Topčiderski slučaj
Tužni haos
Tragedija od pre mesec dana polako pokazuje da je civilna kontrola vojske nešto mnogo više od civila na mestu ministra odbrane, pa bio on Boris Tadić ili Prvoslav Davinić. Kad Vrhovni savet odbrane kao kolektivni Vrhovni Komandant prvi put u istoriji vojske osnuje nezavisnu komisiju, da li je to sa svrhom da se otkrije istina ili da se iznervira oficirski kor
Šta smo imali?
Imali smo jedan "objekat posebne namene" (OPN), dva mrtva vojnika, 20 čaura iz dve puške od kojih je jedna pomerana, jednu neispravnu CCTV video kameru ili video-rikorder, dve ekshumacije desetak dana posle sahrane i po dva obdukciona nalaza, dve rekonstrukcije događaja, nekoliko razmena grubih reči između vojske i civila, dve unesrećene porodice i jednu veoma zabrinutu javnost.
Iz nekog razloga, za koji ljudi sa iskustvom u vojnom pravosuđu slute da bi mogao biti "političko-demagoški", Vrhovni savet odbrane osnovao je svoju nezavisnu komisiju da istraži incident u kome su dva vojnika Gardijske brigade izgubila život 5. oktobra pre podne. Da li je trebalo osnivati takvu komisiju? Ako i jeste – da li je osnovana u nepristojnoj žurbi? Da li je Vrhovni savet odbrane osnivajući komisiju znao nešto što javnost ne zna, a što bi opravdalo takvu vanrednu meru? Ili je VSO imao neku sumnju u glavi? Ili je, kako neki misle, tragični incident bio cinično zloupotrebljen u svrhu jeftinog političkog marketinga?
S druge strane, vojni istražni organi upadljivo su iznervirani onim što vide kao nedostatak poverenja u njih. A treba li imati u njih bezrezervno poverenje? Pokazalo se da su neke stvari bile gurane pod tepih i smandrljavane, sve zbog "viših ciljeva" kakvi su "ugled Armije", "složena situacija" itd., ali i mnogo banalnijih stvari. Naviknuta na nedodirljivost u svojoj SMB kuli od slonovače, Armija se razmazila: šta ko ima i sme njih da pita? Civil ima da kušuje! Tu dolazimo na principijelna pitanja: kako bi se ponašali da je neki pravi Vrhovni Komandant, Tito, pa čak i Sloba, naredio osnivanje nezavisne komisije sastavljene od civila? Podvili bi rep i kušovali, naravno.
Pošto je godinama održavana površna iluzija da je vojska "pod civilnom kontrolom" – zato što je ministar bio Boris Tadić, pa Prvoslav Davinić – desilo se da je ovaj nesrećni topčiderski incident poslužio kao pravo merilo odnosa snaga – slučajno ili namerno. Vojni istražni organi ne pristaju na ono što se za vreme komunista zvalo "partnerski odnos" (kao vrhunac drskosti): u ponedeljak su ‘ladno izmarširali komisiju VSO-a s lica mesta, jer oni rade svoju rekonstrukciju; protivili su se ponovnim ekshumacijama vadeći se na porodice poginulih; tvrdoglavo, možda sumnjivo tvrdoglavo, drže se uobičajene teorije u takvim slučajevima: pobila se deca između sebe. Tu imamo posla s vojskom kao korporativno-solidarnom grupom: šta ima civili da nam popuju, kad smo mi po definiciji bezgrešni? Načelnik Generalštaba, generaal Branko Krga izjaviće kako se neće opirati krivičnom gonjenju ako do toga dođe; a šta će drugo, veselnik? Da izvede vojni udar kao Franko 1936. ili Pinoče 1973?
Očito je da je iz nekog razloga ova zlosrećna nezavisna komisija VSO-a izazvala mrštenje i rogušenje, pa čak i režanje sa pokazivanjem zuba. Da li zato što neko nešto skriva? Da li iz obične vojničke solidarnosti sa svojima? Da li zato što se ogrešila o nešto, dakle svojom krivicom? Predsednik komisije, advokat Božo Prelević, u nedelju uveče požalio se na birokratski pristup Vojske: pošalji to napismeno, druže, biće ti odgovoreno u neodređenom roku; da vidimo sa višim instancama, nemoj ti zvati nas, zvaćemo mi tebe… Dakle, pasivni otpor nadmoćne i samouverene birokratije kojoj je neko spolja, pa makar i po nalogu Vrhovnog Komandanta, počeo da ljulja čamac. Nikakvo čudo: to je izgubilo četiri rata; to je preživelo petooktobarski prevrat neoštećeno; to se slizalo sa Krunom i crkvom; to se razmazilo od nežnog i opreznog postupanja uzastopnih ministara odbrane, sve od onog prvog (nesrećnog Radojevića li?), od grdne brige za "stabilnost" koja je pak briga produžila agoniju sa Nebojšom Pavkovićem. To još postiže da mu ne postave novog načelnika bezbednosti VBA, nego i ta Agencija ostaje tamni vilajet o kome se čak ni ne sluti čime se bavi, a kamoli da nekome odgovara. A imala bi o čemu.
Veliko je pitanje hoće li te dve rekonstrukcije događaja pokazati išta više od dva koliko-toliko verovatna moguća scenarija: da su se dva vojnika uzajamno ustrelila bez ičije pomoći; ili da je u incidentu učestvovao još neko. Kakav god zaključak budu doneli vojni istražni organi i komisija – bez obzira na to da li će biti podudarni ili različiti – to će biti tek početak prave istrage, jer je ovo do sada sve bilo tek jedan dug, nepotrebno složen i razvlačen uviđaj, prethodna radnja. Sve i da su se dva vojnika ustrelila uzajamno, to ne zaključuje slučaj, kako su to vojni istražni organi pokušali da izvedu na samom početku: treba objasniti i zašto, jer bi to moglo biti od velikog značaja. Ako je pak tu pucao još neko, prava istraga opet tek tada počinje.
Šta vojska priča
"Nama pretpostavljeni ništa konkretno nisu rekli o onome što se dogodilo na Topčideru. Na osnovu onoga što pročitamo u novinama, koje možemo da kupimo kada dobijemo izlaz iz kasarne, mi ne možemo da steknemo realnu predstavu o tome kako su ta dva vojnika nastradala", kaže za "Vreme" vojnik koji služi vojni rok u Beogradu. Njegov vidno potreseniji drug ogorčen je, pre svega, na one kojima je, kako kaže, u opisu radnog mesta da im sačuvaju živote. Isti ti (starešine), kaže, nisu ih udostojili čak ni objašnjenja kako se tragedija dogodila. "Šta da pitaš, koga da pitaš? Jedni ti kažu da su se međusobno pobili, a bili su dobri drugovi. Drugi kažu da ih je neko smak’o jer su videli nešto/nekog što nisu smeli da vide. Kako god okreneš, u situaciji si da nikom više ne smeš da veruješ, da se praviš gluv i slep (kad god treba), da ćutiš i izvršavaš." Jedini "doprinos" pretpostavljenih, ironično priča mladić, jeste taj što vojnicima iznalaze kojekakve radne zadatke, tako da ni onih regularnih tri sata odmora od dva do pet, ne mogu da iskoriste ni za odmor ni za priču. "Preko dana još i nekako skreneš misli, ali noću, na straži – svašta ti prolazi kroz glavu", kaže vojnik koji je na odsluženju vojnog roka u niškoj kasarni. Za priču o "incidentu" na Topčideru, gotovo nikad nije "ni vreme ni mesto", tako da niko nema predstavu o tome šta misle ostali sa kojima se deli petnaestokrevetna spavaona. "U kasarni nam je rečeno da se nastradali vojnici ‘nisu ponašali vojnički’ i da su zato prošli kako su prošli. Starešine su nas onda ‘posavetovale’ da se od nas očekuje da se izdignemo iznad situacije, da se ponašamo uzorno, vojnički, jer nam je to jedini garant sigurnosti u svakom smislu", priča vojnik iz Niša. Kakvo je to uzorno, "vojničko" ponašanje dotične starešine tom prilikom nisu precizirale. Prema njihovoj priči, češće kontakte sa municijom imaju prilikom čišćenja dvorišta kasarne, nego tokom obuke. "Kada naiđem na bombu ili neki metak, na primer, moje je da to prijavim dežurnom i da ‘zaboravim’ šta sam video", kaže vojnik iz Niša. "Priliku da metak ili bombu držim u ruci u regularnim okolnostima imam jednom mesečno."
Stepen sigurnosti na relaciji vojnici–starešine, takođe je diskutabilan. "Vojska mnogo pije", kaže jedan od sagovornika "Vremena". Pre nešto više od mesec dana jedan pripiti stariji vodnik iz čista mira demonstrirao je vojniku na straži kako se neprijatelju izbija vazduh iz pluća. Tom prilikom "pedagoški" nastrojeni vodnik je mladiću prislonio koleno na opasač i naglo ga presavio preko kolena. Vojnik je, kako njegovi drugovi pričaju, prijavio slučaj, a na razumevanje oficira naišao je tek kada je pripretio da će se obratiti Vrhovnom vojnom sudu. Unošenje alkohola u kasarne, inače, lakše je nego unošenje hrane. Piju i vojnici, ali su posledice toga, uglavnom, samo verbalni incidenti. Kada je u pitanju slučaj Miroslava Kojića, vojnika iz kasarne kod Jakova, koga su 28. oktobra teško isprebijala petorica maloletnika i tada mu, između ostalog, naneli i teške povrede glave, vojnici misle da je to moglo da mu se desi i da nije bio u uniformi jer, kako su obavešteni iz novina, Kojić je sam kriv za ono što ga je snašlo. "Mi iz niške kasarne po gradu šetamo u civilu." Ostavljaje uniforme u kasarni, kako su im im pretpostavljeni rekli, nije iz bezbednosnih razloga, već zato što je "neophodno uniformu štedeti kad god je to moguće".
Posle svega što se u proteklih mesec dana dogodilo, ili nije dogodilo, ako mislimo na ishod istrage, oni koji vezu imaju van vojske, uspeli su da se sa regularnog prešaltuju na civilno služenje državi. Sada već bivši vojnik iz Niša za "Vreme" kaže da njegovi roditelji nisu mogli da se smire dok ga nisu izvukli iz kasarne i vratili kući.
Jasmina Lazić
