnim stanovništvom sa kojim radi Željko ima jednu zajedničku razbibrigu koju je poneo iz zavičaja. Gleda im u kafu. Možda samo deluje čudno da je ovaj običaj zajednički i onima iz Srbije i onima iz Darfura, krajnje periferije bivšeg Otomanskog carstva.