Ni dva meseca nisu prošla od slučaja zlostavljane bebe i objavljivanja imena i prezimena njenih navodnih zlostavljača, a onima sa slabijim želucem data je još jedna prilika da iskušaju izdržljivost svog probavnog sistema. Baš 10. decembra, kada je širom sveta na sva zvona proslavljan Dan ljudskih prava, nekoliko ovdašnjih dnevnika osvanulo je s pričom o petoro dece koja "ne znaju ni za kašiku", koja su "vašljiva", koja su živela "bez struje, vode i grejanja, a prljavština na tabanima spasla ih je od promrzlina" i čija se "mentalno retardirana" majka "porađala osam puta". Da zainteresovana javnost ne bi bila uskraćena za još neki bitan detalj, objavljeno je mesto u kom deca žive, objavljeni su inicijali njihovih roditelja i, kao šlag na tortu – fotografije istih tih roditelja i potresne grupne fotografije same dece koja su prikazana potpuno naga. Iako su se neki listovi potrudili da preko očiju dece stave crne trake (kobajagi, da ih niko ne prepozna), prilozima o ovom slučaju prekršen je Zakon o javnom informisanju, prekršeni su svi profesionalni etički principi, prekršene su odredbe Konvencije o zaštiti ljudskih prava, dok o zaštiti privatnosti dece ne treba ni trošiti reči. Iako u lancu koji je doveo do objavljivanja ovih fotografija i podataka nema nevinih, najveću krivicu i ovaj put, baš kao i u priči o zlostavljanoj bebi, snose mediji.

ZRNO PO ZRNO, POGAČA: Priča zapravo počinje u novembru, kada je slučaj petoro zanemarene dece, uzrasta od jednog meseca do pet godina, pomenut na jednom stručnom seminaru. Za mnoge prisutne, već skoro zaboravljena storija postaje izuzetno medijski atraktivna mesec dana nakon toga – posle priloga u vestima televizije B92, novinari prosto hrle u selo kraj Zrenjanina u kome se sve dešava, razgovaraju s roditeljima dece, fotografišu ih i kontaktiraju s nadležnima. Prilikom posete zrenjaninskoj bolnici, novinari na uvid dobijaju fotografije dece koje su snimljene prilikom njihovog kupanja, a za potrebe bolničke dokumentacije. Posle toga, dogodiće se ne samo zloupotreba tih fotografija već i čisto falsifikovanje dobijenih podataka: "Moje kolege s pedijatrije davale su samo izveštaje o stanju u kakvom su bila deca. A deca su bila zapuštena, ali uhranjena i dobrog zdravlja. Svi koji su došli, rekli su da neće biti objavljena imena dece i da će slike dece biti objavljene s crnom trakom preko očiju. Sve kolege koje su primile decu dobile su uverenja da neće biti objavljena ni imena dece, ni mesto odakle su", objasnio je za Radio Slobodna Evropa dr Dušan Rajić, načelnik Dečijeg odeljenja bolnice "Đorđe Joanović" u Zrenjaninu. Iako pritom imena dece zaista nisu otkrivena, iako su fotografije uglavnom objavljene s crnom trakom preko očiju, ne bi se ipak moglo reći da je dogovor ispoštovan: selo odakle su deca navedeno je u svim izveštajima, navedeni su inicijali njihovih roditelja, a uz fotografije istih tih roditelja (bez crne trake) tačan identitet dece nije ni morao da bude navođen. U malom mestu, u kome svako svakoga zna, za detaljnu identifikaciju bili bi dovoljni i samo inicijali. S druge strane, nije jasno odakle potiče informacija o neuhranjenosti dece, ako su lekari eksplicitno naveli da su deca bila samo higijenski zapuštena i da su "posle kupanja bila OK".

Ista stvar dogodila se i u Centru za socijalni rad, koji su novinari takođe pohodili. "Novinari B92 su nekako saznali za taj slučaj i pošto su mi se obratili, ispričala sam im tu priču, upozorivši ih da nije u interesu dece da budu objavljena ni njihova ni imena njihovih roditelja, a ni da deca ne budu slikana", kaže Vesna Stankov, v.d. direktora Centra za socijalni rad. "Nakon toga, došlo je do prave medijske kampanje i nas su kontaktirali novinari više medijskih kuća. Ja sam im davala izjave, opet u smislu onoga šta smo mi uradili. Ali, i njima sam skrenula pažnju da od toga ne treba praviti veliku senzaciju i stavljati decu na naslovne strane, jer to nije u interesu ni te dece ni tih roditelja." Naravno, baš kao i posle posete zrenjaninskoj bolnici, informacije iz Centra nekako su "prilagođene" potrebama: iako je činjenica da je četvoro starije dece privremeno smešteno u hraniteljske porodice, mediji su preneli da su deca data na usvojenje. "Usvojenje i hraniteljstvo su potpuno različite stvari i ja sigurno nisam rekla da će deca biti data na usvojenje, jer to neće biti slučaj", kaže Vesna Stankov. Rezultat svega toga, bile su bolničke fotografije, naslovne stranice, potresni naslovi – ukratko, tiraž.

PUCNjI U PRAZNO: Posle tiraža, baš kao što to obično biva, nije usledilo ništa. Jedini zvaničan trag o slučaju jeste protestno pismo koje je 13. decembra zrenjaninskom ombudsmanu uputila Milica Velimirović, glavni koordinator Dečijeg stvaralačkog centra Maštalište iz Zrenjanina. Imajući, međutim, u vidu kakvi su obično rezultati sličnih poteza, vrlo je verovatno da će priča o petoro dece biti vrlo brzo zaboravljena – baš kao i priča o prodatim mališanima, koja je objavljena u isto vreme, ali uz znatno benignije fotografije i "podatke". Podsećajući da je naša zemlja potpisnica Konvencije UN-a o dečijim pravima i da je medijski tretman zrenjaninske priče kršenje odredbi tog dokumenta, Milica Velimirović objašnjava da bi svi oni koji su uključeni u ovakvu otvorenu manipulaciju decom trebalo da budu i krivično odgovorni za svoja dela. "Imam utisak da je trenutno moderna tema zlostavljanje dece, kao što je pre nedelju dana bila moderna tema dečije prostitucije, kao što je pre mesec moderna tema bila trgovina ljudima. To je strašno, to je manipulacija ljudima i ljudskim životima. Zbog toga i zahtevam hitno reagovanje i krivičnu odgovornost svih ljudi koji su upleteni – osoba koja su omogućile novinarima da dođu do takvih informacija, kao i urednika koji objavljuju takve fotografije", kaže Velimirović.

Iako sve ovo spada u domen brojnih "no, no" upozorenja koja se upućuju medijima, praksa pokazuje da je ono jedno od retkih na koja se zapravo niko ne osvrće i koje se krši čim iskrsne neka nova priča. Naime, i Zakon o javnom informisanju (vidi okvir), i novinarski kodeksi i međunarodne konvencije zabranjuju otkrivanje identiteta maloletnika, što uključuje njihove inicijale, ime grada u kome žive ili bilo koji podatak na osnovu kog bi se mogli prepoznati. Takođe, lekarima nije dozvoljeno da otkrivaju podatke koji se tiču zlostavljanih ili zapuštenih maloletnika.

Imajući u vidu ovakva pravila, pogrešili su dakle i lekari i novinari. Međutim, imajući u vidu izjavu dr Rajića, lekari bi još i mogli da se izvuku – definitivno krivi, ako ni zbog čega drugog ono zbog pokazivanja fotografija novinarima, oni bi nekako mogli da se opravdaju činjenicom da im je bilo obećano da deca neće biti prepoznatljiva. E sad, ko je kriv lekarima što veruju novinarima? I ko im je kriv što zaboravljaju da čak i sa crnom trakom preko očiju osoba može da bude identifikovana? Niko, naravno, ali samo ako zaboravimo da je i prema njihovim profesionalnim kodeksima pacijentu zagarantovano pravo na privatnost i da i oni moraju da se pridržavaju Konvencije UN-a o zaštiti prava deteta. S druge strane, krivica medija ne može se opravdati ni nehatom ni naivnošću. Iako po prirodi stvari upućeni u pravo na privatnost, iako svesni da zapuštena deca na osnovu njihovih tekstova i fotografija lako mogu biti identifikovana, novinari su priču preneli tako kako su je preneli, a urednici fotografije objavili tako kako su ih objavili. Neki će se, naravno, pravdati famoznim crnim trakama preko očiju, ali ni tu opravdanja nema: u kršenju prava ove dece možda je još "najpoštenije" bilo regionalno izdanje "Blica", koje je fotografije objavilo čak i bez tih kamuflažnih sredstava. I bez traka i sa njima, deca su jednostavno prepoznatljiva, a razlika među medijima bila je samo u tome što su se neki lažno predstavili kao profesionalni ("Glas javnosti", na primer), dok su drugi odbili čak i da se pretvaraju ("Blic" pre svega, a zatim i zrenjaninska redakcija "Dnevnika"). "U pitanju je greška. Urednik regionalnog izdanja je imao najbolju nameru, ali pogrešili smo", kaže za "Vreme" glavni i odgovorni urednik "Blica" Veselin Simonović. Na tezu da je u pitanju kršenje profesionalnih kodeksa i međunarodnih konvencija, Simonović samo kratko konstatuje: "Šta da vam kažem, osim da ste u pravu." Na žalost, u ovom slučaju ne važi ono "ko priznaje, pola mu se prašta".

Naravno, jasno je da štampani mediji večito muku muče s "ilustracijom" nekog teksta i da je u slučaju zapuštene ili zlostavljane dece taj problem zapravo nerešiv, ali čini se da bi mnogo bolje rešenje bilo nikakva fotografija umesto fotografija koje redovno viđamo. Ovako, dobijamo medije koji krše sve što se prekršiti može i publiku koja ima priliku da "uživa" u svemu što joj se pruža. "O ovakvim stvarima treba pričati i treba pisati što više, jer je to jedini način da se suočimo s realnošću i da pokušamo nešto da promenimo. Ali, svako pravljenje senzacije od tragedije u stvari je kontraproduktivno – to čitalac ili gledalac doživljava kao zabavu. Morbidnu, ali zabavu. A zabava traje samo izvesno vreme, uzbuđenje traje i prođe", objašnjava Milica Velimirović.

U zrenjaninskom slučaju zabava je trajala samo jedan dan. Uzbuđenje, kao relativnija kategorija, možda nešto duže. Tiraži su verovatno porasli za koji promil, urednici su verovatno bili prezadovoljni, a publika je verovatno dobila obaveznu dnevnu dozu užasa. Više je nego verovatno, međutim, da o životu dece koja su se ne svojom krivicom našla u centru medijske pažnje, niko od gorenavedenih nije ni razmišljao. Kako će ih, već na proleće, kad se vrate kući, gledati komšije i vršnjaci? Kako će se, za par godina, kad porastu, osećati i oni sami pri pogledu na naslovne strane koje su ih ovekovečile? Kako će ikada ikome moći da objasne da je podatak o tome da ni za "kašiku nisu znali" bila samo novinarska fraza koja dobro zvuči?

Za medije zbog kojih se ovakva pitanja i postavljaju, ne bi bilo zgoreg da svoje novinare i urednike za nekih godinu dana ponovo pošalju na lice mesta – ako ništa drugo, da toj deci bar pogledaju u oči. Kazna bi im bila sasvim adekvatna.