Poziv da dođemo u Firencu kod M. na rođendan jednoglasno smo prihvatili, jeste kraj novembra, u to doba smo ranije klali svinje i slavili Dan Republike, ali se klima kao i sve drugo iskvarila toliko da svi očekujemo sunčane dane; vozni park nam jeste pomalo već i oronuo, svejedno idemo tamo gde je Mikelanđelo onoliko argatujuć udario temelje lokalnom turističkom savezu koji stalno obara rekorde po broju noćenja i vanpansionskoj potrošnji. Nas šestoro odraslih i mlađi maloletnik Đorđe zaputićemo se ladom-specijal kojom smo njegov otac i ja u više navrata sablažnjavali žitelje EU-a te mojom škodom kojoj će to biti prvi odlazak izvan bivše SFRJ (bila je 1989. godine, kao ganc nova u Dubrovniku). Lada je godinu dana starija, ima puknut retrovizor u čijem je središnjem delu, kad se čovek samo malo privikne, moguće nazreti vozilo u levoj traci (i sam sam po Nemačkoj i Austriji piljio u tu takoreći špijunku, kontrašpijunku, dok su nas grdosije sa natpisom Swarzmuller sustizale i prestizale). Ako se zanemari ogledalce koje vlasnik možda i sujeverno ne menja, sve drugo je na ladi cakum-pakum, na škodi isto tako, treba samo da na nekoj pumpi kupim oznaku državne zajednice Srbije i Crne Gore.

Na granici sa Hrvatskom prolazimo pokraj nepomične kolone kamiona, jedan kolega (vozio sam kamion 1992. i 1993., ne zaboravimo to nikada) mi je pre par dana ispričao da kamiondžije u kabinama spavaju, kad se četiri kilometra dugačka boa pomeri, oni koji spavaju bivaju prituljeno zaobiđeni, da li spavaš, druže, ili si među ovima koji se oštre da pretiču?

Policija i carina, kako naša tako i hrvatska, letimično gledaju pasoše, Hrvat traži zeleni karton (osiguranje za kola), izvolite, evo nas na putu Bratstva i jedinstva koji je nadživeo vlastito ime i čak dobi još jednu traku, nema gužve, škoda ide sto trideset bez roptanja, bumo videli na izlasku iz Hrvatske koliko smo potrošili, na četirsto kilometara trideset dva litra, osam litara, kao u prospektu iz bivše ČSSR, to je zasluga mojih drugova Miće i Zorana Jorgačevića (u čijoj sam radioni jednom video Maršićanina, samo nisam znao da je to on niti je on znao da sam to ja!), poslaću im kartu iz Firence i napisaću im da mogu biti mirni i ponosni tek kad im od mene bude stigla karta i iz Beograda!

Platim cestarinu nekih bogme trinaestak evra, malo dalje vidim još jednu naplatnu rampu, pretpostavljajući da je ova druga napuštena ili da se renovira kažem mojim saputnicima B. i A.: "Zamislite, dođem do one kućice, tamo sedi drugi putar: ‘Da vam nije onaj divljak pre mene naplatio cestarinu, jeste?! Kako ga nije sramota, ovde se plaća!" Zadovoljan svojom pošalicom promičem kraj jednog praznog kioska (u kojem je, avaj, trebalo da dežura službenik hrvatske carine, ali je može biti otišao na jauznu), prošišam i narednu kućicu, kad iznutra – takoreći bolani jauk: "Hej, stoj, kuda, stani!" Šta je bilo – granica!!! Dok sam ukočio bio sam već deset ili petnaest metara na slovenačkom tlu (kao oni ribari koji krivolove u teritorijalnim vodama susedne, ali ne obavezno i prijateljski nastrojene zemlje). "Zašto niste stali! Šta je vama?! Ovo mi se nikad nije desilo!" Gledam ga onako izbrijanog i utegnutog, došao u šest jutros na smenu i sad ga ignorišu dva bradata Srbina u dotrajalim kolima, ne smem da mu priznam kako sam od njegovog radnog mesta mislio da je naplatna rampa u izgradnji, izvinjavam se (nesvestan da se u isti taj mah dvoje mojih mladih sunarodnika na Trgu bana Jelačića slikaju sa Dražom na srcu, provociramo na sve strane!), nešto sam se bio zamislio, šta ste se zamislili, zar ne vidite da piše ‘državna granica’, uostalom imate ovde i znak STOP!

Pola Slovenije pređemo po danu, pola po mraku, slovenački pogranični organi samo pokazuju da produžimo, što ti je Evropa, evo i karabinjera, pazim da ne ponovim gaf sa Hrvatom, bona sera, bona sera, gde ćete, u Firencu, kojim dobrom, idemo na rođendan, gde vam je pozivno pismo, pa u vašoj ambasadi, a kopija, nismo znali da treba, moj saputnik ima ogromnu bradu, službenik zaviruje čas u katalog terorista i trgovaca oružjem čas u mog prijatelja: "I Saibaba ide na rođendan?" "I Saibaba!" – udvorički prihvatam karabinjersku bednu šalu jer vidim koliki bi mu bio sevap da nas vrati u Sloveniju i uopšte što dalje na istok, Saibabina hanuma koja govori i štaviše predaje italijanski uključuje se u razgovor, njene tri rečenice na italijanskom skidaju sa našeg bizarnog vozila i nas dvojice sumnju da smo sa mističnog, nedokučivog istoka, hajde, idite na taj rođendan, ali sledeći put… Gracije, gracije, to govorimo profesorka i ja, doklen suvozač na maternjem jeziku a sa bosanskim akcentom susret kruniše jednim "u, j..o t’ Sajbaba mater!".

Iz Firence nam u deset uveče javljaju da je lada dogurala do Monfalkonea i dalje ne mere, mi smo već kod Bolonje, naši će da prespavaju u simpatičnom pansionu podno autostrade, sutra do dva će vodeći varoški električari otkloniti kvar. Mi bogme stigosmo u Firencu oko ponoći, narednog dana eto i preporođene lade, u subotu bi rođendan (ne damo se Todoroviću: bi ovo, bi ono!) na kojem smo nas trojica svirali, stanovnici Evropske unije pojačani sa nešto gostiju iz zemalja koje čekaju na punopravno članstvo imali su toliko toga jedni drugima da kažu, potom su se tiskali oko raskošnog švedskog stola ne hajući odveć za umilne zvuke dveju tambura i jedne harmonike i same poreklom iz Italije (seoce Kastel Fidardo rodno je mesto sviju guerrini harmonika neumorno razvlačenih po svadbama, kafanama, krštenjima i tv studijima diljem SCG).

Gledajući zvanice setio sam se Rableovog stiha: Svevišnji je stvorio nebeska tela/Mi sa stola olizasmo jela!, jedan od gostiju je dva dana uoči nekoliko kartona vina iz porodičnog podruma starog koliko i firentinska katedrala, bilo je dakako i burbona i šampanjca, dođe i naša umetnost na red, ali naše zamalo bejaše, u jedan po ponoći pripadnici međunarodne zajednice počeše naglo i masovno da se opraštaju, šta li govore domaćinima, idemo mi polako, sutra se radi (ali ne radi se, sutra je nedelja!), ostade tvrdo jezgro poreklom sa Balkanskog poluostrva (kojem se priključila naša zemljakinja zaposlena u Milanskoj skali!), posle dva ili tri produžetka u pet ujutro na jedvite jade odsvirasmo kraj.

U povratku škoda dobi još jednu putnicu (R., zašto da i ona ne bude u novinama), na pumpi toče samo bezolovni benzin, da nemate olovnog benzina, nema, šteta, meni treba olovni, ima li konkurencija, nema niko, natočim to što je priroda dala, na brdu iznad Firence auto mi prokuva, sipamo vodu, jedni donose flašice u kojoj je gažata, druga imaju naturale, daj naturale, tako mi i treba, neko u Fiesolu napiše "Stražilovo", nekome se pregreje auto jer slepac nije pre polaska proverio koliko ima vode!

Posle nemilog događaja škoda dođe k sebi, opet je na pojedinim deonicama dostizala sto četrdeset na sat, stigosmo u Beograd za bruto trinaest sati, još da stigne lada koja je ostala da obiđe Asizi i znamenitosti kojih je u Toskani tuštma i tma pa da kažemo sve je dobro kad se dobro svrši.