Naši mediji su posvetili neopravdano malu pažnju jednom veoma zanimljivom projektu – Festivalu savremene koreografije, koji je organizovao TkH, centar za teoriju i praksu izvođačkih umetnosti, a čiji je program osmislila Bojana Cvejić. Na ovom mini festivalu koji je, tokom poslednjeg vikenda, održan u Centru za kulturnu dekontaminaciju predstavljeni su neki veoma značajni svetski koreografi, kompjuterski rečeno, "najnovije generacije" (pri čemu, naravno, ne mislim na godište, već na umetnički izraz). Iz te male, ali odabrane grupe pokušaću da predstavim rad najreferentnijeg autora, Xaviera Le Roya. Njegova solo koreografija Self Unfinished ima krajnje otvorenu, mada vrlo promišljenu strukturu koja, kao takva, nesebično priziva najslobodnije interpretacijske zahvate, prosto mami da se u nju učitaju različite asocijacije. Upravo zato trebalo bi, pre domaštavanja, sprovesti analizu same strukture.

Ova predstava je izrazito puristički osmišljena: njeni gradivni elementi su prazan beli prostor, sto, stolica, muško telo (sam Le Roy) i kasetofon koji do poslednje scene ne emituje nikakav zvuk. U takvim scenskim okolnostima, smenjuje se niz eseja o telu, niz prizora koji na različite načine i s različitim konotacijama problematizuju fenomen tela. Predstava počinje relativno benigno, jednom humornom etidom u kojoj telo funkcioniše kao mašina: njegovi delovi se pomeraju kao da je u pitanju neki hidraulični robot (postoji li tako nešto?), a spomenuti komički ton dodatno je potenciran pištanjem mašine, zvukom koji proizvodi sam izvođač. Sledeći esej sastoji se od niza sličnih kretnji, ali ovog puta jednog rehumanizovanog tela: efekat nije humorni, jer ove kretnje odlikuje zabrinjavajući stepen mehaničnosti. Telo više nije robot, ali je njegovo kretanje i dalje robotizovano.

Posle ovog, uslovno rečeno, uvodnog dela, kreće središnji deo predstave u kome se ispitivanje fenomena telesnog radikalizuje: Le Roy se oštro savija u struku, rukama dodiruje pod, noge su mu u crnim pantalonama, a pleća, ruke i glava pokriveni crnom haljinom. Ovakva telesna postura, uz odgovarajuće pokrete, ima taj efekat da radikalno vivisecira ljudsko telo, da od jednog oblika pravi dva. Ta vivisekcija ostvaruje rezultat i na planu morfologije i na planu rodnog identiteta: pored toga što dekonstruiše i udvaja telo (morfološki efekat), ovo rešenje ga čini i dvopolnim (rodni efekat). Ovo razgrađeno telo dalje priziva različita domaštavanja, brojne slobodne asocijacije koje smo nagovestili na početku teksta: ono asocira i na obogaljeno telo, i na neke životinje, i na uspravljenu ljudsku figuru (iako je reč o čoveku koji dubi na glavi), i na muškarca i ženu u stalnom uzmicanju… Svi ti prizori stvaraju poglavito turoban efekat, jer nas veoma drastično suočavaju s mukom tela.

Delovi tela koji su razdvojeni na ovaj virtuelni način, pokazuju težnju, u narednim slikama, da ponovo sklope celinu: prsti na rukama i prsti na nogama se spajaju u čudnim prepletima, a novonastalo telo neartikulisano pulsira kao neki frankenštajnovski rezultat naučnog eksperimenta. Potpora za ovakvu analizu autorovog tretmana telesnog može se naći i u nekim njegovim izjavama, prenetim u časopisu TkH, u kojima on tvrdi da smo mi "komponovane individue", da se delovi našeg tela mogu odvojiti i uspostaviti samostalne odnose s drugim objektima. Cinik bi rekao da ova ideja o dekompoziciji i rekompoziciji tela vodi poreklo iz prvobitnog Le Royovog profesionalnog okruženja; on je, naime, doktor molekularne biologije.

Ova koreografska partitura se besprekorno zaokružuje jer, napuštajući definitivno scenu, Le Roy prvi put uključuje kasetofon i pušta poznatu pesmu Upside down. Ovaj naslov na najbolji način ilustruje ono što je autor učinio sa ljudskim telom u svojoj zaista sjajnoj predstavi Self Unfinished… Ono što posebno pleni jeste neka čudna kombinacija naučne i religijske ozbiljnosti i posvećenosti s kojom autor pristupa preispitivanju tela, i pri tome guši i najmanji poriv da se proizvede šok ili provokacija, da se ples koristi u neestetske, egzibicionističke svrhe… Zaista izuzetno delo.