Tek izabrani vojvođanski premijer Bojan Pajtić već se našao u žučnom sporu oko pokrajinskog budžeta za 2005. godinu sa ministrom finansija Mlađanom Dinkićem. Na Pajtićev stav (koji je podržala i Skupština Vojvodine) da budžet Vojvodine za iduću godinu ne prati porast budžeta Srbije, te da Pokrajini treba zbog toga odobriti povećano učešće u porezu na plate, to jest dodatnih oko 360 miliona dinara, Dinkić je reagovao ocenom da je reč o "zlonamernom politikantstvu", jer je, kako je rekao, odobreno da ukupni vojvođanski budžetski prihodi iduće godine porastu za 24 odsto, dok će budžet Srbije biti veći za samo 11 odsto. Zbog ove raspre razgovor sa novim predsednikom PIV-a, inače i potpredsednikom Demokratske stranke, počinjemo poreskom temom.

"VREME": Gospodine Pajtiću, povod za ovaj razgovor daje nam javna polemika oko pokrajinskog budžeta za iduću godinu. Vi kažete da je ono što se odobrava vojvođanskom budžetu manje nego protekle godine, a ministar finansija tvrdi suprotno. Šta je suština ovog spora?

BOJAN PAJTIĆ: Suštinski je problem da ljudi u Vojvodini plaćaju (proporcionalno) znatno više poreza i dažbina nego što proporcionalno učestvuju u broju stanovnika Srbije. No, nije to pokrenulo ovaj spor, jer mi smo svesni koliko su teške prilike u Srbiji i prihvatamo načelo solidarnosti. Reč je o tome da umesto da se taj nepovoljni odnos za građane Vojvodine bar za nijansu počne smanjivati, on se povećava, jer volumen javne potrošnje o kojem će se iduće godine odlučivati u Vojvodini – realno ne raste onoliko koliko raste republički budžet. A mi smo samo to tražili.

Mi ne sporimo to da je naš budžet za 2005. godinu nominalno povećan, jer je nesporno da su povećana takozvana transferna sredstva – to jest novac koji samo prolazi kroz naš račun, a namenjen je onoj potrošnji za koju je nadležna i o kojoj odlučuje Vlada Srbije. To su one pare koje služe za investiciono održavanje objekata u zdravstvu, kulturi itd., prema Omnibus zakonu. Ta sredstva, koja samo prolaze kroz naš račun, mogla su porasti i za sto odsto, mogla su iznositi i sto milijardi dinara, ali to opet ne bi imalo veze sa našim budžetom, odnosno potrošnjom o kojoj odlučuje Skupština Vojvodine. To je dobro razumela ogromna većina od 90 odsto pokrajinskih poslanika i zato je i izglasana protestna "preporuka" Skupštine Vojvodine, da se vojvođanski budžet ipak poveća onoliko koliko i republički.

Gospodin Dinkić, ministar finansija, izjavio je da su poslanici Skupštine Vojvodine, kada su usvajali protestni dokument, bili dezinformisani, ali to jednostavno nije tačno. Dve sedmice pre nego što smo usvojili tu Preporuku – da se učešće Vojvodine u fondu poreza na zarade koji se ubira na njenom tlu, poveća sa 18 na 20 odsto – u Skupštini Srbije usvojen je republički budžet, a mnogi od poslanika u Skupštini Vojvodine su i republički poslanici, koji su u Beogradu učestvovali u raspravi o budžetu Srbije i bili upoznati sa svim podacima na koje se odnosi naš dokument (s podacima, koje je iznosio ne samo ministar Dinkić, već i potpredsednik Labus). Uostalom, za spomenutu Preporuku glasali su i sami poslanici G17 plus, radikali, pa i deo poslanika DSS-a u Skupštini Vojvodine. Nije moguće da je od prisutnih 109 poslanika, baš 102 koji su glasali za Preporuku bilo "dezinformisano".

Podsetite, šta sve piše u toj Preporuci Skupštine Vojvodine?

Mi tu protestujemo što je pokrajinski budžet doveden u neravnopravan položaj u odnosu na republički budžet, te tražimo da se izjednači stopa povećanja oba budžeta. Čak je jedan radikalski poslanik u Skupštini Vojvodine izjavio da tako nešto nalaže i sam zdrav razum.

Pritom bih ovde dodao da bi izlazak u susret ovom zahtevu Skupštine Vojvodine smanjio republički budžet za samo 0,09 odsto (dakle, za manje od jednog promila). Tako svako može da shvati koliko je reč o malim sredstvima za Republiku – koja bi, međutim, bila veoma značajna za Pokrajinu. Ne samo u pukom finansijskom smislu, nego i u smislu poštovanja te okolnosti da Vojvodina neproporcionalno svojoj veličini mnogo doprinosi budžetu Srbije.

Sada se nama kaže da je republički budžet gotov i da ništa ne može da se menja. Pokrajinska administracija je, međutim, blagovremeno pokušavala da nešto učini za popravljanje položaja vojvođanskog udela koji opredeljuje taj budžet – to je odbijeno. Podneli smo amandman na republički budžet u istom smislu – on je odbačen. Znači, ostala nam je samo mogućnost preporuke, mada je bilo ideja da naše protestne zahteve isnesemo u obliku rezolucije. Zar to nije diskriminacija prema autonomiji Vojvodine? Dakle nije reč o pukim brojkama i računicama, već o statusu Pokrajine.

Istina, ja sam pisao premijeru Koštunici o ovom problemu i pozvani smo na sastanak sa predstavnicima Vlade Srbije u sredu (dan pre nego što će izaći ovaj broj "Vremena", o.a.), pa ćemo videti šta se možemo dogovoriti.

Koliki deo od tih skoro 20 milijardi dinara nominalnog vojvođanskog budžeta predstavljaju "transferna sredstva" koja ste spominjali?

Više od dve trećine ukupnog pokrajinskog budžeta su transferna sredstva.

Pa kakva je to autonomija Vojvodine, kad se u njoj ukupno prikupi preko tri milijarde evra poreskih prihoda, a njena skupština odlučuje o manje od sto miliona evra fiskalnih rashoda?

To je ključno pitanje. Autonomnoj Vojvodini mora se obezbediti više nadležnosti i više prava na izvorne fiskalne prihode. Omnibus zakon bio je samo prvi korak u vraćanju autonomnih atributa i nadležnosti Vojvodini, koje joj je Milošević brutalno oduzeo. Taj zakon je Vojvodini vratio preko 170 nadležnosti, koje smo tek postepeno implementirali tokom razdoblja dužeg od godinu dana (negde nam je trebalo i dve godine). Povodom tih nadležnosti, oko sto puta je povećan budžet, u odnosu na Miloševićevo vreme (u odnosu na budžet za 2000. godinu), kada je autonomija bukvalno bila svedena na zgradu PIV-a i Skupštine Vojvodine, to jest kada je budžet zapravo bio samo fond plata za ljude koji su tu sedeli i vrteli palčeve.

Jednostavno, u novim ustavnim rešenjima autonomna Vojvodina mora imati povećane nadležnosti i više izvornih prihoda, da nas ne bi opterećivale dnevno-političke svađe i da pitanje svakog dinara za Vojvodinu ne bi izazivalo dramatične političke bitke – što sada vidimo da se dešava. Mir i prosperitet u Vojvodini, treba li to uopšte da govorim, u vitalnom su interesu Srbije.

Kad smo kod ustavne teme, koristim priliku da pitam koliko ste u toku priprema za donošenje novog ustava Srbije i da li se u projektima novog ustava položaj autonomije Vojvodine učvršćuje ili se ide na koncept njene razgradnje, preko regionalizacije, ili se, možda, čak razmišlja o ukidanju pokrajinskih autonomija? I da li se neka vojvođanska institucija uopšte nešto pita o tome?

Mogu reći, kada je reč o radu ekspertske grupe za koncipiranje novog republičkog ustava, koju je oformio predsednik Srbije, da sam, kao predsednik PIV-a, ali i kao potpredsednik DS-a, bio konsultovan. Čini mi se da je u konceptu te grupe preovlađujući stav da autonomnoj Vojvodini treba omogućiti više odgovornosti, više nadležnosti, pa sledstveno tome i više izvornih prihoda – da bi se ona konstituisala kao moderna evropska regija. Inače, u tom konceptu Skupština Vojvodine samostalno donosi svoj konstitutivni akt, za razliku od rešenja u konceptu novog ustava koji je pripremila Vlade Srbije, gde na statut Vojvodine saglasnost daje republička skupština.

Šta je sa onom komisijom za novi ustav koju je formirao predsednik Skupštine Srbije?

To je pododbor jednog skupštinskog odbora, ali to telo se nakon konstituisaja nije sastajalo više od pola godine. Nakon toga je Vlada koncipirala svoj nacrt novog ustava i taj dokument spominjem. Rečju, imaćemo više nacrta tekstova ustava i ovog trenutka ne znamo kako će se pokrenuti dalja procedura za donošenje novog ustava, kako će se postići konsenzus bar vodećih stranaka u Srbiji. Čini mi se da Vlada, odnosno DSS, imaju izvesnu koordinaciju sa Radikalnom strankom, bez koje, ako se ostane pri normi o usvajanju teksta ustava dvotrećinskom većinom u Skupštini Srbije, nije moguće zbiljski pokrenuti proceduru usvajanja novog ustava.

Naš DS želi da se taj proces pokrene i želi u njemu da aktivno učestvuje. No, ako se naši predlozi o budućem položaju Vojvodine preglasaju, mogu nastati problemi u Pokrajini. Pre svega u onom suštinskom smislu – da ljudi koji žive u Vojvodini neće aktivnije moći da se angažuju za svoje elementarne životne interese.

Na kraju moram eksplicitno da kažem da, institucionalno gledano, po starom ustavu i novim zakonima, ne vidim nijednu vojvođansku instituciju nadležnu da formalno-pravno učestvuje u koncipiranju budućeg ustavnog položaja Vojvodine. Ostaje samo politički pritisak.

Nije li to paradoks?

Teorijski, uticaj mogu da ostvare republički poslanici izabrani u Vojvodini. Naši poslanici će to sigurno pokušati.

U političkoj javnosti Srbije provejavalo je poslednjih meseci mišljenje da DS ne požuruje novi ustav, da nakon njegovog usvajanja predsednik Tadić ne bi odmah morao ponovo na predsedničke izbore? Da li nedeljni govor predsednika Tadića, kao predsednika DS–a, sa pozivom na obaranje Koštuničine vlade i raspisivanje prevremenih izbora, u tom smislu, označava promenu stranačke strategije?

Predsednik Tadić je već više puta iskazao spremnost da ide na nove predsedničke izbore. Nije problem spremnost DS-a za izbore, već je problem nespremnost vlade. Problem je i to što postojeći sastav Skupštine Srbije, to se videlo na proteklim predsedničkim i lokalnim izborima, ne odražava današnju volju biračkog tela, pa se zbog toga ona ne može proglasiti za ustavotvornu. To kažu i pravni stručnjaci.

Da se vratimo Vojvodini, pošto mnogi analitičari smatraju da će se uvek ono što se danas događa u Pokrajini, sutra događati u Srbiji. Naime, posle sklapanja većine u gradskoj skupštini Novog Sada, većine u kojoj su radikali, socijalisti i članovi DSS–a, ima mišljenja da to može biti najava i neke buduće, brojne koalicije DSS–a i radikala u Skupštini Srbije?

Događaj u Novom Sadu jasno pokazuje da DSS nije nesklon takvoj koaliciji. To što je centrala te stranke raspustila gradski odbor DSS-a posle izglasavanja izvršne ekipe Maje Gojković, zapravo nije nikakva sankcija, nego samo "mera opreza".

Sudeći prema izjavama nekih članova DSS–a, novosadski slučaj mogao bi se shvatiti i kao neka vrsta "odmazde" te stranke prema DS–u, zbog načina na koji je mimo njih oformljena vladajuća koalicija u Skupštini Vojvodine? Da li je bilo razgovora sa tom strankom o pokrajinskoj koaliciji u skladu sa tadašnjim sporazumom Tadić–Koštunica?

Apsoltuno je bilo razgovora. Mi smo bili skloni takvom rešenju – da se kao većinski konstituiše blok stranaka demokratske orijentacije, naspram radikala i socijalista. Poznato je da je DSS tada prvo izašao sa stavom da neće u koaliciju sa Savezom vojvođanskih Mađara i koalicijom Zajedno za Vojvodinu (koja se pred izbore oformila oko Čankovog LSV-a). No, kad od takvog bloka oduzmete 11 poslanika SVM-a i 7 iz Zajedno za Vojvodinu, sa 55 poslanika nemate većinu u Skupštini sa 120 mesta. Kasnije je taj stav DSS-a ublažen, pa je rečeno da neće samo sa Zajedno za Vojvodinu. No, to nije bilo prihvatljivo Mađarima. Tek posle tih neuspelih pokušaja, mi smo sačinili većinu bez DSS-a.

Naša odluka, međutim, nije dobar izgovor za kasniji stav DSS-a zauzet u Novom Sadu. Jer, želim i to da kažem, Zajedno za Vojvodinu je u toj gradskoj skupštini pokazala spremnost da samo podrži koaliciju demokratskog bloka, a da, zbog otpora DSS-a, ne participira u izvršnoj vlasti – koju bi formirali DS, DSS i G17 plus. No, DSS čak ni na to nije pristao. Zbog toga se nameće zaključak da je novosadski slučaj iskorišćen za lansiranje "probnog balona" koalicije DSS-a sa radikalima na državnom nivou. Ne treba nikom da objašnjavam kakve bi to reperkusije imalo na položaj građana Srbije (sećamo se radikala na vlasti u sprezi sa Miloševićem) i na međunarodni položaj Srbije.

Vaša stranka u Vojvodini tradicionalno ima jako uporište, no DS je i ovde prošao prilično loše na prošlim parlamentarnim izborima. Kako objašnjavate okolnost da je veoma brzo, posle predsedničkih i lokalnih izbora, ponovo povratio vojvođansku bazu, ali se našao iza radikala.

Nisu radikali, sami po sebi, toliko jaki u Vojvodini, nego su privukli glasove svih desno opredeljenih – dakle i glasove SPS-a, SPO-a i DSS-a. Kada se pogleda apsolutni broj glasova na lokalnim izborima, radikali su prošli mnogo lošije nego na parlamentarnim izborima, dok smo mi prošli znatno bolje.

Hoće li ustavni položaj Vojvodine opredeljivati volju birača na nekim narednim izborima?

U principu, birači se sve manje opredeljuju prema nekim "velikim temama", a više prema tome ko im nudi uverljiviji program poboljšanja životnih prilika, bolji standard, više radnih mesta. Zato smo se u Izvršnom veću dogovorili da energiju skoncentrišemo na poboljšanje ekonomskih, privrednih prilika u Vojvodini, za privlačenje što šireg kruga domaćih i stranih investitora. Usvojili smo 14 krupnih razvojnih programa.

Naravno da je decentralizacija neophodan korak za veću motivaciju svih da se bore za bolje uslove poslovanja na području svoje nadležnosti. Tako i autonomija Vojvodine ima smisla – ukoliko doprinosi privrednom razvoju, a da bi to mogla, mora biti funkcionalna.