Politički život

Rubikova kocka

Predsednikov poziv bez odjeka, kosovski bojkot, kosovski patos, disharmonična kohabitacija, deoba lokalnog plena, međusobno iznurivanje vlasti i opozicije i članica vladajuće koalicije, rebalans budžeta... Ništa ne traje tako dugo kao privremena rešenja

TOTALNI OPOZIV: Izbori na Kosovu

Na kosovske izbore izašlo je samo tri i po promila kosovskih Srba, a takav ishod mogao bi da utiče na političke prilike u Srbiji.

Predsednik Republike Boris Tadić, koji je pozvao Srbe da izađu na biralište, oglasio se u ponedeljak (26. oktobar) i konstatovao da bi on poziv ponovio, da se srpska politika na Kosovu mora menjati pošto u poslednjih 15 godina ne daje rezultate i da srpski političari ne treba da se inate pred međunarodnim faktorima.

On se, međutim, distancirao od pojedinih tumačenja tog "glasanja nogama", rekavši da nisu o glasanju Srba na Kosovu odlučivali ni njegov poziv da se na izbore izađe, ni antiizborna kampanja, ni oni koji su de fakto stajali iza te kampanje, već pre svega tragične okolnosti u kojima Srbi na Kosovu i Metohiji žive. U nedelju (25. oktobar) u pisanoj izjavi premijer Koštunica, koji je imao sličnu intonaciju, rekao je da ovo nije nikakva posebna politička poruka koju su kosovski Srbi poslali međunarodnoj i domaćoj javnosti, već da su oni neizlaskom na izbore jednostavno saopštili da je potrebno da ljudi uživaju elementarno pravo na život da bi glasali za svoje političke predstavnike. Najavio je da će vlada nastaviti da se bori za ostvarenje svoje jedinstveno utvrđene politike.

Nevolja će možda biti u tome što su međunarodni faktori u suštini zaobilazili srpski plan i što težak položaj Srba strance ne uzbuđuje mnogo. U prvim izjavama posle kosovskih izbora oni ili zaobilaze ili relativizuju ključni tragičan detalj na koji ukazuju srpski predsednik, srpski premijer i srpsko-crnogorski ministar spoljnih poslova – nepodnošljiv položaj kosovskih Srba.

Solana je razočaran slabim izlaskom Srba, Anan izražava žaljenje, Jansen Petersen optužuje pojedine političare u Beogradu za "podrivanje napora za stvaranje multietničke demokratije na Kosovu" – a ne kaže da li je ona potkopana, na primer u Prištini (1999. godine 20.700 Srba, 2002. godine 110, 2004 – ?), u Prizrenu (1999 – 8300 Srba, 2002 – 65, 2004 – ?), ili u Đakovici…

POTKOPAN AUTORITET: Veliki bojkot može biti neprijatan za Borisa Tadića, ne samo zato što govoriti o njegovom veoma ograničenom uticaju na kosovske Srbi. Predsednikovi savetnici potcenili su u kalkulacijama efekat tog poziva bez odjeka i potkopavanja predsedničkog autoriteta. Onima što tapšu po ramenu važno je da završe posao.

Pitanje je šta da se radi u narednim nedeljama – da li srpski "dvoglasci" treba da prihvate mandate. Poziv predsednika Republike bio je uslovan i predviđao je da kosovski Srbi vrate mandate ako za tri meseca ne dobiju što im je obećano. Neki od novoizabranih poslanika (kao Dragiša Krstović) razmišljaju zbog slabog legitimiteta da ne prihvate mandate, a drugi postavljaju sopstvene rokove duže od onih koje je definisao predsednik Tadić, a koji su upisani u poslaničkim blanko ostavkama što su Tadiću predate pred kosovske izbore.

Dušan Janjić iz Foruma za međunarodne odnose procenjuje u jednom TV intervjuu da izbori nisu kraj sveta i da izlaz može biti i u izborima ponovljenim samo za Srbe. To podrazumeva da Beograd ume u to da ubedi međunarodne faktore. Ti faktori sada žure da sastave kosovsku vladu da bi joj predali nove nadležnosti. Jasno je da su namere kosovskih protektora suprotne od onoga što srpski politički establišment hoće. Jasno je da stranci traže meki trbuh srpske politike i da ga relativno lako nalaze.

Sledeći problem tiče se odnosa države i Crkve u vezi s Kosovom. Kad predsednik Tadić nije poslušao patrijarha, mnogi analitičari su govorili da Crkva treba da bude odvojena od države. Pitanje je da li u kosovskom slučaju to važi bez izuzetka. Prvo, crkve, manastiri i baština važan su elemenat na koji se Srbija oslanja pretendujući da zadrži Kosovo, a crkvena imovina, manastiri, konaci i crkve paljeni su, skrnavljeni i uništavani i sada i 1999; drugo, Raško-prizrenska eparhija je posle 1999. godine dug period bila jedina institucija koja se koliko-toliko starala o preostalim Srbima, a međunarodni faktori su se u početku često oslanjali na vladiku Artemija. Predsednik Tadić se posle obraćanja javnosti pred izbore sastao s patrijarhom Pavlom, što je jedan od znakova da na toj relaciji nije preterano porasla tenzija. Ostaje, međutim, pitanje u kojoj će meri Crkva biti uključena u predstojeća zbivanja. Sam vladika Artemije izjavljuje da sada nema nikakvo rešenje, da su Srbi rekli šta misle o situaciji i da su na potezu kosovski Albanci i međunarodni faktor.

DISHARMONIČNA KOHABITACIJA: Tadićev poziv na izbore i Koštuničino odbijanje da uputi poziv nisu bili plod autonomnih odluka, već reakcije na pritisak (kroz Beograd su defilovale razne ekselencije).

Biće zanimljivo videti kako će tako masovan bojkot uticati na sada manje harmoničnu kohabitaciju predsednika i vlade. U kosovskom kontekstu odnosi između Tadića i Koštunice su se pogoršali, pošto je premijer tvrdio da je predsednik Republike potkopao plan Vlade Srbije koji je Skupština aprila 2004. usvojila i glasom Borisa Tadića. Tadić je objašnjavao da on podržava plan Vlade Srbije (kojim se za kosovske Srbe traži teritorijalna autonomija), ali da se ništa ne može postići inaćenjem pred međunarodnim faktorima, koji su očigledno vršili pritisak na Beograd da na birališta pozove kosovske Srbe (uz obećanje da će dobiti proširenje ingerencija lokalne samouprave na policiju, školstvo, itd.).

Taktičko iskakanje iz plana ne dešava se prvi put. Slično je bilo u finišu pregovora s Crnogorcima oko izrade ustavne platforme. Pitanje je da li će slična proklizavanja uslediti i pri izradi ustava Srbije, oko čega je izgledalo da postoji saglasnost

ZEMAljSKE OKOLNOSTI: Obraćanje predsednika Tadića javnosti pratile su dve, reklo bi se suprotne političke tendencije. Demokratska stranka davala je povod da se zaključi kako bi ona mogla prekinuti kohabitaciju s Koštunicom, a s druge strane da bi mogla da se postigne saglasnost oko ustava i oko deobe vlasti na lokalnom nivou.

Demokrate su ohrabrene Tadićevom pobedom na predsedničkim izborima. Taj rast samopouzdanja podupirali su izveštaji s lokalnih izbora koji su govorili da je Demokratska stranka ostvarila relativno dobar rezultat, a da se Koštuničin DSS nije vidno oporavio od Maršićaninovog poraza na predsedničkim izborima. S druge strane, Demokratska stranka je 2000. godine, što preko predsednika opština što preko predsednika izvršnih odbora opština, imala veoma jak, ako ne i ključni uticaj u oko 130 opština, a sada je taj plen pao na četvrtinu. Uz to, dobar rezultat DS-a ostvaren je na maloj izlaznosti, a raspored mandata u lokalnim skupštinama bio je takav da gotovo nigde nije davao čistu sliku i pokazalo se kao neophodno da se prave različite koalicije.

Pre početka pravljenja tih koalicija najpre je definisano ko s kim u načelu neće. Demokratska stranka, naročito jedna njena frakcija, a i manje stranke koje njoj inkliniraju obnavljale su "ideologiju šestog oktobra", koju je tokom lokalne kampanje promovisao i Tadić, a svodi se na to da demokratski blok nikako ne treba da paktira s radikalima i sa socijalistima.

U DSS-u su u razgovorima o ustavu zagovarali tezu da politički prostor treba da bude pacifikovan toliko da sve relevantne snage pristanu na taj "bazični društveni dogovor". DSS je imao i još jedan problem, manjinsku vladu koju podržavaju socijalisti, a koja je bila pred glasanjem o rebalansu budžeta i pred glasanjem o novim ministrima (prosvete, privrede i međunarodnih ekonomskih odnosa). Uz to, haški lobi se u tim danima veoma aktivirao, međunarodni predstavnici su ponavaljali zahteve o izručenjima, a postojala je pretnja da socijalisti otkažu podršku vladi.

S druge strane, DSS je trpeo propagandni pritisak zbog toga što su socijalisti podržali Koštuničinu manjinsku vladu i gledao je kako da ga se oslobodi, a u toj stranci se s Drakulićevom pojavom na sceni češće govorilo i o potrebi saradnje s Demokratskom strankom. S treće strane, DSS je kao neprihvatljive za saradnju definisao Čankov LSDV i Kasin DZVM.

RADIKALNA ŠANSA: Radikali, osvojivši gradonačelničko mesto u Novom Sadu, nudili su koalicionu saradnju u formuli koncentracionih vlada. Međutim, kad je otvoreno kosovsko pitanje, oni su organizovali pritisak na Tadića i pokrenuli inicijativu za impičment predsednika Republike.

Radikali nemaju realnih šansi za smenu predsednika Republike, pošto je predsednik Republike zaštićen visokim procentom birača koji bi na referendumu morali da glasaju za njegovu smenu. To se znalo od početka, ali su svejedno trajale licitacije da li će se ili neće sakupiti dvotrećinska većina za "prvu fazu" opoziva Tadića. U DSS-u su ćutali. Demokrate su nudile i svoje glasove za takvu većinu, opominjući da radikali zapravo preko impičmenta žele da ruše vladu, pošto po Ustavu, ako građani ne smene predsednika, automatski raspuštaju skupštinu i pada vlada. Radikali su izjavljivali da je to blefiranje. Oni očito imaju cilj da u Skupštini otvore raspravu o Kosovu tokom koje bi njihova retorika došla do izražaja.

Politikolog Miodrag Radojević iz Instituta za političke studije procenjuje (Pres klub, ponedeljak 26. oktobar) da se ponovo nazire obnova opasne podele na "patriote i izdajnike", dok se obnavlja politika konfrontacije, a taktiku iznurivanja primenjuju i opozicija i vlast i koalicioni partneri u vladi.

Nastala je tipična srpska politička atmosfera, zbog Kosova je povećana količina političkog patosa, a po hodnicima Skupštine Srbije, i verovatno širom Srbije, pregovaralo se u maniru "Idi, pitaj ga šta hoće kad je toliko zapenio"…

Problem je ličio na slaganje Rubikove kocke oko koje se otima nekoliko ruku. Tadić i Koštunica su sklopili generalni sporazum da će na lokalnom nivou gdegod mogu nastojati da obnove demokratski blok. Pre nego što se Tadić obratio kosovskim Srbima, spekulisalo se ko će taj sporazum prekršiti.

Već mesec dana, duže nego o Koštuničinoj vladi za koju su svi pitali "Kad će?", traju manevri oko konstituisanja opštinskih i gradskih skupština. U Beogradu pregovori tri stranke (DS, DSS i G17 plus) još traju; u Vranju novoizabrani predsednik Skupštine podneo ostavku (član DSS-a, po nekim spekulacijama zbog saradnje sa SPS-om); u Zrenjaninu se drugi put odlaže održavanje Skupštine opštine; nema koalicionog sporazuma u Novom Sadu. Tadić putem saopštenja DS-a poziva DSS i druge stranke demokratskog bloka da što pre pristupe konstituisanju lokalnih skupština. Istog dana DS Niša saopštava da nema uslova za pravljenje koalicije o ovom gradu. Toma Nikolić traži od predsednika Skupštine Srbije Predraga Markovića da svojim autoritetom omogući preuzimanje vlasti u Zemunu…

Snežana Đorđević, politikolog čija je specijalnost lokalna samouprava, upozorava (Pres klub, 26. oktobar) da će uspešnije biti one opštine čije vlade budu sastavljene na osnovu nekog razvojnog plana koju uključuje što veći broj aktera, a ne samo na osnovu partijskih kalkulacija. Pitanje je da li će partijske centrale na to pristati. Prvobitni predlog zakona o lokalnoj samoupravi davao je gradonačelniku pravo da sastavi vladu, ali partije to nisu htele i prvobitni predlog su izmenile tako da veću ulogu stiču partije preko proporcionalno izabranih odborničkih grupa.

Deoba lokalnog plena potpuno je zasenila i činjenicu da je skupština izabrala nove ministre i izglasala rebalans budžeta. Oko tog rebalansa, koji je iznuđen od MMF-a, demokrate su bile protiv, ipak relativizujući svoj stav da se ne treba inatiti s međunarodnim faktorima, a vlada je nastavila da vlada s postojećom većinom potvrđujući pravilo da u politici ništa ne traje tako dugo kao privremeno rešenje.

Iz istog broja

Školstvo

Vaspitavanje vaspitača

Zoran Kosanović

Nobelova nagrada za ekonomiju

Dobro tempiranje

Pavle Petrović, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu

Epilog slučaja Termoelektro

Propast sindikalnog puča

Jelena Grujić

Crkva i društvo

Akademsko sebeukidanje

Tamara Skrozza

Tajne službe i mediji

Slučaj prisluškivanja Vuka Cvijića

Miloš Vasić

Atentat na Kvantaškoj pijaci

Tajna Andrije Draškovića

Jovan Dulović

Vojska

Enigma Topčider

Dejan Anastasijević

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu