Dobrica Ćosić, pisac s neutoljenim političkim ambicijama, sročio je neku vrstu oporuke koja se našla između korica knjige Kosovo koju je objavila kompanija Novosti AD. Pri punoj svesti i zdravoj pameti, u prisustvu kćeri Ane Ćosić-Vukić koja je priredila ovaj žanrovski meltingpot pitanja i odgovora, štampanih tekstova, pisama i dokumenata iz lične arhive i neobjavljenih dnevničkih zapisa, dolepotpisani Dobrica Ćosić ostavlja Srbima i Albancima Kosovo i Metohiju da ga podele bez težnje za etnički čistim teritorijama, kada već nisu bili u stanju da žive složno na toj zemlji. To proizilazi iz "Predloga za životnu koegzistenciju albanskog i srpskog naroda", svojevrsnom epilogu knjige Kosovo, koji bi se mogao svesti na nekoliko testamentarnih tačaka:

1. Teritorijalno razgraničenje Albanaca i Srba na Kosovu i Metohiji treba da počiva na kompromisu istorijskog i etničkog prava.

2. Osnova teritorijalnog razgraničenja trebalo da bude demografsko stanje pre albanskog secesionističkog ustanka i agresije NATO-a na Srbiju i Crnu Goru.

3. Razgraničenje treba da se zasniva na punoj ravnopravnosti i poštovanju svih ljudskih i nacionalnih prava.

4. Srednjovekovnim manastirima Pećka patrijaršija, Dečani i Devič nakon povraćaja nacionalizovanih zemljišta i šuma dati samoupravni položaj i prava po atoskom modelu.

Sledi datum i potpis Dobrice Ćosića, simboličkog oca nacije koji oseća da je kucnuo odlučujući trenutak za deobu svete srpske zemlje. Na taj način ovaj književnik je želeo da okonča svoje višedecenijsko bavljenje kosovskim pitanjem i, prema vlastitom priznanju, svoj javni život. Možda je to zaista kraj Ćosićeve književne komunikacije sa javnošću, ali ta ista javnost očigledno nije do kraja raščistila sa ovim piscem i njegovim idejama, o čemu svedoči i svojevrsna fama oko Kosova.

MEGALOMANIJA: Tokom prvog dana Sajma knjiga prodato je, prema tvrdnjama izdavača, hiljadu i petsto primeraka Kosova, ostatak tiraža od trideset hiljada knjiga nestao je tokom naredne dve nedelje, dok je velika dvorana Kolarčeve zadužbine bila pretesna da primi sve koji su želeli da prisustvuju promociji tog dela. Dobro sad, uprkos željama onih koji su objavili knjigu, početni tiraž nije rasprodat, jer su se primerci Kosova mogli kupiti početkom ove nedelje, niti je Kolarčeva zadužbina bila tako mala za one koji su pohrlili da čuju Dobricu Ćosića, pošto je galerija zvrjala prazna, ali je činjenica da se stotine ljudi tiskalo na sajamskom štandu "Novosti" ne bi li došli do primerka knjige ili, vođeni milosrdnom rukom sudbine, do potpisa samog autora. No taj suvišak u percepciji ovog dela samo je deja vu uobičajene megalomanije koja je zaštitni znak lika i dela Dobrice Ćosića. Koliko god se pisac u svojim javnim nastupima držao upadljivo skromno, smerno i skrušeno, upravo je on glavni emisar ideja o vlastitoj veličini, koje diljem srpskih zemalja propovedaju njegovi epigoni. Uz pokušaj da se razume ta fascinacija sobom kojoj podleže nemali broj ljudi, što obično samo prikriva provaliju nesigurnosti i frustracija, ipak su retki oni koji sebi poveravaju zadatak da iscrtavaju granice i dele teritorije, jer od toga zaziru čak i ozbiljne institucije koje okupljaju timove naučnika. No kao što neko pasionirano sakuplja salvete, razglednice ili sličice glumaca, teritorijalna razgraničenja stara su strast Dobrice Ćosića koja počiva na logici krvi i tla, inače direktna posledica piščeve strepnje da mešanje sa drugima prlja jednu etničku grupaciju i vodi njenom laganom odumiranju.

ZGARIŠTA: Ćosićeva pasija za podelama rasplamsala se u suton nekadašnje Jugoslavije, kada je ovaj pisac otvoreno zagovarao formiranje novih država po etničkom principu, preteći ostalim narodima da će Srbi "stvoriti državu na svojim etničkim prostorima" i "tako završiti borbu za oslobođenje i ujedinjenje koju vodi već dva veka". Dok su se u Hrvatskoj još dimila zgarišta kao direktna posledica takve ideje, Dobrica Ćosić je već žustro hitao prema Višegradu, gde je u etnički očišćenom gradiću predlagao "razgraničenja sa susedima".

Mada su od ovih deoba ostali samo naplaćeni računi u tuđim životima, Dobrica Ćosić nije odustao od prizivanja novih podela. Zamišljajući sebe kao poslednjeg borca protiv nasleđa titoizma i jugoslovenskih osmanlija, Ćosić seda za imaginarnu trpezu cara Lazara, šapućući sebi u bradu kako će se uskoro videti "ko je vjera, ko li je nevjera" i smelo jaše ka svom poslednjem porazu, hoteći da padne posečen na Kosovu u neravnopravnom, obilićevskom boju protiv "albanskog šovinističkog zverinjaka" i kratkoročnih interesa Amerike i Evrope koje su se namerile da obogalje srpski narod.

MARIONETE: Pri tom je njegova verbalna artiljerija prikrivena dušebrižničkom retorikom navodne ljubavi prema drugim narodima, ali ta oplata otkriva svoju trošnost na osnovu odnosa koji Ćosić gaji prema ljudima iz sopstvenog okruženja sa kojima, kao savetnik i savetodavac o različitim pitanjima, stupa u kontakte. Oni su puke marionete u lutkarskom pozorištu Dobrice Ćosića koje dobijaju značaj samo ukoliko se u svojim stavovima približavaju vrelu čiste spoznaje tj. samom Ćosiću. One koji, ne daj bože, misle suprotno, pisac Kosova nije ni udostojio pažnje. To su mondijalisti, savremena peta kolona i izdajnici, rečju – fukara i otpad jednog naroda. Na osnovu toga se jasno vidi dokle bi sezala Ćosićeva ljubav prema kosovskim Albancima kojima ne pada na pamet da prihvataju podele prema Ćosićevim receptima.

Možda je zaista čitav Ćosićev život kosovizovan, kako se vajkao ovaj pisac na promociji svoje nove knjige, ali Kosovo ništa manje nije ćosovizovano. Verovatno književniku nije lako da korača pod teretom kosovskog pitanja, ali je još teže stanovnicima te teritorije da trpe posledice Ćosićeve brige za njihovu sudbinu. Sada se još njegova opsednutost Kosovom predstavlja kao patriotski a ne književni čin, mada bi ponajbolje bilo da je Ćosića umesto "borbenog pesimizma" obuzela pusta letargija. Mondijalistički celibat od nacionalnog doprineo je poslednjih godina mnogo više nacionalnim interesima srpskog naroda od onih koji su se zaklinjali u svoj patriotizam.