Predajem mašinstvo i nauku o materijalima na univerzitetu u Australiji. U poslednjih sedam godina radila sam na tri univerziteta u Australiji, i imam prilično dobru sliku kvaliteta školovanja u zapadnom sistemu. Australijski univerziteti se rangiraju jako dobro u svetu, prema zapadnim kriterijumima. Ovo kažem kao uvod u svoje mišljenje o kredibilnosti zapadnih testova…

Iako imam veliki respekt prema naporu koji se ovde ulaže da bi svake godine sistem školovanja bio bolji u odnosu na rezultate iz prethodne godine, ceo proces liči na poliranje sirovog gvožđa.

Znanje koje se prodaje na ovaj način – učenjem đaka kroz primere "iz života" – često je irelevantno i ne poboljšava kvalitet budućih inženjera, lekara, i bilo koje druge odgovorne profesije koja predstavlja kičmu jednog društva. Postoji samo jedan način da se postane odgovoran profesionalac – zagrevanjem stolice, i učenjem materije koja je direktno primenjiva na posao kojim će se student baviti.

Žao mi je što to moram da kažem, ali nivo znanja zapadnih studenata je negde između naše završene srednje škole i treće godine univerziteta. I pored toga, pitanje je da li bi znali da reše matematičke probleme koji se postavljaju i uče u našim srednjim školama, što je, na primer, u ovoj struci pravi hendikep.

Umesto kvalitetnog znanja, današnji zapadni studenti se oslanjaju na softvere i najveći deo treninga se svodi na pravljenje prezentacija i prodaju rezultata masovne proizvodnje. Svi projekti za vreme studija su potpuno razrađeni i unapred poznati, tako da studenti ne moraju da razbijaju glavu oko novih problema.

Naše skole i nemačke škole su oduvek bile, a i dalje su najbolje u svetu – zaista je pitanje ko je osmislio jedan takav test, i čemu služe takva nonsens pitanja. Naši studenti postaju stručnjaci kada dobiju diplomu u ruke, zapadne studente od dobijanja diplome čekaju još najmanje tri godine posla da bi bili prepoznati.