Kritičari Ujedinjenih nacija i oni koji se zalažu za jačanje uloge svetske organizacije u očuvanju mira u svetu nikada nisu bili složniji: UN je u jadnom stanju, njen ugled potkopan, što je naročito došlo do izražaja nakon rata u Iraku. Razlika je jedino u tome što su se nakon iračke krize pobornici osnažene svetske organizacije zapitali mogu li, dok su se cinici pitali treba li UN uopšte da preživi. Iako je reforma svetske organizacije stalna tema od njenog osnivanja, već bezmalo šest decenija, generalni sekretar UN-a Kofi Anan je bez uvijanja pre godinu dana objavio pred Generalnom skupštinom: "Odavno se nisu čule ovako turobne prognoze o UN-u. Stigli smo do raskršća… ništa manje odlučujućeg od onoga 1945, kada je UN osnovan." Zato je Kofi Anan zadužio Komisiju sastavljenu od 16 iskusnih diplomata i državnika iz različitih krajeva sveta da se pozabave pitanjima šta i kako dalje.

BEZ PROMENA: Dugo očekivane preporuke za reformu svetske organizacije napokon su na stolu i nude niz mera za institucionalne promene. Među brižljivo odabranim velikodostojnicima koji ih predlažu najviše ima bivših premijera, kao što su Jevgenij Primakov (Rusija), Ćian Ćičen (Kina), Gru Harlem Bruntland (Norveška), Garet Evans (Australija), ali i veterana diplomata ili oficira poput Dejvida Hanaja, bivšeg britanskog ambasadora u UN-u, i Satiša Nambijara, bivšeg generala indijske vojske i prvog komandanta UNPROFOR-a u Bosni. "Relikvije reformišu relikviju", zlobno je primetio jedan ambasador u UN-u, koji je iz očiglednih razloga rešio da ostane anoniman, aludirajući na činjenicu da članovi Komisije u proseku imaju preko 70 godina, ali i na to da su Ujedinjene nacije nakon Drugog svetskog rata stvorile sile pobednice u želji da verifikuju svoju pobedu. Svet se od tada mnogo promenio. UN nije nimalo. Bez obzira na sve kritike, mere koje je tim predložio prevazišle su po hrabrosti i odlučnosti mnoga očekivanja cinika.

Najosetljivija tema bila je upravo pitanje po kome se i merio dosadašnji (ne)uspeh svetske organizacije – očuvanje mira i dozvoljena upotreba sile. Prema Povelji UN-a, upotrebu sile regulišu Član 51 (samoodbrana) i Poglavlje VII (ako SB odluči da neka pojava ugrožava mir i bezbednost). Komisija je rešila da unese neke detalje koji ne iziskuju izmenu Povelje. Utvrdila je da se preventivna upotreba sile može smatrati opravdanom i u skladu sa Poglavljem VII u slučaju ozbiljnih, ali ne nužno i neposrednih pretnji za bezbednost. No, Komisija je uspostavila pet kriterijuma prema kojima će se upotreba sile smatrati opravdanom: opasnost mora da bude ozbiljna; osnovni cilj mora da bude otklanjanje pretnje; upotreba sile mora biti poslednje sredstvo; mora se poštovati pravilo proporcionalnosti; sve posledice moraju biti ozbiljno uzete u obzir, kako upotreba sile ne bi načinila veću štetu.

SAVET BEZBEDNOSTI – NAJVEĆI IZAZOV: Sledeća osetljiva tema kojom se izveštaj pozabavio jeste pitanje terorizma, jer su prepreka za efikasniju borbu UN protiv terorizma bile nesuglasice oko definicije pojma. Određene militantne grupe su po mišljenju nekih članica teroristi, dok su za druge one borci za slobodu. Komisija je predložila prilično uopštenu definiciju terorizma – "svako delovanje koje ima za cilj smrt ili ranjavanje civila ili onih koji ne učestvuju u ratu".

Konačno, najkonkretnije preporuke tiču se reforme Saveta bezbednosti, čije je ustrojstvo potpuno anahrono i prilično evrocentrično. Od 15 članica SB-a pet čine stalne članice – Francuska, Velika Britanija, SAD, Rusija i Kina, sve one s pravom veta. Ostalih deset rotiraju se na svake dve godine i nemaju pravo veta. Komisija je dala dva predloga izmene sastava SB-a kako bi ovo moćno telo vernije odslikavalo novu realnost. Prema prvom predlogu, status stalnih članica trebalo bi da dobije još šest zemalja (imena se ne pominju, ali su glavni kandidati Brazil, Indija, Nemačka, Japan i dve afričke zemlje), ali one ne bi imale pravo veta, te bi se broj članica SB-a, stalnih i rotitajućih, popeo na 24. Drugi predlog predviđa da broj članica ostane isti (15), ali da nekima od njih mandat traje četiri godine, i da imaju pravo da budu ponovo izabrane u SB.

Japan i Nemačka, koje pojedinačno najviše pune kasu UN-a, te Indija i Brazil formirali su takozvanu Grupu 4 (G4), s namerom da lobiraju da postanu stalne članice SB-a. "SB mora da uvidi kakva je realnost u kojoj se u XXI veku nalazi međunarodna zajednica", kaže se u saopštenju G4. Nemačka i Japan smatraju da im po ekonomskoj snazi pripada veći uticaj na svetske tokove, tim pre što su ove dve zemlje među najdarežljivijim donatorima. Brazil ističe da među stalnim članicama nema nijedne države iz Južne Amerike, i da toj zemlji kao najvećoj i najuticajnijoj u regionu pripada mesto u SB-u. A Indija već decenijama pokušava da se popne na međunarodnu scenu i proširi svoj uticaj ne samo u regionu već i šire, ističući pritom da je sa preko milijardu stanovnika trenutno najmnogoljudnija demokratska država. Za predstavnike sa afričkog kontinenta vodi se bitka između Južnoafričke Republike, Nigerije i Egipta.

No, svaka od ovih država pretendenata na stalno mesto u SB-u ima svoje ljute protivnike u okruženju. Meksiko i Argentina ne žele da to mesto dobije Brazil, Nemačkoj se suprotstavlja Italija, koja se zalaže da se za EU odvoji jedno mesto u SB-u, ali je teško zamisliti da se Francuska i Velika Britanija dobrovoljno odreknu svojih pozicija. Kina se protivi ulasku Japana, a Pakistan ulasku Indije…

LOŠ TAJMING: No, izveštaj specijalne komisije stiže u zao čas, jer SAD nikada nisu bile dalje od UN-a a bliže ideji da svestku organizaciju treba gurnuti dublje u istorisjki zaborav. Jastrebovi oko predsednika Buša obrušili su se na generalnog sekretara zbog otkrića da je u programu "Nafta za hranu", koji je UN primenjivao sa Sadamom Huseinom u Iraku tokom sankcija, bilo neverovatnih zloupotreba, i da su se pare odlivale na razne strane, a ponajviše u džep Sadama Huseina. Takođe, otkriveno je da je sin generalnog sekretara UN-a Kodžo Anan pribavio unosan posao u tom programu za švajcarsku firmu Contecna za koju je radio kao konsultant, a koja mu i danas u zahvalnosti uzvraća apanažom, iako je prestao da radi za švajcarsku kompaniju još 1998. Jasno je da bez aktivnog učešća SAD nema ni govora o reformi svetske organizacije, ali je put reforme, i uz svesrdno zalaganje Amerike, veoma težak. Da bi se usvojile reforme iz izveštaja, neophodno je da se slože dve trećine delegata u Generalnoj skupštini UN-a, da ih zatim ratifikuju dve trećine zemalja članica, i naravno – da nijedna stalna članica SB-a ne uloži veto.

Predsednik Frenklin Ruzvelt je 1945. godine ubeđivao Kongres da treba da se osnuje UN sledećim rečima: "Poslednji rat nam je razbio sve iluzije i nade da možemo ostvariti bolji mir, jer nismo imali hrabrosti da preuzmemo odgovornost u svetu koji uistinu nije savršen." Kofiju Ananu, i ostalima kojima značaj svetske organizacije leži na srcu, ostaje slaba uteha što ove reči zvuče kao da ih je Ruzvelt izgovorio ovih dana.