Višegodišnja sreća definitivno je napustila Zorana Jokića Jotketa i njegovu kruševačku ekipu kriminalaca. Uhapšen zajedno sa svojom grupom 14. marta prošle godine, dva dana po ubistvu premijera Đinđića, Krivično veće Posebnog odeljenja Okružnog suda u Beogradu (Specijalno odeljenje), kojim je predsedavala sudija Maja Kovačević-Tomić, izreklo im je u prošli ponedeljak presude zbog počinjenih krivičnih dela iznude. Inače, to je prva presuda optuženima za organizovani kriminal.

Sreća koju je Jokić imao u svom bogatom raznovrsnom kriminalnom delovanju zbilja je impozantna. U obračunima sa konkurencijom, takođe kriminalcima, preživeo je udarac sekirom u glavu (sem ožiljka nisu bile uočene neke bitne promene nabolje), ostao je živ, i u automobilu izrešetanom rafalnom paljbom iz automatskog oružja, u pištolju prislonjenom na njegovu glavu metak se zaglavio u cevi… Preživeo je bez posledica i ukupno oko 14 godina provedenih u zatvoru, mažen i pažen zahvaljujući uslugama koje je činio nekadašnjem upravniku zatvora. U izvrsnim odnosima bio je i sa bivšim načelnikom policije u Kruševcu, Tužilaštvom, sudovima i lokalnom samoupravom.

Inače, 1991. i 1992. godine Jotke se bavio provalama i sitnim krađama. "Bio je to običan dripac", kažu Kruševljani. Narednih godina je napredovao, upuštao se u nešto teža krivična dela te ga je 1994. jurila policija u Čačku. Jotke je uleteo u policijsku sačekušu, nastala je pucnjava na koju je on odgovorio pucanjem na policajce, što ga je koštalo šest godina zatvora, odakle je uspešno rukovodio svojom grupom koja je tako postepeno izbijala na čelo vodeće ekipe u gradu.

Da bi se što efikasnije bavili organizovanim kriminalom na području Rasinskog okruga, Jotić i njegova sveže pristigla desna ruka Goran Petrović zvani Peta, tek pristigao sa robije, oformili su grupu kriminalaca čije je brojno stanje bilo promenljivo. Ponekad i od tridesetak pripadnika. Bavili su se najtežim krivičnim delima počev od ubistava, trgovine drogama u sprezi s kolegama i nekim policajcima iz Bugarske, paljevinama do batinanja neposlušnih. U svojim rukama držali su ceo grad. Apetiti su im sve više rasli, ali u to vreme nisu imali dovoljno para da bi se upustili u neki legalan posao, pa su potražili i dobili finansijsku pomoć od JUL-a posredstvom jednog funkcionera partije Mirjane Marković. Tako su sagradili fabriku za izradu vreća za cement.

Zalud su se Jotkeu i njegovoj grupi suprotsavljali pripadnici takođe kriminalne grupe u Kruševcu zvani džodinci. Jotke je uspeo efikasno da ih razbije. Nikad nije dokazano da su Jotkini, između ostalih, ubili izvesnog Ivana Stanića zvanog Džej. Što bi rekao bivši ministar policije, "mi sve znamo ali nemamo dokaza". Ipak, niz nerasvetljenih ubistava nezvanično se pripisuje Jotiću i njegovoj grupi. "Jotke i njegova grupa bili su strah i trepet ne samo u Kruševcu već i u Jagodini, Nišu, Leskovcu, Vranju…", kažu Kruševljani. "Imao je svoje ljude koji su ga štitili na svim važnim mestima. Počev od lokalne vlasti do nekih političara u Beogradu. Bio je zaštićen poput belih medveda. Njegovi saradnici dobijali su uslovne kazne za krivična dela zbog kojih su morali da zaglave zatvor. Jednostavno, niko mu ništa nije mogao."

Tokom 1998. godine Jotkina grupa počinje sa "finijim" poslom, odnosno iznudama bogatijih građana, kojima, ukoliko ne pristanu da daju novac za "izdržavanje Jotkine vojske", sledi bomba u dvorištu i pretnja da im se može dogoditi i gore od toga. Naravno, mnogi su popustili pred pretnjom. Jedan od njih, Jovica Jovanović, tokom istražnog postupka protiv Jotkića i ostalih detaljno je opisao na koji način su mu optuženi iznudili 100.000 maraka, ali je na glavnom pretresu promenio iskaz u tvrdnju da je Jotiću dao novac na zajam. Tako su i Dragan Petrović i Dragan Milovanović u istrazi govorili da su pod pretnjama morali Jotketu da daju 30.000 maraka, ali su to pred sudom porekli. Međutim, sud je prihvatio kao istinito ono što je logičnije i uverljivije, odnosno njihov iskaz dat u istrazi. Tokom procesa pred sudom svedočio je i nekadašnji pomoćnik načelnika Uprave kriminalističke policije MUP-a Srbije Mile Novaković, koji je detaljno opisao posetu Dragog Jovanovića i Dragana Petrovića koji su mu govorili kako ih je Jotke reketirao. Međutim, Jovanović i Petrović su pred sudom tvrdili da uopšte nisu razgovarali sa Novakovićem, mada je njihova poseta MUP-u bila uredno zavedena u knjige.

Koliki je i danas strah od Jotića i njegove grupe ilustruje i promena iskaza pred sudom Slavoljuba Marinkovića, koji je imao status svedoka saradnika. On je pred sudom negirao sve što je govorio u istrazi, iako je kao svedok saradnik bio dužan da po zakonu govori istinu. Tako je, umesto da bude oslobođen, zaradio tri godine zatvora s obzirom na to da mu je status svedoka saradnika bio oduzet.