Kao i sam Aleksandar Makedonski i film Olivera Stouna Aleksandar imao je megalomanske aspiracije. U težnji da bude intelektualno-poetski superspektakl ovo ostvarenje će verovatno ubiti više moždanih ćelija nego što će ih stimulisati. Sam Aleksandar je živeo 33 godine – letopisna ekstravaganca od 175 minuta ovog filma činiće vam se podjednako dugačkom.

Nema ničeg težeg od pokušaja da istoriju upriličite u dramskoj formi. Koncepcije vremena u ova dva načina beleženja ljudskog iskustva potpuno se razlikuju. Dok istorijsko vreme teče linearno, zastajkujući tek da se zapiše neki veliki pokolj, ideja ili čovek, dramsko vreme vas zavodi, ubeđuje, zgušnjava se na nekim a razređuje na drugim mestima. Uzeti biografiju neke istorijske ličnosti, koliko god ova bila zanimljiva da se o njoj čita, i po stavkama je pretvoriti u film – koncept je koji direktno vodi u dosadu. To se upravo dogodilo Oliveru Stounu. Pripovedač u obliku Entonija Hopkinsa kaže pri početku filma "All men reach and fall", zar se to ne može reći i za druge istorijske ličnosti kojima se Stoun bavio: Nikson, JFK, Džim Morison. Stoun je izgradio karijeru baveći se likovima čiju je snažnu ambiciju nadmašila samo spektakularnost njihove propasti. Ipak, iako lep za pogledati zbog svih prizora bitaka i kostima, ovaj njegov biografski poduhvat ne uspeva da se uzdigne iz žabokrečine samozadovoljnih poetičnih floskula niti uspeva da dohvati prave mitološko-idejne tačke koje bi mapirale Aleksandrovu istorijsku harizmu. Prvo, ideja osvajanja radi teritorijalno-kulturno-ekonomskog ujedinjenja ispričana je neuvijenim globalističkim jezikom prevučenim čokoladnim prelivom nekakve brige o širenju demokratije i rasne tolerancije, inače omiljenim trikom svakog neoliberalnog našminkanog fašizma. Kada Aleksandar, očiju uprtih u daljinu (znak da ima viziju), priča o tome kako će svi njegovi podanici imati puteve, biblioteke, pravo na grčko obrazovanje, kao i pravo da se međusobno mingluju bez obzira na rasu i naciju, on zvuči upravo kao čuveni govor lorda Balforda u britanskom parlamentu, u kome ovaj insistira na kolonizaciji Egipta pozivajući se na tradiciju evropskog prosvetiteljstva (da im pomognemo da spoznaju sebe onako kako ih mi poznajemo – otprilike je zvučala argumentacija). Ključna metaforična legenda o presecanju Gordijevog čvora, koja je mogla da iznese i Aleksandrov lik i njegov simbolički potencijal, izostavljena je iz filma. Jedina replika dostojna ovog zadatka je kada isti nam narator kaže da je Aleksandrova veličina u tome što je posle njega sve moguće. Umesto ovog pristupa, objašnjavanja njegovog lika kroz par presudnih alegorija – kao čoveka koji umesto da raspliće svoje dileme on ih preseca i po cenu propasti, kao čoveka kome je kraj sveta jedina granica – autori nam podmeću kukavičje jaje psihoanalize. Naime, mladi prestolonaslednik očigledno pati od Edipovog kompleksa preko koga pokušava da se objasni previše njegovih osobina. Međutim, Aleksandar iz ovog filma pati iz sledećeg bizarnog razloga: ima Edipov kompleks, a psihoanaliza još nije izmišljena. Ako ste me razumeli.

Besprekorno kinematografsko umeće Olivera Stouna ovaj put nije bilo dovoljno. Ne treba se hvatati ovako velike teme kad nemate nešto bitno da kažete, plus što ne znate ni kako biste to malo što imate rekli. Haljine, konji i slonovi su super, ali nisu dovoljni, bar ne u ovom slučaju. E da, umalo da zaboravim, Aleksandar je biseksualac. U filmu se javlja i par muškaraca obučenih kao žene. Ako se tome doda da glavnom glumcu Kolinu Farelu rastu crna brada i obrve, a ima plavu talasastu kosu i da je on kao i njegov dečko uvek našminkan oko očiju, može se reći da ovo delo predstavlja drag queen verziju samog sebe. Ali, to je najmanje bitno. Ovaj Aleksandar Veliki, koga možete videti u Stounovom filmu, živeo je brzo, umro mlad i ostavio lep leš. Kao što i priliči jednom modernom heroju. Neuspeh da iskorači iz te loše modernosti je neuspeh ovog filma.