Naziv nove drame Siniše Kovačevića – Zečji nasip – zvuči intrigantno. Iza njega se krije jedna realistička dramska situacija koja, videćemo, ima tragičke ambicije. Ta realistička situacija je smeštena u Beograd (konkretno – Savamalu), za vreme Drugog svetskog rata, a svodi se na napore lokalnog stanovništva da sačuvaju nasip kao jedinu odbranu od moćne i nabujale reke. Preteća reka poprima metaforičku dimenziju i postaje savremeni korelat za tragički princip sudbine koja se obrušava na junake (kao što je, recimo, nasledni sifilis bio u Ibzenovom pokušaju stvaranja moderne tragedije). Pisac, naravno, poznaje Aristotela, te zna da princip sudbine nije dovoljan tragički mehanizam, da je potrebna i neka individualna junakova odgovornost – njegova tragička krivica.

Krivica Kovačevićevog junaka Mihajla Savića, potpuno odgovara Aristotelovom zahtevu da protagonista strada zbog neke greške koju je učinio iz neznanja. Ovaj nesrećni Savamalac skočio je u ledenu Savu da bi spasio utopljenika, za koga će se ispostaviti da je zloglasni komandant banjičkog logora, nemački major Rudolf Štal. Od ove "greške iz neznanja", Mihajlov život kreće silaznim putem, iako mu Štalova zahvalnost popravlja ratom unazađene uslove života. Prijatelji ga se prvo klone, a zatim ga i direktno napadaju kada, svojom novom vezom, ne uspeva da spase život jednog od njih. Njegov "prelazak iz sreće u nesreću" postaje sve drastičniji: on dolazi u sukob i sa ženom koja, rukovođena pragmatičnim razlozima, traži da se bliskost s Nemcem očuva, da bi na kraju bio sateran u tesnac zahtevom da ubije svog novog "prijatelja".

Kao što se iz prethodne analize vidi, osnovne poluge tragičkog mehanizma – autor određuje komad kao "savremenu tragediju" – vešto su ugrađene u dramsku priču i istorijski kontekst koji bi trebalo da budu verodostojni i realistički. Međutim, ogoljeni tragički princip nije dovoljan sam po sebi, jer je za njegovo funkcionisanje potrebno da dramska priča zaista bude verodostojna, razvijena i elaborirana, što opet nudi poređenje s Ibzenovim prožimanjem realizma i tragizma. U drami Zečji nasip upravo tu se javljaju veliki problemi: linije sporednh likova su samo ovlašno markirane (jednom gine otac u zarobljeništvu, drugog vara žena i sl.), glavno dramsko čvorište – da li će se Savić založiti za utamničenog prijatelja – slabo je i nerazvijeno, složeni obrti u porodičnim odnosima su krajnje neuverljivi (žena se najednom toliko osili da čak preti komšijama žutom trakom!). Takođe, zbog te pojednostavljenosti i šematizovanosti dramske priče na površinu izbijaju, kao i u Velikoj drami, neke ideološke banalnosti; recimo, rastanak dvojice prijatelja od kojih jedan odlazi u partizane, a drugi u četnike.

Pošto ne postoji uverljiva dramska priča kao potpora tragičkom principu (što je gotovo nužno u "savremenoj tragediji"), bilo je potrebno da, u scenskoj postavci, dođe do dramskog zgušnjavanja, nijansiranja i izoštravanja. To se, naravno, nije desilo, jer reditelj Siniša Kovačević nije primetio dramaturške probleme u delu pisca Siniše Kovačevića, te je od glumaca tražio da igraju "žestoko", u širokim potezima, povišenim stilom – upravo onakvim kakav se očekuje od tragedije. Tako se, umesto željenog, ili bilo kakvog drugog izvođačkog stila, dobilo nemušto muvanje, nepotrebna vika, staromodna patetika, lažna ekspresivnost, privatna ležernost, narodnjačka raspojasanost, nenamerna karikaturalnost. Ljiljana Blagojević je, vreoma prenaglašenim i spoljnim sredstvima (ruka na ustima kad se zaprepasti), sprovodila nagle i dramski potpuno neutemeljene promene u ponašanju Marije Savić; Tanasije Uzunović je doneo kliše otmenog Nemca (poreklom iz Rume!), koji odjednom počne da baulja i viče kada mu se desi privatna nesreća; Lepomir Ivković je igrao karikaturu priglupog rogonje… Prijatno iznenađenje napravio je debitant Nikola Rakočević, koji je, u ulozi oštrog momka Stojana, pokazao da ima scenski temperament i dramsku osećajnost.

Pored toga što je, sam po sebi, bio krajnje problematičan, ovakav glumački izraz je bio i u kontradikciji sa scenskom postavkom. Reditelj Kovačević i scenograf Marina Pavlović opredelili su se za stilizaciju koja je bila neutemeljena (s obzirom na željeni realistički okvir dramske priče), nemaštovita (hiljadu puta viđen nameštaj od providnog pleksiglasa) i nedosledna (jedan deo pokućstva je bio realistički). Dodatni nivo scenske stilizacije realizovan je u pasažnim prizorima koji se odigravaju u banjičkom logoru; mučenje zarobljenika bilo je prikazano uz najopštiji muzički motiv iz germanskog sveta (Štrausov valcer) i besmislenu i neshvatljivo neukusnu koreografiju koja nije imala ništa od željene jezovitosti i morbidnosti (goli mladići puze po zemlji i ližu nemačke čizme)… Kada se svemu dodaju i plutajuće nakaširane sante sa ogromnim i takođe nakaširanim vranama, zaokružuje se potpuno negativni utisak o ovakvoj scenskoj postavci: ona je istovremeno asocirala na socrealističko pozorište iz prvih posleratnih godina i na jeftini erotski program u provincijskom noćnom klubu… Poslednje, ali ne i najmanje bitno: ova predstava izvedena je na Velikoj sceni Narodnog pozorišta. Bez komentara.